Принц од Велса и Срби – Неподношљиви трагови прошлости

Пише Љиљана Богдановић

Може ли уопште бити „вишка историје“ у животу оног народа којем је историја убрзано пулсирајући хоризонт свакодневице и шта у прилог тој недоумици говори недавно – у контексту званичне посете британског принца Србији – помињање „последњег“, односно „јединог“ српског детета у Призрену, граду где је доскоро живело на хиљаде српске деце!

Чланови британске краљевске породице посетом „Косову“ завршили су регионалну турнеју у оквиру које су били и у Хрватској, Србији и Црној Гори, а том приликом су посетили и Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену, где је британском престолонаследнику букет цвећа даровало једино српско дете у Призрену. Како су, наиме, према саопштењу Епархије Рашко-призренске, ову вест агенције пренеле, девојчица Милица (Ђорђевић) уручила је цвеће Чарлсу Филипу Артуру Џорџу. Тренутак и документ за историју, ако не већ за хронику парадоксалних догодовштина неуравнотежене и сасвим опаке њу ејџ епохе. И камере, и посматрачи, можда не сви свесни додатне драматиком набијене особености овог тренутка, зурили су у призор: дете и мушкарац, уз понешто узајамне нелагоде, љубазно су се осмехивали, руже у „свиленом“ целофану промениле су место, и у том магновењу је овековечен сусрет наследника британског трона и девојчице за коју се каже да је „једина“, а у наслућеном значењу – „последња“, те да је она својеврсни „реликт“ или остатак остатака једног народа који у својој земљи јесте још већински, али је у одређеним деловима те земље – у убрзаном нестајању.

НЕВОЉНИ ТАОЦИ ИСТОРИЈЕ Тако се, у овом безмало чудовишном детаљу са „јединим српским дететом“ у старом и историјски и културно важном српском граду у којем је доскоро живело на хиљаде српске деце, историја Балкана, српска историја поготову, принцу практично наругала, упозоривши управо њега (њега овог пута са добрим разлогом), да са причама о прошлости и њеном превазилажењу на овом тлу ваља бити посебно опрезан. Када изгледа да је превладана, она – историја – дочека, не иза ћошка већ хитајући у сусрет широким централним друмом. Само који дан раније, принц Чарлс је наиме у свом говору приметио како историја, без обзира колико је важна, можда и превише оптерећује ове просторе и народе.

Како, међутим, говорити о вишку и превладавању историје, када је реч о народу којем припада девојчица (можда неким вишим усудом, она носи име српске кнегиње) Милица? Нема и не може бити никаквог „вишка историје“ када је реч о народу у којем се и о којем се језиком апокалиптичних предсказања, језиком својственим митовима и причама пишу агенцијске вести – као „нормалне“! Једино српско дете срело јединог престолонаследника земље гордог Албиона, или тако некако… Разуме се да је овај литераризовани додатак био тек детаљ на сложеној историјско-шаховској балканској табли, која је била невидљив колико и нападно присутан моменат ове посете. Поменимо маркантне детаље који иду у прилог убеђењу да када се сретну наследник британске круне и народи Балкана, а Срби међу њима као посебна и најзначајнија константа, заборава прошлости, и под претпоставком да се то искрено жели, нема и не може га бити, као што не може и не сме бити игнорисања историје, а све наводно у име боље и напредније садашњости, или обећавајуће и срећније будућности!

Посета Косову, као завршница захтевног путовања, и принчев говор у Београду – као несумњиви политичко-дипломатски званични врх тог истог путовања укрстили су се, затварајући круг. Лозинка за разумевање овог принчевог „уробороса“ учи нас да се у причама о историји и судбинама народа не може бити стварно господарем ситуације, већ пре (не)вољним актером и инструментом неких других моћнијих сила и не баш увек видљиво оглашених актера и закономерних кретања. Подсетимо, укратко, да је будући енглески краљ у једином званичном обраћању на овом путовању кроз земље западног Балкана – обраћању чија је, нимало случајно одабрана, говорница била Скупштина Србије (у Загребу, Подгорици и Приштини, ма колико и коме то не било право, званичног говора није било) – рекао да не смемо дозволити себи да постанемо таоци историје, да је потребно да градимо мостове, и поново да изградимо темеље, те да освета није решење, јер је пут за бољу будућност у помирењу! Могу ли се сусрет са једином српском девојчицом у Призрену, као и други, по значењу слични, моменти стварности Косова (који без сумње нису промакли учтивом и љубазно усредсређеном погледу принца од Велса) бити некако уклопљени у овакво виђење, а да то „уклапање“ не подразумева својеврсно насиље и лаж? Милица Ђорђевић, бивајући најусамљенијом девојчицом на простору једног града, вероватно добро разуме где је „гвинт“са вишком историје, као и са њеним превладавањем (да јој се не би, евентуалном осветом, робовало)!

БРИТАНИЈА „МАРКИРА“ СФЕРУ УТИЦАЈА Много је недоумица око правог разлога и смисла ове посете. „Мислим да је главна порука да се покаже да се Британија враћа на Балкан јер је у једном тренутку она Балкан запоставила. Не мало већ мало више, а други су се ту на неки начин појавили“, оцењује универзитетски професор и дипломата Иво Висковић, необично јасно циљајући пре свега на адресу „других који су се ту на неки начин појавили“. Међу онима који су уверени да разумеју шта је сврха ове посете, издвајају се и „државници“ и политичари Косова, убеђени да је дводневни боравак принчевског пара на Косову – у Приштини и Призрену – „не само од огромног симболичног и политичког значаја него да је програм такав да се даје подршка напретку који се већ остварује на Косову и снажан подстицај косовском друштву, држави, влади, мањинама, већини да наставе тај пут европских дијалога и компромиса“ (П. Сељими). У виђењу које сугерише да се све некако врти око добробити јужне српске покрајине, још је резолутнија „председница Косова“ Атифете Јахјага која оцењује да је посета принца Чарлса и војвоткиње Камиле „Косову“ потврдила посебне и јаке везе Приштине и Лондона, те стога, она захваљује принцу Чарлсу на изузетној улози Велике Британије борби за слободу и независност „Косова“, као и у изградњи „стабилне демократије“.

У прилог овој тврдњи наводи се и чињеница да је ово била друга посета принца Чарлса Косову, а да је први пут тамо боравио 1999, дакле после уласка међународних мировних снага на Косово, када је посетио британске војнике у оквиру Кфора! Принц је том приликом на Косову носио униформу, вероватно и исте ципеле које су једног београдског колумнисту ових дана довеле до екстазе. Описујући наиме кретање и београдски програм принца од Велса, овај аутор је између осталог открио: „На гробље, да положи цвеће, принц је отишао у ципелама Краљевског ваздухопловства које су за њега прављене у марту 1971, кад је ступао у овај род војске. То јесте ствар протокола, али и личног стила.“

Насупрот овом обожаваоцу његовог принчевског височанства, нимало усхићено, вести о Чарлсовом кретању пратила је ових дана бујица тешких речи читалаца електронских медија. Доминирало је убеђење да је ова „срамна посета” окупираном Косову и Метохији субверзивни, лукави рад илегалног „међународног“ признавања окупираног Косова као независне државе, те да је то прави разлог принчевог доласка. Ако ово јесте једнострано тумачење, и ако идилични односи Приштине и Лондона нису, ма како гђа Јахјага перципирала свет, преокупација британске Круне, и уопште британске спољне политике, шта би се могло у овом смислу још рећи? Ма како ко тумачио једно је сигурно: овом посетом Британија маркира и мапира планирану сферу свог утицаја, својих планова, и то чини доста отворено, представљајући се овог пута у пријатном лику емисара чија улога наводно није политичка, а свакако је мање антипатична, то јест принц није „ни налик“ дипломатама које Лондон уобичајено шаље у Београд и који овде мобилишу солидну јавну антипатију.

Са извесношћу се може порећи да се Британија на ове просторе не „враћа“, будући да није ни напуштала Балкан, а поготово не његову централну и најважнију земљу. Ако никако другачије, њени, јавно признати, дубоки отисци, данас су инспирација за овде цитирану потресну захвалност политичара „косовске државе“ у којој, између осталог, град Призрен – после насилног протеривања много српске деце – данас слови за завичај „јединог преосталог српског детета“.

Ако бисмо, размишљајући о „мистерији“ мотива принчеве посете, дозволили да нам стварност тумачи поменути колумниста листа Данас, закључили бисмо да је важни лик куће Виндзор у Србију рецимо дошао са идејом да нам саопшти да смо примљени у светску породицу пристојних (разуме се, то се не односи на све међу нама, али у просеку – сви можемо да се прогурамо у пристојан свет!). Ево тог тумачења које заслужује највећу пажњу овдашње јавности (тек да заиста разумемо ко смо и где живимо): „У наше крајеве принц Чарлс је долазио осам пута. У папиру Background briefing document који нам је доставила принчева Clarence Housе овај се регион сад води као Западни Балкан. Седам пута, и то последњих седам, заобилазио је Србију, у којој је био ето једном још у време Југославије, 1978. У ратно и послератно време ишао је више пута у Босну и Хрватску, у Македонију и на Косово, али не и овамо. Не треба бити превише бистар па закључити да је ова земља и код британске круне имала статус парије. На енглеском двору време се рачуна брже него у Кини, али не много: прошло је шеснаест година од 5. октобра и рушења Милошевића, кад је у великој империји процењено да са нама сада могу да се рукују а да се не заразе.“

КОНСТАНТЕ БРИТАНСКЕ ПОЛИТИКЕ За разлику од овог луцидног тумача (из београдског елитног новинског мејнстрим круга) који открива како је краљевска кућа наводно постала сигурнија у свој „биолошки” имунитет пред могућим прљањем и добијањем „шуге“од руковања са Србима, чини нам се да је истини ближа претпоставка да је ова посета, ако не у потпуности, онда свакако значајним својим делом надахнута чињеницом да је у новије време, реч је о непуних годину дана, за Србију скор са Бритима веома добар: два према нула за српску државу. То је, наиме, резултат два дебакла британске дипломатије у великој међународној арени. Реч је о јавним дипломатским и политичким, али и силним закулисним играма играним с намером да се Србима смрсе конци за дуже време и на безмало трагичан начин. Реч је о напорима у креирању, те труду на убеђивању народа и држава целе „међународне заједнице“ око два важна документа и одлука на високом међународном нивоу – Резолуција о Сребреници (у УН) и пријема Косова у УНЕСКО. Резолуција о Сребреници која би Србима у историји обезбедила високо место геноцидног народа, јула 2015, није усвојено у Уједињеним нацијама, а друга – одлука о пријему Косова у УНЕСКО – новембра исте године, у Паризу, после велике борбе, доживела је дебакл! Верујемо да је Британији и њеним политичарима искрено жао због победе Србије, али да као практични духови („нема пријатеља и непријатеља, има интереса Енглеске“, говорио је и бивао често цитиран један славни острвски политичар) иду даље. Поновиће се већ нека добра прилика и за надокнаду пропуштеног. Наравно, не би било згорег ни спречити и покварити, ако се икако може, растући утицај Русије у Србији, и бар мало са Москвом намирити рачуне управо и поводом њене кључне улоге у пропасти два поменута велика британска, а антисрпска подухвата!

Ове претпоставке око „државног разлога“ принчеве посете региону, и Србији, чине нам се иначе далеко ближим истини и једној експертској процени британског карактера и понашања према Србији, него што је то рецимо оно поменуто објашњење о узроцима престанка карантина за Београд. На питање: Како бисте најсажетије дефинисали британску политику према Србији?, категоричан одговор академика Драгољуба Живојиновића, аутора књиге Надмени савезник и занемарено српство био је: „Колебљивост, непоузданост и неспремност да стане у заштиту провереног савезника на Балкану, константа су британске политике према Србима и српству.“ То су, дакле, историјске константе, њен савремени „вишак историје“ је „последње српско дете…“.