Предизборна поплава

ПоплавеПише Никола Врзић

Зашто су за Александра Вучића опаснији мангупи у његовим редовима него читава опозиција?

Необична је предизборна кампања у којој се с већом пажњом прате метеоролошки извештаји него извештаји о предизборним скуповима и активностима претендената на власт у Србији. Да ли је узрок томе предвидљивост политичара и њихових активности, или непредвидљивост времена, нека остане за неку другу дискусију. Тек, чини се да се мартовским кишама које су Србији донеле нове поплаве мало ко са жаљењем обрадовао као Горан Јешић, потпредседник Демократске странке; незгодно са становишта бриге за народ и земљу у којој се жели освојити власт – што горе то боље и није нарочито популаран светоназор – али врло згодно за напад на актуелну власт, овог пута чак и смислен. „Због проглашене ванредне ситуације у 15 општина на територији Републике Србије, које је влада данас прогласила, морам да констатујем са жаљењем да је то доказ апсолутне неспособности владе Александра Вучића, како у његовом деловању као (председника) владе, тако и у избору сарадника, пре свега Марка Благојевића који води државне послове у вези са одбраном од поплава и санације после поплава које су се десиле 2014. године“, пренела је Демократска странка речи свог потпредседника, коме се споменути Марко Благојевић – некадашњи програмски директор Цесида, актуелни директор Канцеларије за управљање јавним улагањима, 106. на изборној листи Српске напредне странке – сам наместио пре месец и по дана, 28. јануара, када је самоуверено у Свилајнцу изјавио како „не можемо себи више приуштити да и један динар убудуће трошимо на обнову од поплава, да и једна кап воде више уђе у било коју кућу… Надам се да ћемо се понашати тако да сваки наредни дан буде и макар трунку безбеднији, када су у питању катастрофе, од данашњег дана или како је било јуче“, и на све то још и додао како је Европска унија Србији за санирање последица од поплава из 2014. године, изградњу и унапређење система за заштиту од поплава дала 162 милиона евра.

[restrictedarea]

ИСКРЕНО О ЕУ Елем, осим што су овогодишње поплаве – ипак неупоредиве с онима од пре две године, што се види већ и из податка да је пред надирућом водом евакуисано око хиљаду људи, а 2014. чак 31.873 – осим што су дакле поплаве опозицији послужиле да нападне власт са добрим разлогом, власти би – Александру Вучићу, то јест – збиља требало да послуже за преиспитивање кадровске политике, и да све не остане само на Вучићевом једва обузданом бесу који се видео пре неки дан у обиласку поплављене околине Чачка. „Сада бих најрадије неке директоре… Не знам шта урадио с њима“, рекао је пред камерама. Не само што треба да им уради баш то што није изговорио него треба и да размисли и како су се ти директори на које је мислио, и не само они, нашли на местима којима су очигледно недорасли. Јер сутра ће поново пасти киша, при чему кишу треба схватити сасвим метафорички, и није проблем у томе што ће због тога настрадати нечији рејтинг у незгодно (предизборно) време већ што у том процесу страдају и народ и држава.

А како ствари стоје, Вучићу ће заиста, пре опозиције, премијерског места доћи мангупи у сопственим редовима. И зато што је опозиција у стању хроничног расула и дезоријентисаности – о томе убрзо, кад им се осврнемо на предизборне активности – и јер поједини опозициони лидери као да раде за Вучића радећи против њега. Не само што су, говоримо сад о проевропској опозицији, прошле недеље једва успели да се не договоре о заједничком наступу – чиме су само појачали преовлађујући утисак о својој несолидности, одбијајући многе потенцијалне антивучићевске гласове – већ председник Демократске странке Бојан Пајтић сад напада Вучића за лажно представљање, али тим нападом као да жели да му дода, а не да му одузме гласове. „Апсолутно сам сигуран да је Вучић лажни европејац и лажни модерниста“, изнео је премијер Војводине у „Политици“ ту страшну оптужбу на рачун премијера Србије, као да премијер Србије гласаче уопште и тражи међу убеђеним и бескомпромисним овдашњим европејцима и модернистима. Да, сигурно их је много који се двоуме између гласања за Чедомира Јовановића (или Бојана Пајтића) и Александра Вучића. Насупрот томе, сигурно – овог пута без ироније – има доста оних који би гласали за Вучића ако би Пајтићу успело да их убеди да Вучићев европеизам, са свиме што то подразумева, а искрено проевропска опозиција се углавном налази у околини цензуса, заиста није искрен, те и неће бити доследан у корист наше штете…

Или се то, можда, Пајтић овом оптужбом није обратио српским бирачима већ онима за чију подршку мисли да је пресуднија у Србији? Јер, као што то ових дана рече председник Србије Томислав Николић, „Србија је, за ових петнаестак година, доведена у ситуацију да више не може тако лако да каже да може без ЕУ“… У контексту ове латентне претње да са ЕУ пута не смемо да скренемо, о чијем је постојању Николић коначно проговорио уместо што нас непрестано убеђују да је то наш слободан избор, како протумачити цитирану Пајтићеву тврдњу осим као позив Европској унији да подржи њега а не Вучића?

 

ОПОЗИЦИОНЕ МУКЕ С тим што ће, како ствари сада стоје, Пајтићу бити потребна прилична подршка, чије год, да се одржи на власти и унутар Демократске странке, осим ако се Демократској странци 24. априла не догоди изборно чудо које, самим тим што је чудо, очигледно и није нарочито вероватно. Прошле недеље, наиме, поводом успешно неуспелих преговора о уједињавању проевропске опозиције, приметили смо да је Пајтић с Борисом Тадићем и Чедомиром Јовановићем преговарао мимо воље врха ДС-а. Смештање Драгана Шутановца тек на 28. место изборне листе ове странке – пре две године био је на седмом месту, које је гарантовало улазак у Скупштину Србије – али и чињеница да је ДС предложио само 246 а не свих 250 кандидата за посланике, додатно сведоче да односи у овој партији, благо речено, нису сасвим идилични. Улазак у кампању у таквој атмосфери, у којој је један део већ смањеног чланства незадовољан, не гарантује нарочито срећан исход.

Кад смо код изборних листа, до ове среде увече исте нису предали ни Борис Тадић са својим партнерима, ни Саша Радуловић („Доста је било“), ни Борислав Стефановић са својом Левицом Србије. И док се за Радуловића поуздано не зна да ли је лајкове са друштвених мрежа успео да претвори у оверене потписе потребне за подношење кандидатуре, па листу зато још није предао, интригантније је питање шта се дешава са листом Бориса Тадића и његових партнера. Прикупљање довољног броја потписа Тадићу, Јовановићу и Ненаду Чанку не би смело да представља проблем. Па ипак, листу још нису предали Републичкој изборној комисији, што наравно не значи да то неће учинити ускоро. Међутим, ово кашњење сугерише да постоје неспоразуми међу овим партнерима око састављања заједничке листе. Ти неспоразуми сигурно су принципијелне природе.

И најзад, што се другог, патриотски настројеног дела опозиције тиче, нарочиту пажњу током прошле недеље изазвала је председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић, која је у предизборну кампању ступила необичним, такорећи ритуалним одрицањем од оснивача и дугогодишњег председника Демократске странке Србије Војислава Коштунице. „Нећу више да браним Коштуницу“, загрмела је са насловне стране прошлонедељног НИН-а. Каква се идеја и стратегија за побољшање изборних шанси коалиције ДСС и Двери крију иза оваквог наступа, остаје прилично нејасно.

Што ће рећи да ће, судећи по досадашњем току предизборне кампање у Србији која ће потрајати још само четрдесетак дана, Александру Вучићу највеће бриге задавати читање метеоролошких извештаја. За петак су најављени пљускови.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *