Почетна / Интервју / Отац Војислав Билбија – Молитва у Црном дому

Отац Војислав Билбија – Молитва у Црном дому

Отац Војислав БилбијаРазговарала Наташа Јовановић Фотографије Марко Каровић

Захваљујући вери наших хашких страдалника, у том малом простору, молитва се шири као кад и тамница постаје црква

Прошло је 40 дана од смрти нашег хашког мученика, просвећеног роба, монаха, Здравка Толимира који је својим примером показао шта заиста значи покајање. Он се изузетно кајао и изузетно исповедао. Није њему сметало што се међу зидовима хашке тамнице, који чују сваки шум и сваку изговорену реч, разлеже његова молитва. Говорио је: „Оче, мене то не интересује. Мене интересује да ме Бог чује, а ови нека слушају, ионако ће све доћи пред суд Божји.“ Иначе, Здравко је имао благослов да обавља службу чтеца, и када је кадио, требало је то видети, волeо је да мирисом тамјана сваку фиоку оног црног дома окади. Кључари и стражари  мргодно гледају, машу руком и понављају: Бежи, бежи, али наш чтец тако ревносно кади, да се очас злохуда тамница претвара у манастир Светог Арханђела. По зрењу духовном, било је међу тим зидовима и величанствених крштења, венчање је било, и парастоса… А ја кажем: Боља је доживотна робија него вечна, паклена мука. Јер већи су робови многи од нас који живе на слободи без зидова и решетака пошто је срце њихово заробљено интересом, новцем и славом, каже у разговору за „Печат“ отац Војислав Билбија, протојереј-ставрофор, настојатељ Ротердамске парохије Западно-европске епархије Српске православне цркве, архијерејски намесник за Холандију и духовник Срба – хашких оптуженика.

[restrictedarea]

Да ли наши хашки мученици, по оној народној изреци „Бог ме није био, заборавио ме је“, сведоче истину да без тегобе нема покајања. Да ли је тегоба благодатна?

У песми „Причешће“ коју испевао пред смрт Здравко Толимир описано је све, на диван начин провучено кроз строфе – страдалничке и победничке. Он каже: Ову тамницу туге и зла, у манастир смо претворили православни прави, уз нас је Свевишњег сила сва, Господу се молимо, Он се слави!

Сви хашки страдалници прихватили су православље, и зар то треба неког да чуди? Када се човек осети изданим од својих сународника и својих милих, када се нађе у том бездну неправде и силе, природно је да поглед упери горе, тамо где су нада и светлост. Наш народ каже: Без невоље нема богомоље. А невоља је тамо у Хагу, и човек тражи окриље или скут Бога, као дете што тражи топлину мајке. Да ли постоји други пут? Постоји свакако, и он Богу није по вољи. Дан уочи Великог поста пре коју годину, хашки притвореници, моји Срби, узели су благослов да посте три дана без хране и без воде. За њих је то био подвиг, и они су срцем и душом кренула у то. Али наш православни васкршњи пост изазвао је велику пометњу међу стражарима који су посумњали да је то штрајк глађу, јер оно што је нама доступно, њима је недостатно. Подвиг наших хашких страдалника био је потпун. Колико само човек може да научи од оних који су идеално прихватили оно што ми, у овом нашем варљивом свету, тешко прихватамо, и ако прихватимо, то је обично са неком резервом или са слободом да правимо компромисе. Али онима који бескомпромисно прихвате веру и искрено покајање, Господ узврати, Господ оплемени.

Здравко Толимир није једини који је преумио у Шевенингену и постао православни хришћанин. Исповедали сте и Слободана Милошевића…

Није једини, али интересантно је да вам испричам како је неколико сати пред кончину, пре него што ће га Господ призвати, протекла служба, служба у тамници. После дужег времена дошао је без шеталице. Када се исповедио пред причест, викнуо је: Праштам непријатељима мојим! Праштам непријатељима мојим! Замислите ту величину, тај чин праштања! И нека необична светлост, не бледило већ светлост сијала је са његовог лица. Нико није могао да наслути да ће кроз неколико сати он бити призван.

Што се тиче Слободана Милошевића, наравно да сам причао са њим. Био је то велики страдалник и да није било преумљења код њега, не бивољно прихватио контакт са свештеником. Не желим и не смем да вам причам о чему смо разговарали, али рећи ћу да сам га видео неколико дана пред смрт. Био је сав плав, лице му је било прошарано попуцалим капиларима, одавао је утисак отрованог човека. У овом разговору морам да водим рачуна шта ћу рећи, не због себе него због тих људи у Хагу који кажу: Оче, ти си нама и отац и мајка. У Хагу сам 17 година. Испратио сам их у тешким моментима, од 2000. наовамо и са укупно 130 наших притворених Срба сам водио разговоре.

Треба знати да су то већином људи који су деценијама исповедали нешто друго, страно вери Христовој, али та сила покајања је толико велика да је Господ прима. Толико је Господ велики и широк и милосрдан у својој љубави. Многи који раде у том казамату изненађено гледају како се захваљујући вери тих људи, у том малом простору, молитва шири као кад и тамница постаје црква. Српски народ никада није без мученика, од свог постанка, на неки начин био је жртвени народ. По величини наше жртве, ми смо неуништиви.

Како оцењујете стање духа у нашем народу данас? Да ли и ми, попут оних Срба из Небеске литургије, вапимо Гладни смо, а свега имамо.

Од 1993. доносим хуманитарну помоћ у Србију, Босну и Херцеговину, посебно на Косово. Приликом овог свог доласка донео сам два транспорта за страдале у поплављеним подручјима. У Србији има толико сиротиње, а ми се рецимо суочавамо са прописима који нам онемогућавају да из иностранства донесемо половне ципеле, половне играчке, апарате за домаћинство. Раније смо могли да доносимо храну и лекове. Данас не.

И све те године желео сам једно – да се економска ситуација побољша – размишљајући да беда материјална увек претходи беди духа, јер људи често због свог и одржања своје породице прихватају ствари иза којих, у другачијим околностима, не би стали. Када је неко материјално и егзистенцијално угрожен, и његов дух је нестабилан. Апатија и безнађе ушли су овај народ. Тешко му је да се бори изнова и изнова, и да на крају увек затекне свој труд и своју наду положене у темеље неке нове политичке приче. Али исто тако видим да у Србији и поред беде постоји духовни живот. Ево у овај манастир код мати Злате, удаљеном 30 километара од Београда, сваке недеље дође толико људи да не могу сви у порту стати. Они траже надахнуће у Христу и вери по мери срца свог. Мати Злата која је сама у манастиру нахрани по 100 људи. Народ то спознаје, и његовом духу то прија.

Отац Војислав Билбија 1Да ли је за апатију, стање духа крив народ или елита која ћути на морално кварење народа, на отимање Косова, на споразуме потписане са НАТО. Како се ми као народ можемо вратити на прави пут?

Треба да прихватимо утврђене вредности, не само православља већ и оне домаћинске, традиционалне вредности, и то је једини пут ка нашем повратку себи. То су снажне вредности. Све друго је шарена лажа. Проблем духовне раслабљености увек иде подруку са непровереним информацијама и кривим људима. Наши људи су уморни. Кроз умор се јави болест и летаргија, и онда народ пушта да све иде неким током, без питања и критике. Жалосно је да се увек појаве људи којима су уста пуна обећања, а да исти никада себе нису распели за свој народ. Напротив, увек су народ распињали за себе, увлачећи нас у дугове и кредите. Питање је колико ту има поштења.

За свој народ човек мора да се жртвује. Српски народ кроз историју није дозвољавао било какву врсту програмирања, био је самосвојан и архаичан, али та моторна снага која га је водила ка очувању културе, традиције, идентитета, земље и себе самог никада није јењавала. Најтеже је очувати се од себе самог, да се човек не однароди у језику и свему оном што долази са стране, и жртвовати себе за свој народ и веровати му. Нема стопе на Косову коју нисам прошао. А сада тамо постоји админстративна граница и плаћа се царина и више не могу да носим помоћ нашим сународницима доле. Како смо дошли дотле, то је велика прича. Распет за свој народ, а не распети народ, то је одговор на ваше питање.

Да ли је пета колона као ударно средство хибридног рата тек формални израз унутрашњег стања. Да ли се све дешава прво на унутрашњем, па тек онда на историјском плану?

Тамо где ја живим противник је видљив и тамо нема унутрашње издаје. Ви који се сусрећете са браћом Србима и сестрама Српкињама који због одређених разлога испуњавају задатке страних налогодаваца боље знате какав феноменолошки приступ нуди та ситуација. Ужасавамо се када из те даљине гледамо шта се у нашој земљи дешава, јаснији нам је поглед, али нам објашњење измиче.

Шта говори ваше искуство боравка у западној цивилизацији?

И на Западу народ бауља по својим безнађима. Ту постоји извесна сигурност и материјално благостање, али у духовном смислу тај Запад се гаси. Црква је у покушају да се прилагоди народу, у једном одређеном моменту, почела да губи своје лице. Та чистота православља коју ми имамо, они немају. На највећи хришћански празник Васкрс у њиховим радњама почне продаја чоколадних јаја у златним папирићима – то је бледа слика Васкрса. Тамо нема усхићења и тријумфа часног поста.

Колико је тешко сведочити јеванђелску истину у западној цивилизацији, у туђем свету, а да се та истина сачува, не подлегне прилагођавању стању душе и традицији палог западног човека?

Глувима и слепима не вреди показивати слике нити певати песме. Када човек осети нешто и када га то нешто обухвати, онда се рађа присност и поверење. Није довољно да само одслушамо литургију. Када нас нешто дотакне, када крене суза и све добије на емотивној димензији, онда је то тренутак када осетимо: Да, Господ је ту, он је са нама. Али како мртвом телу Запада дати истину? Тамо друга, трећа генерација губи контакт са Богом из разлога што су протестантска и католичка црква, када су имале власт, своје вернике на силу терале да четири пута на дан иду у цркву. Наша мисија је мисија у малом. Долазе они код нас, неки крштени у протестантској, неки у католичкој цркви – многи буду дирнути или духовном православном музиком или целим сценаријом – али питам се где почиње то калемљење и немам одговор. Отуда обично предложим да кренемо из почетка, од крштења.

Нама је дато да чувамо стадо народа свог, и да враћамо нашу децу. Деца из мешовитих бракова кажу: Нисам ни католик ни православац, ја сам ништа. Наш циљ је да ту децу оплеменимо и да их крстимо. Ако има и трунка вере, онда је лако. Када се први пут упознају са православљем, објасним им да се слава слави 600 година и да се преноси са оца на сина, да је наш светац адвокат наш пре Богом, а икона племићки грб, како је то говорио блаженопочивши владика Данило. Три димензије живота ту обитавају, они који су мртви, ми који живимо и они који ће после нас доћи. Тако вршимо нашу мисију. Људи су несвесни своје снаге, прихватају ништавило, не знајући да прихватајући га рађају ново.

Да ли се модерним средствима могу слати јеванђелске истине и да ли је ту истина у служби средства или средство у служби истине?

Много људи просвећујемо преко сајта, рецимо, и слободна је воља онога ко прима поруку какво ће јој значење дати, јер то је питање човека који притиска дугме на компјутеру, и његовог срца.

На почетку смо Великог поста. У чему је његов смисао?

Налазимо се у изузетном моменту. Од првог дана часног поста ми почињемо други начин живота, други свет нам се отвара. Од нас зависи како ћемо схватити тај свет и то време. То време је тешко, али време прекрасно. Једини противник смо ми сами себи. Пазите се добро себе од себе. Никога другог него себе од себе. Пазите се ситних ствари, ситних искушења, јер не заборавите да тај мали држи за руке већег, па све иде до горе. И пишите свој духовни дневник, када паднете да видите кроз одређени период какви сте.

Колико ћемо бити смирени и колико ћемо одржати тај подвиг који обећамо Господу зависи од нас. Тај подвиг зато мора бити усклађен са нашим моћима. Непријатно је обећати више него што можемо, јер ако загриземо више него што можемо прогутати, непријатно је, посрамићемо се када видимо колико смо слаби. Није само и неће бити само у јелу и пићу. То је основа којом почињемо борбу у себи, којом стичемо мир, а у миру ћемо моћи да се обрачунамо са другим слабостима нашим. Неке су јавне, а многе су тајне – њих само Бог зна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *