Почетна / Колумне / Ништа без демократије

Ништа без демократије

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Чувена америчка слобода говора на случају Трампа, испоставља се, ординарна је лаж. Замислите да се то деси у некој земљи где због недостатка теретана демократија није развијена. Шта би радио Си-Ен-Ен? 

Волим Србе и државу Србију. Волим Русе и Руску Федерацију. Волим православље. Волим своју породицу. Србин сам по рођењу, православац по крштењу, родољуб по уверењу. Ово памтим и нећу да заборавим. Памтим и нећу да заборавим насиље, агресију, бомбардовање радиоактивним отровима, разарање градова, пијаца, аутобуса, возова, болница, школа, деце, ђака, отимање Косова и Метохије.

[restrictedarea]

ПОД ЗАШТИТОМ САТАНЕ Оно што волим је под окриљем Господа. Њему хвала. За насиље и убијање брине се НАТО под заштитом Сатане. Њихова злодела нећу да заборавим, кад и данас, седамнаест година после првог напада, последице дивљачког уништавања Срба и Србије, убијају нашу децу. Децу оних који су били деца кад је Сатана у НАТО одори извео ритуални обред уништавања невиних ради сопственог опстанка. Ни данас нису другачији. Убијају по целом свету. Жедни су туђе крви, јер без ње не могу опстати. Последице су видљиве на сваком кораку. Милиони убијених, разорене читаве државе. Уништени градови који су, док НАТО Луцифер није стигао, трајали хиљадама година. Читаве цивилизације, култура, универзитети настали су у Багдаду, Дамаску, Алепу, Киркуку. Данас се немилосрдно уништавају у име „демократије“. На вратима Европе умиру мученици које су из сопствених држава отерале НАТО бомбе и пропаганда да ће код злочинаца наћи заштиту.

Све лажи и злочине ми Срби смо прошли, на својој кожи осетили и зато знамо како је жртвама. Злочинац се никад сам неће зауставити. Што мање отпора му се пружа, све ће више злочина чинити. То је злочинцу у карактеру. Срби, данас у Хрватској, кажу да им се стање погоршало од када је Хрватска постала члан евроунијатске организације. Заборављају да су Хрвати право лице, ако су га икад и крили, показали уласком у НАТО 2009. године. Тада су се осоколили и хтели би оно мало преосталих Срба да ликвидирају у неком новом Јадовну, Сланом, Јасеновцу, Сиску, Копривници…

Једини логор за убијање малолетне деце на читавој земаљској кугли – нико се тога није сетио ни пре ни после њих – Јастребарско данас рекламирају као град дечјих радости. Зато се злочини никад не смеју заборавити, јер ако их заборавимо, поново ће нам се десити. Народ који заборави нанете злочине биће поново кажњен. Од истих или других злочинаца свеједно је.

ЖРТВА НЕ СМЕ ДА СЕ СТИДИ ЗЛОЧИНА Морамо памтити и стално подсећати свет и своје потомке да злочине нисмо заборавили. Жртва не сме да се стиди злочина који је претрпела. Злочинац би морао да се стиди свог недела. Жртва не сме да заборави злочин. Зато се подижу споменици жртвама, о њима се пише у школским уџбеницима, литератури, снимају се филмови, играју позоришне представе.

Власт увек мора на делу да показаже да злочине учињене над њеним народом неће заборавити, јер ако се тако не чини, злочини ће се поновити. Власт пролази, народ остаје. А где је ту демократија може се запитати? Она је много важнија од прошлости, пошто нас води у будућност; у друштво са чувеним демократијама. Зато волим да пратим дешавања на предизборним митинзима у Америци. Кад видим како се лемају, присталице и противници, како раде мотке и транспаренти, кад видим кордоне полиције, битке саопштењима, ухвати ме нека сета у души и сетим се почетка деведесетих година прошлог века, кад смо имали митинге и вишестраначке изборе. Да сам учествовао – учествовао сам. Да смо се лемали – јесмо. Мада морам признати, да сам више бежао или гледао да ухватим неку заветрину. Чекао сам демократију. Гледајући шта раде кандидату Доналду Трампу, увидех да је оно из прошлости била демократија, а ја је пропустио. Оно што смо ми радили деведесетих, сад раде на најслободнијим и најдемократскијим изборима на свету, у САД. Само што тад Кристијана Аманпур наше сукобе није звала демократијом већ диктатуром режима.

Занимљиво је да Си-Ен-Ен, који је прекидао вести кад се у Лагосу, Пожеги или Кампали неко посвађа испред бирачког места, сад не види праву макљажу у Чикагу и Охају. Предизборни митинзи и говори забрањују се из безбедносних разлога. Не дају Трампу да говори, јер оно што каже неког вређа. Као да породица Клинтон није увреда за човечанство. Чувена америчка слобода говора, сад се испоставља као ординарна лаж. Замислите да се то деси у некој земљи где због недостатка теретана демократија није развијена. Шта би радио Си-Ен-Ен? Кад видим − преко интернета јер свуда је медијски мрак − њихове изборе, схватим да нема наде за нас Србе. Како ћемо без демократије преживети? Без пензије се може, али без демократије никако.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *