Николај Јанович Азаров – Олигарси су покренули Мајдан (други део)

Разговарао Сергеј Белоус

„Печат“ објављује други део интервјуа с Николајем Азаровим, бившим премијером Украјине, у којем открива зашто је било одложено потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању Украјине са Европском унијом, какву су улогу у мајданском пучу имали Европа и САД, које су све интриге постојале унутар владе и какво је реално данашње стање украјинске државе

Николај Јанович Азаров (68) био је премијер Украјине од марта 2010. до јануара 2014. када је насилно свргнута власт председника Виктора Јануковича. Раније је у неколико наврата био вршилац дужности премијера, као и заменик премијера и министар финансија. Азаров је рођен као Николај Пахло, од оца Естонца и мајке Рускиње, а презиме које носи узео је од супруге. Од августа 2015. председава Одбором за спас Украјине, који чине прогнани украјински политичари и представља својеврсну владу у егзилу.

Каква је улога европских и америчких политичара у организовању Евромајдана, а посебно, како су они сарађивали на том плану с украјинским олигарсима? 

Била је донесена одлука о одлагању потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Но шта је то, судбоносна одлука? Наравно да није. Данас су донели одлуку да одложе, размотрили су ствар тамо, нешто су променили и кренули даље. Али су искористили тај повод, имајући у рукама апсолутно сва јавна гласила (која се код нас све до једног налазе у рукама олигарха). Јасно је да су Американци организовали све олигархе ради таквог уцењивања власти, ради дискредитовања власти, ради зомбирања становништва. Зато што су се, почев од 28. новембра 2013. године (када је Украјина на самиту ЕУ у Вилњусу коначно одлучила да одложи потписивање споразума – прим. аут.), сваки дан сви канали бавили само једним – „крвави Јануковичев режим“ се одрекао кретања према Европи, одрекао се бољег живота, свуда је корупција. Док се раније о корупцији није говорило ни речи, сада је сваки дан била „корупција“ и „крвави режим“ и тако даље.

[restrictedarea]

Врло опасна ситуација за сваку земљу је када се сви медији налазе у рукама олигарха, који су уз то потпуно оријентисани на Американце и Европљане. Зато што сав њихов капитал, све њихове офшор операције изношења новца из земље контролишу Американци и делимично Европљани. И тако су сви наши утицајни олигарси, наравно, „у ставу мирно“ управо такву политику спроводили и спроводе је и данас. Истина, сада сви они схватају да су претрпели озбиљну штету. Исти тај Дмитриј Фирташ, власник најпопуларнијег канала „Интер“, већ две године живи у Аустрији коју не сме да напусти и не може да се врати у земљу. Активу су му углавном одузели. Па тај Ринат Ахметов је врло озбиљно изгубио утицај у земљи. Његов актив је јако обезвређен. Виктор Пинчук је узео велике кредите и не може сада да их врати. Изградио је нову фабрику за производњу цеви, а сада не зна шта ће с цевима. Игор Коломојски је, без обзира на то што је био лојалан новом режиму који је дошао на власт након преврата, у суштини такође пропао због тога што је цела земља пропала, њено се унутрашње тржиште сузило и, наравно, капитал свих олигарха је нагло пао. Ако је бренд земље пао, ако је наш унутрашњи бруто производ био око 200 милијарди долара, а сада је око 80 милијарди долара, то значи да су и одговарајуће компоненте унутрашњег бруто производа – а то су активи наших олигарха – знатно опали.

У датом случају ми их уопште није жао. Увек сам полазио од тога да се они могу називати на различите начине, али сви су власници крупних предузећа. И ако сада преживљавају кризу, та криза, наравно, удара по обичним људима који раде у тим предузећима. Тако је и испало. Међутим, они су били принуђени да због наглог повећања цена електричне енергије зауставе своју електрометалуршку производњу и на десетине хиљада људи било је избачено на улицу. Зато можемо оцрњивати те олигархе, можемо се против њих борити, али не смемо да заборавимо да су сви они, на велику жалост, подвлачим, власници огромног броја крупних предузећа. Ти олигарси се нису појавили јуче. Појавили су се током последњих 25 година. Зато можемо расуђивати тако да ћемо сада ратовати против тих олигарха и да ће нам народ аплаудирати, и наравно, можемо много таквих популистичких идеја истаћи, али ипак не смемо да заборавимо на конкретну економију. Код овог олигарха је изграђен читав ланац извозних испорука, постоје неки планови и тако даље; и када се све то срушило, заједно с њим су се срушила и сва предузећа која су реално радила. Ето на шта не треба заборављати. Но хајде да донесемо закон о национализацији. Национализујмо све то, претпоставимо, и држава ће преузети на себе одговорност за та предузећа, али не могу се истовремено уништавати и олигарси, и не размишљати о својој економији. Ето какав је био мој став.

Олигарх Дмитриј Фирташ, којег сте поменули, имао је компањоне – милијардера Валерија Хорошковског (бивши шеф Савета безбедности Украјине и потпредседник владе) и Сергеја Љовочкина, тада на челу администрације председника. Постоји верзија да је Хорошковски у лето 2013. године, већ након сукоба с Јануковичем, одлетео у САД и добио подршку низа америчких политичара, након чега је по повратку у Украјину почео да подржава кандидатуру Виталија Кличка чији је рејтинг почео да расте. А Љовочкин је користио свој положај ради дестабилизације ситуације у престоници и ради распиривања протесних расположења, помажући на тај начин Евромајдану и Кличку као његовом најпопуларнијем вођи. Али затим је, захваљујући притиску САД на Фирташа, који је на основу измишљене оптужбе (корупционашки споразуми у Индији) ухапшен у Аустрији, Кличкова председничка кандидатура замењена Порошенковом. Да ли се ова верзија подудара са оним што сте посматрали „изнутра“?

Све сам те интриге видео. Али не треба мислити да су те интриге неки генијални изум Мајдана: свих 25 година животне активности Украјине биле су све саме интриге. Заузимајући тако одговорне дужности, тежио сам да избегавам те интриге, јер је за мене било главно – развој економије, развој економије без обзира на све. И у томе је свакако било мог потцењивања тога да ће те интриге пре или касније довести до краха земље. Потцењивао сам све те договоре, деловање истог тог Љовочкина. С једне стране, Јанукович је био према њему благонаклон, с друге стране га је, изгледа, у нечему притискао. Односи међу њима су били очигледно ненормални. То сам видео својим очима, али нисам мислио да ће Љовочкин, заузимајући тако висок положај, отворено радити против Јануковича, припремајући Кличка, на пример, као конкурента и као могућег новог лидера који ће сменити Јануковича. Видео сам да су се за Кличка стварали повољни услови, организовале су се специјалне телевизијске емисије не би ли се побољшао његов имиџ. Али нисам могао да замислим како се може побољшати имиџ тог човека. Једноставно нисам могао да га замислим у улози државника…

Али његов рејтинг је тада био висок. Како то објашњавате?

Рејтинг се код нас може променити и изабрати било ко. Жалосно искуство Украјине управо показује да је могуће помоћу медија „надувати“ било чији рејтинг. Ето рецимо Љашко – ко је он? (Олег Љашко – лидер Радикалне партије, познат по својим грубо популистичким изјавама и националистичким акцијама – прим. аут.) Имао је врло висок рејтинг. Рејтинг који се приближавао Порошенковом рејтингу и који се сада, истина, „издувао“. Али нема ниједног питања на које би се могао дати конкретан одговор: „А зашто тако високи рејтинг? Је ли се он показао као истакнути руководилац, као истакнути економиста? Као човек који је много учинио за земљу?“ Ништа од тога иза њега није стајало! Послушајмо Кличков говор. Сваки ће нормалан човек рећи – овако се може разговарати само у пивници после пете кригле пива, када се човеку помућује свест. А управо су се такви ликови пели на Олимп.

Погледајмо неке председнике Украјине. Зашто су они постали председници? То јест сва несрећа, сва трагедија Украјине је у томе што та млада држава за ових 25 година није успела да створи патриотски настројену елиту, патриотски настројену политичку снагу која би одабирала путем конкурса најбоље, способне и одговорне људе да изгарају за своју земљу. Отуда свакојаке интриге, завере, преврати, „мајдани“. Шта је то Мајдан? Је ли Мајдан инструмент демократије или решавања неких проблема?! Не, то је деструктивни елемент! Апсолутно деструктивни, рушилачки елемент. Врло добро се показао 2004. године, када се после изузетно успешних 2003. и 2004. Украјина урушила. И ево сада се после новог Мајдана такође урушила. Такви губици! А остале земље се развијају, конкуренција у свету расте.

Време је најважнији фактор. Неко је успео да претрчи то растојање, достигао је благостање и држи се грчевито за њега. А нека земља се вечито копрца у некаквим превратима и вечито живи у сиромаштву. И људи се чуде: „А зашто?“ Па зато што не гледате кога сте изабрали за вође. Ко су вам вође? Љашко узео виле у руке и одмах му се подигао рејтинг, или се тамо појавио у купаћим гаћама у неком телевизијском студију. Чисто спољни ефекти! Одсуство политичког система. А и наша Партија региона није могла да створи, на велику жалост, такав систем одабира. И то је неоспорно био један од узрока Мајдана.

Како бисте окарактерисали људе сада на челу Украјине? Раније сте радили заједно и с Порошенком, и с Јацењуком и другима – какви су они руководиоци и личности уопште? Шта мислите о ситуацији у земљи, ситуацији коју су они створили?

Сваки руководилац се савршено препознаје по својим резултатима. Могу да говорим шта год хоћу, да изнесем своје мишљење, али оно ће увек бити субјективно и можда понекад неће одговарати стварности. А зашто бих сада износио своје мишљење, када постоје њихови непосредни резултати?

Јацењук је скоро две године председник владе. Довољано је то времена да се види вреди ли као руководилац. Не бих могао да поменем ниједну сферу његове делатности у којој је постигао позитиван резултат. То сам видео посматрајући га на положају министра иностраних послова, председника Скупштине. Пратећи његов рад у нашим различитим структурама било ми је јасно да тај човек још није сазрео. Још није стекао неопходно искуство, не познаје економију Украјине, не познаје ни саму земљу на крају крајева. Кад су ти већ поверили такав положај, могао би много тога да научиш, а ти ниси научио ништа за све то време и доносиш одлуке штетне по земљу! То је све.

Исто могу да кажем о Порошенку. И о њему бих могао да изнесем субјективно мишљење, али зашто бих, када он већ више од годину дана има такву власт. Видимо резултате његовог рада: није зауставио рат у Донбасу, а могао је, па је Донбас разорен. Каже да је сакупио 10 милијарди и да је спреман да их усмери на обнову Донбаса – и тиме је показао да не живи у реалности. Зато што размере разарања и процена штете износе најмање око 500 милијарди гривни (нешто више од 20 милијарди евра – прим. аут.), а мислим да је и то умањена процена. Петсто милијарди гривни – имаш ли ти тај новац? Немаш. На твојој савести су десетине хиљада погинулих, рањених, разорена економија. Уводиш празник – Дан бранилаца Украјине – и то баш на годишњицу оснивања Украјинске устаничке армије (14. октобра је установљен као државни празник на иницијативу П. Порошенка из 2013. године, од 2015. тај је дан нерадан – прим. аут.). Шта је Украјинска устаничка армија (УУА)? То је организација која је сарађивала с фашистима на чијој су савести десетине хиљада убијених грађана Пољске и Украјине! То је нацистичка организација која је за време Другог светског рата у суштини ратовала против Црвене армије која је ослобађала Украјину. Али ти мораш да знаш ту историју! Ко су твоји хероји? Ти намећеш ту идеологију својој земљи! Мада, када сам радио с њим много година, а одавно га познајем, рекло би се да никаквог националистичког понашања код њега није било. Значи да је конјунктуриста.

Под руководством таквих људи Украјина је постала једна од најсиромашнијих држава на свету, а у Европи је свакако најсиромашнија. Срозали смо се испод Молдавије и Албаније. Украјина је постала опасна држава. У Украјини апсолутно нема демократије, нема слободе говора, у њој неконтролисано делују различите фашистичке банде. Сада се спрема велико фалсификовање избора. Може ли се ишта добро рећи о тим руководиоцима? Ето, то је, нажалост, истина и то истина која се не заснива на субјективним оценама већ на констатовању чињеница. Сада су цене порасле, на пример, цене поврћа, а и прехрамбених производа уопште, у поређењу с периодом када сам радио 2013. године – три-четири пута. Цене лекова постале су потпуно немогуће за пензионере. Пензионери умиру без лекова и то је све. Ко ће за то одговарати?! Па то су резултати рада! Које је ново предузеће изграђено? Који је нови инфраструктурни објекат изграђен за то време? Ништа! А ми смо у своје време одржали „Евро 2012“ и у оквиру те манифестације обавили бројне послова.

Из перспективе данашњице – које бисте главне грешке Јануковича на положају председника истакли? И где сте ви, док сте се били на челу владе, грешили и како бисте поступили када бисте имали нову шансу?

Главна Јануковичева грешка на положају председника? Јанукович ништа није учинио за очување уставног поретка, што му је по Уставу главна дужност. Није искористио овлашћења ради завођења реда у тренутку када је то било изузетно важно. Дозволио је државни удар. Његова кадровска политика приликом решавања питања о постављању на кључне државне дужности – службе безбедности, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране и тако даље – била је апсолутно погрешна и довела је до тога да је у одлучујућем тренутку држава остала без заштите.

Моја грешка, принципијелна грешка, ако бих могао да се вратим натраг у прошлост, сигурно је та да је требало да принципијелније и одлучније поставим пред Јануковичем питање одбране уставног поретка. А не да посматрам све те његове бескрајне и јалове вишечасовне преговоре с тим приглупим мајданским кловновима. Требало је да одлучно поставим питање о томе да се економска ситуација погоршава, да се социјална ситуација погоршава, да идемо према државном удару и да захтевам од њега да, користећи сва своја овлашћења, предузме одлучне мере за успостављање реда. Али ето, ту сам се, наравно, преварио, потпуно се уздајући у њега и мислећи да ће он изаћи на крај с том ситуацијом. То је био врло озбиљан пропуст.

[/restrictedarea]

Превод: Зоран Буљугић