Почетна / Друштво / МИР, наставак агресије другим средствима

МИР, наставак агресије другим средствима

Aгресијa НАТО 17 година после

Смедерево КовинПише Живадин Јовановић

Као и сваке године почев од 1999, и овог 24. марта одајемо почаст жртвама НАТО агресије и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Да бисмо разумели овај догађај од историјске важности за цео свет, потребно је сагледати целу његову генезу – од припрема и изговора, до последица које се појављују и више од деценије после

Агресија НАТО трајала је непрекидно 78 дана. Удруженим снагама спровели су је НАТО и терористичка „ОВК“. Током агресије убијено је око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца. НАТО никад није објавио своје губитке.

РАМБУЈЕ САМО ИЗГОВОР ЗА АГРЕСИЈУ

Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“ открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. и да су завршени крајем августа исте године.
РамбујеЈугославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске покрајине Косово и Метохија одржаних у Рамбујеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било, па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ) већ на онима који су у Рамбујеу тражили алиби за агресију. Они су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Био им је потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. Иза тих наводних преговора крио се до детаља раније разрађен план за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића с власти. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на исток, односно на руске границе.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централноевропском времену.

КАМПАЊА ЗАСТРАШИВАЊА НАРОДА

Деветнаесточлана Алијанса лансирала је ракете и авионе са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из западноевропских база, а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавијом и снажнијом него што су НАТО планери могли да замисле. Руководство НАТО и политички врхови водећих чланица сматрали су да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда, уништено 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је и 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је још 38 мостова потпуно уништено.
У току кампање изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива далекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.
Уништена је трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре…

ВАРЉИВИ МИР

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је прекинуо закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице 10. јуна око 13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
Срби напуштају КосовоУ протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР био гарант безбедности, око 250.000 Срба и других неалбанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљева, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководство у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244, која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену независност. Агресија 1999. и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, вероватније, и други? Уз примену двоструких стандарда?

ПРЕГАЖЕНА РЕЗОЛУЦИЈА

У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Бриселу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као владајућа сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак не може бити алиби за потоње власти које су се определиле не само да је следе већ да је брзоплето и спроводе, настојећи да домаћу јавност убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани. У име чега?

УГОВАРАЊЕ НЕПРИРОДНОГ БРАКА

На крају, треба констатовати да приближавање Србије НАТО-у није природно, ни одговорно вођење државних послова. НАТО је агресивни, освајачки савез, док је Србија мирољубива земља. НАТО крши међународно право и принципе међународних односа, Србија се бори за њихово поштовање. Свуда где је интервенисао, НАТО је за собом остављао хаос, разорене економије и државе, тероризам, сепаратизам, хиљаде људских жртава, милионе избеглица. Није у интересу Србије да буде поистовећивана са таквом политиком. Стратегија НАТО је слабљење Русије и Кине, војна експанзија ка руским границама и конфронтација с Русијом. Србија вековима има стратешке, блиске односе и сарадњу с Русијом, и Русија је никада није напала. НАТО је одговоран за оружану агресију против Србије 1999, изазивање људских жртава и патњи, за разарање и за употребу оружја са осиромашеним уранијумом, па приближавање Србије овој алијанси представља огрешење према страдалима и палим борцима одбране. Одговорност налаже поштовање осећања и става грађана Србије који су преко 80 одсто против поистовећивања са политиком и стратегијом НАТО.
Никаквим споразумима и договорима („диловима“) о Косову и Метохији, у Бриселу, или било где, не могу се девалвирати или кршити Устав Србије и резолуција СБ УН 1244, која за Србију има трајну снагу и карактер. Важећи Устав Србије, од дана његовог доношења, има озбиљних недостатака. Нови Устав који се најављује под притиском Запада, у првом реду Немачке, Велике Британије, САД, и чији је основни задатак изостављање делова о Косову и Метохији и регионализација (еуфемизам за федерализацију), био би далеко гори. Запад очекује од српских власти да распакују садашњи Устав. Нови ће бити „спакован“ како одговара Западу, НАТО-у и ЕУ, а не Србији. За промену Устава није време.
Време је да се Србија ослободи комплекса инфериорности, да се врати себи, својим људским, природним, духовним и геополитичким ресурсима, истинској неутралности. Тек тада ће је и други поштовати. На делу, не на речима.

НАКНАДА РАТНЕ ШТЕТЕ ЈЕ МОРАЛНА ОБАВЕЗА 

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Њујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је ова алијанса покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршила међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трамп недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања причињене земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела. Затим, руски патријарх Алексиј, француски генерал Жан-Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву, па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у јавном обраћању изјавио да је НАТО обавезан да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.

ДУГ ПРЕМА ЖРТВАМА И ИСТОРИЈИ

Списак цивила жртава НАТО агресије још није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Бројна удружења грађана упорно захтевају од власти да направе комплетан списак страдалих цивила. Сада је то могуће и знатно лакше, него што ће бити како време пролази. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања на ту тему, нажалост, ништа није остварено. Зато се тај захтев константно обнавља у уверењу да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. Важно је и да би се прекинула недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које троше енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло од последица повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби по завршетку НАТО агресије. Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготово је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских НАТО земаља. Фебруара 2001. године Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своја сазнања. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) укинута је, па је остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама натовског коришћења осиромашеног уранијума и другог забрањеног оружја. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ што није случај у многим националним и међународним институцијама у Европи, које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника континуирано расправљају и захтевају одговорност.

3 коментара

  1. „У међувремену, резолуција СБ УН
    1244 гурнута је у страну…“.

    Зашто нико из врха државе, Тадић, Шутановац, Дачић, Вучић, Гашић и остали, никад није одговарао за своја издајничка и противуставна дела уперена против државе и народа? Срби, и даље ћутите и кријете се!?




    0



    0
  2. Koliko zla nam je naneo NATO, toliko zla nam čine političari svojim nečinjenjem ili za nas lošim činjenjem. Svakodnevno smo svedoci nekih morbidnih izjava naših političara, tako da to vređa zdravi razum. Priče o „prijateljima “ sa zapada, o tome neka oni nas vređaju mi njih nećemo, o liderstvu na Balkanu, o ekonomskom tigru u regionu o velikim investicijama koje ne vidimo i koje ne osećamo u svakodnevnm životu, o lojalnosti Nemačkoj i još mnogo toga, to sve postaje veoma odurno. Sa ovakvom politikom postali smo meta, trećerazrednih birokrata iz Eu, koji nas žele disciplinovati na svakom koraku. Toliko smo kooperativni da podpisujemo sporazume sa institucijom koja nas je bombardovala na svoju štetu, rugajući se vlastitom narodu u lice. Savetuju nas naše ubice, po ministarstvima odbrane i policije šetaju se i domuju američki i engleski oficiri a ima i još toga. Pitam se kakva smo mi to suverena država?




    0



    0
  3. Kontinuitet sve većeg građanskog raslojavanja, vodi nas ne u sabornost već mi se čini, u novi bratoubilački rat.Ako je danas premijer vučić SVE, onda su svi ostali NIŠTA.Na stotine krucijalnih stvari se godinama ne reševaju, jer su ne većini svih državnih institucija ljudi birani i postavljani po stranačkoj pripadnosti, čak bez staža i bilo kakvih kompetencija.Godinama nam deca nestaju iz porodilišta, i u tome učestvuje veliki broj pojedinaca, kao i organizacija.Ministarka zdravllja i ministar pravosuđa ništa ne preduzimaju, a ne daju ni ostavke da si iole moralni.12 godina je prošlo od pogibije gardista u Topčideru, i za takvu svinjariju niko ne odgovara.Nemoral i laži su postale imperativ za ovu Vladu Svako kritičko mišljenje se dočekuje od vlasti kao napadi na državu.Sramotno je da je veliki deo inteligencije dobrovoljno prihvatio da služi vlasti samo iz lične koristi.Zato i ne čudi što se mladi jednostavno „predaje“ IZAZOVU OBEZLIČENE masovne konformnosti i olako pliva po površini nestvaralačkog svakodnevlja.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *