ЛИБЕРАЛНА ДОЗВОЛА ЗА УБИСТВО

Проамеричка амнестија у Венецуели

Пише Никола Мартић

„Експерти“ прозападних демократских снага које су на недавним изборима освојиле већину у Парламенту Венецуеле предлажу закон  о амнестији свих починилаца тешких кривичних дела „уколико су иста учињена током учествовања у демонстрацијама, протестима или политичким састанцима“, или ако су била „усмерена на мењање институционалног поретка или актуелне власти“

Либерали који су недавно освојили већину у венецуеланској скупштини захтевају од председника Николаса Мадура да одмах пусти из затвора све њихове присталице, међу којима има и тешких криминалаца, чак и убица. Иза решетака су кривци за масовне нереде у Каракасу и другим градовима у којима је погинуло више од 40 грађана и полицајаца. Политички инспиратори нереда су контролисали чак и снајперисте који су на улицама сејали смрт, наравно по моделу и методологији већ виђеној у Украјини, Либији, Сирији и бројним другим земљама где је „увођена демократија“. Либерална идеологија која се уселила у венецуелански парламент сугерише да убиство у њено име, или у име слободе, није злочин и да ове „убице у име слободе“ Мадуро мора одмах да ослободи, што је сасвим у духу максиме да „нема слободе једино за непријатеље слободе“.

Четвртог фебруара 2016. године Комисији за унутрашњу политику Народне скупштине Боливарске Републике Венецуеле упућен је Нацрт Закона о амнестији и националном помирењу који су израдили „експерти“ прозападних демократских снага, однедавно већина у венецуеланском парламенту. Овим предлогом предвиђа се потпуно ослобађање од одговорности починилаца бројних кривичних дела извршених од 1999. године (када је Уго Чавез дошао на власт) до евентуалног ступања овог закона на снагу. Индикативно је да законодавац настоји да од одговорности ослободи лица која су починила тешка кривична дела „уколико су извршена током учествовања у демонстрацијама, протестима или политичким састанцима“… као и дела „усмерена ка мењању институционалног поретка или актуелне власти, независно од тога да ли су праћенa поступцима који би се могли сматрати завереничким“. Међу делима за која се тражи амнестија су, између осталог, и она екстремног насиља, убистава и тероризма!

[restrictedarea]

Овом иницијативом за амнестију најекстремнијих „бораца за слободу“ нова „демократска“ елита жели да оснажи своје редове пред коначни расплет венецуеланске кризе, додатно продубљене недавном победом прозападне опозиције на парламентарним изборима (статистика показује да десница није превладала због тога што је део социјалистичког бирачког тела гласао за „демократе“ него јер социјалисти нису масовно изашли на изборе). Овим законом би се на улици нашли људи одговорни за убиства на десетине људи (укупно 43), као и за стотине повређених грађана и масовно уништавање приватне и јавне имовине у драматичним немирима широм земље током претходних шеснаест година. Председник Николас Мадуро је већ саопштио да овај закон неће угледати светлост дана, јер га ни у ком случају неће потписати, а судећи по реакцијама „демократских“ првака који већ јавно позивају на страну интервенцију, наредних месеци ћемо видети да ли ће Венецуела имати капацитет да самостално и суверено исплива из политичког муља у каквом се својевремено нашла и СР Југославија.

 

НАСИЉЕ И ЛИЦЕМЕРЈЕ АМЕРИКЕ Вишегодишње санкције Сједињених Америчких Држава и све тежа социјална и економска ситуација у земљи изазвана међународном блокадом, дуги редови грађана који пред продавницама чекају прилику да купе основне животне намирнице; истовремено, милиони долара се сливају у кофере прозападне „демократске“ опозиције која не штеди обећања о бољем животу и константно позива на „отпор“ ауторитарном режиму… Звучи познато? Не, ово није тамна прошлост кроз коју је прошла Савезна Република Југославија. То је кратак опис актуелне ситуације у коју је гурнута Боливарска Република Венецуела; рекло би се уџбенички пример споља контролисане кризе чији је циљ уклањање „непослушног режима“ који не признаје супремацију стране силе, па макар она долазила и из Вашингтона.

Вишегодишња блокада „међународне заједнице“ (а сви добро знамо да је реч о униполарном „вашингтонском консензусу“) изазвала је и у Венецуели, као својевремено у Југославији, спорадичне, али карактеристичне и очекиване несташице производа широке потрошње (пре свега основних животних намирница), што је, логично, проузроковало незадовољство народа који све теже саставља крај с крајем (и то нам је, нажалост, јако добро познато). Међутим, уместо да ово незадовољство буде каналисано према узроку фрустрације, а то је и у овом случају спољни фактор (дакле, Вашингтон), приватни медији у Венецуели, као својевремено у СРЈ, даноноћно сликају портрет „неспособне власти“ која не може људима да обезбеди ни услове за задовољавање базичних животних потреба, те је, тобоже, треба заменити новом „демократском“ елитом коју, узгред, финансира (милионима долара) исти онај тиранин из Овалне собе чијом је одлуком цео народ подвргнут бруталном експерименту међународне изолације. И епилог је сличан нашем петооктобарском усуду: још једна велика нација, једнако слободарског духа као и ова наша (што је некад била), осуђена на изолацију вољом „великог брата“ из Беле куће, на демократским изборима (које организује „диктатор“?) указује поверење домаћим лакејима тог истог иностраног мучитеља, у нади да ће се макар и пола од њихових обећања обистинити. А неће.

НЕ РУШЕ ВЕНЕЦУЕЛУ ЗБОГ МАДУРА ВЕЋ МАДУРА ЗБОГ … И тако читава венецуеланска нација, осведочени пријатељ српског народа (венецуелански представник на Генералној конференцији „Унеска“ приликом гласања о приступању „Косова“ је у емотивном наступу дословно узвикнуо: „НЕ!“), нација која у својој слободарској традицији баштини и епског хероја модерне цивилизације какав је био Симон Боливар (не случајно назван „Ослободилац“), поново долази у ситуацију да се бори против колонизатора, сада много перфиднијег него што је то била шпанска круна. Овај „нови освајач“ нема своје лице и своје име, он је истовремено и мултинационалан и домаћи, не види се, али је присутан, о њему се не говори, али његове жртве ће бити научене да га прослављају – јер „велики тиранин из Овалне собе“ и није личност. Ови вашингтонски завереници ће убити чак и сопственог председника (као нпр. Кенедија) како би сачували позицију инжењера „новог светског поретка“; те социопате у чијим се рукама већ деценијама налазе полуге власти најмоћније националне привреде на свету нису ни умеле ништа друго да направе него најгломазнији војноиндустријски комплекс, чија су храна управо слободарске нације и ратови који се широм света против њих воде, ради отимања свих природних ресурса до којих је могуће докопати се.

И баш као некада Југославија, на дневном реду ове вашингтонске узурпаторске олигархије данас је Боливарска Република Венецуела и њен председник Николас Мадуро, достојни настављач Чавезове визије „слободног народа који има право на све благодати природног богатства земље на којој живи“. Последично, одлука о национализацији нафтне компаније Венецуеле представља вододелницу венецуеланске револуције која је из државе истиснула вашингтонску корпорацијску пијавицу, чиме је Чавез задобио вечно место у историји борбе модерне цивилизације за слободу, али је тиме, такође, његово име било трајно уписано црвеном бојом у агенду неолибералних лихвара са северног континента што га је, могуће, коштало и живота.

Тако су од самог почетка револуционарне владавине сада већ легендарног вође Уга Чавеза трајали напори Вашингтона да поврати оно што му је Чавез једним политичким потезом избио из шака – венецуеланску нафту. Пуних шеснаест година трајали су притисци Запада, нама врло добро познати, на читаву популацију и посебно на личност и ауторитет њеног председника (и то такви притисци да је, рецимо, и данас, три пуне године након његове смрти, у западној штампи могуће пронаћи и наслов: „Зашто је Венецуели потребан егзорцизам?“ – дакле, истеривање духа Уга Чавеза из његове нације!).

Овог, по светски мир опасног, континуитета у спољној политици САД није, разуме се, поштеђен ни Мадуро. Претходних година венецуеланска војска и полиција водила је прави рат са добро обученим (и, интересантно, јако добро опремљеним и наоружаним) „демонстрантима“ који нису презали ни од убистава припадника полиције и војске, док су вође „демократских промена“ позивали „грађане“ да на улицама „искажу своје незадовољство и искале сав свој бес према припадницима снага реда“.

Дела за која су осуђени најекстремнији „борци за слободу и демократију“ нижу се од изазивања панике у широј друштвеној заједници, цивилне побуне и издаје отаџбине, насилног мењања институционалног поретка и подстрекивања на непоштовање закона, преко дела попут постављања препрека на јавном коловозу у циљу изазивања удеса (нпр. развлачење најлонског ужета на коловозу што је проузроковало смртни исход за несрећне мотоциклисте), затим подметања пожара и изазивања опште опасности, до наношења тешких телесних повреда, убистава и тероризма. Није претерано рећи да је овај Нацрт Закона о амнестији, заправо, својеврсно признање злочина.

 

ЗАКОН ЋЕ МОРАТИ НА РЕФЕРЕНДУМ? Шта, дакле, данас, у још слободној Венецуели, раде либерални прозападни лакеји који су се у тренутку природног политичког рефлекса једне економски исцрпљене нације нашли у позицији законодавца? Један од првих закона који се нашао у самом врху приоритета нове „демократске“ парламентарне већине јесте управо Закон о амнестији „политичких затвореника“, правоснажно осуђених за најразличитија дела против државе и народа, међу којима су, поменули смо, и дела тероризма, убистава и екстремног насиља. Наиме, у немирима који већ више од деценије потресају Венецуелу (а најдраматичнији покушаји државног удара догодили су се 2014. године, током такозване „гуаримба“ побуне, када су вође „демократских промена“ недвосмислено позивали своје „партијске војнике“ на насиље против полиције), преко четрдесет људи је изгубило живот (укупно 43 лица), неки чак и од снајперске ватре, и то на обе стране – и међу „демонстрантима“ и међу полицијом (као у Украјини!), док је више од 900 људи рањено. У овим масовним нередима наоружане банде су дословно харале улицама већих градова Венецуеле и, у име „борбе за слободу“ и под симболом „стиснуте песнице“ (коју смо и ми у Србији окусили), убијале припаднике полиције и војске, док су специјалне групе посебно обучених „демонстраната“ вршиле саботаже комуникационе и путне инфраструктуре. Бројни „борци за демократију“ су ухапшени, процесуирани, правоснажно осуђени и данас се налазе на заслуженој робији. Управо су то лица чије се ослобађање предвиђа овим предлогом Закона о амнестији нових „демократских власти“ у Каракасу. Слично смо имали прилике да гледамо и у окупираном Београду после петооктобарских промена (да ли се неко сећа амнестије албанских терориста из српских затвора почетком 2001. године, у режији прозападних „демократа“?).

Председник Венецуеле Николас Мадуро већ је саопштио да неће потписати овај Закон о амнестији, што му, процедурално гледано, чак оставља довољно политичког простора и за распуштање парламента и расписивање нових избора. Овај сценарио је, међутим, мало вероватан с обзиром на ситуацију у којој се Венецуела данас налази, посебно узимајући у обзир страни притисак на социјалистичку власт у Каракасу. Постоје анализе које говоре да би ово био добар повод за још директније мешање САД у венецуеланску кризу (ради „заштите демократских снага и људских права“, разуме се), због чега је мало вероватно да ће Мадуро распустити парламент. Једна од опција је, свакако, и референдум о овом предлогу закона, што би могао бити извор додатног легитимитета за шефа државе после изгубљених парламентарних избора. Интересантно је, међутим, када већ има толико паралела између венецуеланске и српске политичке стварности, истаћи и то да је управо референдум, тај институт народне суверености, можда и најприроднији демократски политички инструмент за који се „демократске“ власти у Србији све теже одлучују (заправо га није ни било, осим приликом гласања за нови устав Србије после разбијања Државне заједнице са Црном Гором), док је, с друге стране, балкански „диктатор“ још како умео да га распише о кључним државним питањима.

[/restrictedarea]