Почетна / Србија / КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ

КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ

СВЕДОЧЕЊЕ О СУСРЕТУ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ 

Милошевић и ЈељцинПише Живадин Јовановић

Било је то време припрема за преговоре у Дејтону. И Европа и Русија биле су слабе у том процесу, па су свесно препустиле диригентску палицу америчкој администрацији. Немачки геополитички циљеви били су у великој мери задовољени разбијањем СФРЈ, те је у окончању грађанског рата у БиХ тадашњи Бон видео консолидацију тих циљева, ко год водио игру. Француској дипломатији било је важније како се њена улога пројектује у јавности од тога колики ће бити њен стварни утицај на исход и потоњи распоред снага. Велика Британија је, као у и другим сличним случајевима, наступала као члан англоамеричког двојца. Козирјев и Јељцин су били сарадници у америчком пројекту за БиХ. Ипак, у завршници Јељцин је покушао да сам себи одреди награду за „минули рад“ тиме што би у Москву истовремено довео Милошевића и Туђмана и домаћој јавности се представио као важан, чак и самосталан играч у решавању озбиљног европског проблема. На његову жалост, његови западни партнери, пре свих вашингтонски, нису му дозволили да то оствари. Туђман се није појавио на замишљеном тројном самиту у Москви. У тим условима Слободан Милошевић је разговоре са Јељцином настојао да искористи како би Русија једнострано одустала од санкција према СР Југославији, што би му ојачало преговарачку позицију у Дејтону, као и положај на Балкану и унутар земље.

МИЛОШЕВИЋ – ЈЕЉЦИН Четвртак, 10. август 1995, 12 сати

Фалконом Савезне владе путовали смо председник Србије Слободан Милошевић, шеф Кабинета председника Републике Горан Милиновић, шеф Државне безбедности Јовица Станишић, помоћник СМИП-а Живадин Јовановић, шеф безбедности председника Сента Миленковић и два пратиоца.

Посета Москви уследила је на иницијативу председника Јељцина који је планирао да истовремено разговара са Слободаном Милошевићем и хрватским председником Фрањом Туђманом. Међутим, Туђман је дан уочи заказане посете отказао свој долазак.

Разговор Милошевић–Јељцин вођен је у Кремаљском дворцу, у Јекатеринској дворани. Са српско-југословенске стране разговору су присуствовали Живадин Јовановић, помоћник СМИП-а, амбасадор СРЈ у Москви Данило Марковић, Горан Милиновић и Борислав Милошевић, као преводилац, а са руске, министар иностраних послова Андреј Козирјев и руски преводилац.

Јекатеринска дворана је необично пространа, високог плафона, масивних великих врата и прозора. Празна изгледа и већа од стварних димензија. Човек је тако мали у тој дворани. Све је велико, а опет пропорционално, складно. Својом унутрашњом орнаментиком, висином и богатим позлаћеним рељефом и барокним намештајем делује врло свечано. Осећај сусрета са великом културом, дугом и богатом историјом и традицијом. Русија је разарана, многе уметничке и историјске драгоцености су на разне начине налазиле пут до богатих музеја, галерија или приватних колекционара широм света. Али то уметничко и историјско благо које се налази у Москви, посебно у Кремљу, у Санкт Петербургу, посебно у „Ермитажу“ и широм Русије ипак је огромно и вредносно непревазиђено, делује складно, богато, као неокрњено. У руским галеријама и музејима су дела руских мајстора, не странаца, пустолова, или трговаца драгоценостима из бивших колонија. Код посетиоца који се први пут налази у оваквој величанственој дворани незадрживо се роје мисли о историји Русије, Москве, СССР-а, Евроазије са којом су дворана и Кремљ нераздвојно повезани. Ко је све пролазио овом двораном, ко и коме у част је ту приређивао свечане пријеме, балове, уручивао поклоне и одликовања?

[restrictedarea]

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ГОРУЋИ ПРОБЛЕМ Разговарало се у делу, десно од огромних двокрилних врата, за округлим ниским столом боје слоноваче, око којег је било неколико стилских фотеља. Државне заставе, уметничке слике, чираци, уметничке фигуре, украсни предмети. Сви предмети, ободи, рељефи, оквири су позлаћени. Одишу раскош, моћ, изузетност простора и догађаја.

Председник Јељцин изражава добродошлицу председнику Милошевићу појединачно – у Москви, у Русији, у Кремљу. Милошевић захваљује, поздравља председника Јељцина, каже да му је драго што га види у добром здрављу и одличном расположењу. Јељцин одговара да је и болест победио и да је сада добро. Кад је здравље добро, онда се и највећи проблеми могу победити – каже Милошевић. Атмосфера за разговор је опуштена, пријатељска.

Југославија је један од горућих проблема којим се бавимо – наставља Јељцин чинећи прелаз ка основној теми разговора. Они су имали великих проблема у Чеченији, још их имају. Недавно су потписали договор о решавању војних питања, тако су превазишли главне проблеме, иако не до краја. Важно је да живе у миру, да одржавају нормалне контакте и сарађују – са Чеченијом, као и са свим федералним републикама. Њихово је искуство да све проблеме треба решавати усаглашавањем и договорима.

То је велика срећа за Русију, каже Милошевић. Најважније је да се очува мир, јер се у миру све може решити лакше, боље и праведније него у рату.

Јељцин каже да у свету, а вероватно и код нас, расте тренд националистичких оријентација. Они у Русији имају 130 нација, а свака од њих има своје специфичне интересе, свој угао посматрања. Зато где год има изразитог национализма оријентишу се на потписивање федералних уговора. Свечано потписивање обавља се у сали „Светог Ђорђа“ у Кремљу. Има проблема, свакојаких питања, али свакој федералној јединици, сваком нивоу државног устројства прилазе као субјекту и кроз усаглашавање долазе до обострано прихватљивих решења. У многим случајевима извршили су прерасподелу надлежности, повећавајући самосталност федералних јединица у односу на власт федерације. Нисмо се бојали. Избор је био правилан. Републике се не осећају понижене. Многе су узеле руски језик као државни. Није једноставно регулисати проблеме у сложеним државама као што су наше, али је могуће. Како је код вас, какви су ваши проблеми, како можемо помоћи и вама и вашој Републици? Стварност и околности су вам познати. Ево, Запад је сада наговорио Туђмана да не дође у Москву да, наводно, не бисмо направили некакав тројни савез против Изетбеговића, да Муслимане не изолујемо и не оставимо по страни. Уплашили су их.

Милошевић каже да им, што се Туђмана тиче, то није било тешко. Туђман нема самосталности, он је марионета. Ви сте имали среће, успешно сте се разрачунали са националистичким снагама. И нама би то пошло за руком, али се код нас умешала међународна заједница. Ви сте велика сила и код вас нису могли да се умешају. Ми смо мала земља, а у питању су велики страни интереси. Балкан је увек био мост према Истоку и Блиском истоку. Не одговара им велика и снажна земља као што је била СФРЈ. Зато су је растурили на мале комаде. Циљ им је да у свакој поставе марионетске владе да би лако манипулисали. Садашња СРЈ је, ипак, половина бивше СФРЈ, њени потенцијали у сваком погледу су значајни, она има основа и ресурса да се развија и да води самосталну политику. Ни то им не одговара. Зато су нас казнили. Погледајте апсурд – републике које су се једнострано отцепиле Запад помаже, а оне које остају заједно, Србију и Црну Гору, и које желе да очувају јединство – кажњавају. Нас који смо за јединство проглашавају за националисте, а оне који су се отцепили – за демократе и Европљане. Свој огољени интерес Запад проглашава за принцип, ко то не прихвата бива кажњен.

Словенија је постала округ Аустрије, Хрватска – марионета Немачке, БиХ се распада, у њој букти грађански рат, Македонија – окупациона зона САД. Једини независни фактор на Балкану је СРЈ. Ми немамо страног газду и желимо такви да останемо. Југославија је кључни део Балкана, најзначајнији војнополитички фактор, физички је већа од Мађарске, Бугарске, Грчке. Зато смо под огромним притисцима. Оптужили су нас за агресију на Босну и Херцеговину што је лажна конструкција. Тачно је једино да се тамо међусобно туку тамошњи Срби, Муслимани и Хрвати. Али БиХ је република три равноправна, конститутивна народа – Срба, Муслимана и Хрвата. Ако би се, претпоставимо, у Швајцарској потукли Немци, Французи и Италијани не би, ваљда, за то тзв. међународна заједница, оптужила и кажњавала немачку државу.

Муслимани у БиХ су одлучили да се отцепе. То је противно важећем Уставу. Нико у име Срба у БиХ такву одлуку не може да доноси. Срби нису желели да се отцепе. То је једна разлика у односу на вашу ситуацију. По Уставу БиХ, Срби, Муслимани и Хрвати су равноправни, о свему важнијем одлучује се консензусом. Тзв. међународна заједница, међутим, признала је отцепљење иако је оно супротно Уставу. И тако је СРЈ добила санкције премда у БиХ нема ниједног свог војника.

Југославија води политику мира, жели да се сви проблеми, настали разбијањем СФРЈ, реше компромисом и мирним путем. Ипак је кажњена. Директна штета од санкција износи више од 50 милијарди америчких долара, што је за релативно малу земљу огромна сума. И у тим условима имамо добар привредни програм и чинимо све да успемо.

Кључно је – скинути санкције. Не постоји ниједан аргумент за задржавање санкција. Апсурдно је – Хрватска је извршила највеће етничко чишћење у Европи у овом веку, силом и убијањем избацила је 10 одсто свог становништва српске националности. Тзв. међународна заједница то толерише, САД су за то дале сагласност Туђману, а Југославију кажњавају санкцијама. Још један геноцид према српском народу зато што није послушао велике силе – да се добровољно распадне!

Ако се скину санкције, југословенска криза ће се брже решити. Док санкције трају, Муслиман верује да ће СРЈ због санкција да пропадне, а онда ће лако да победи Србе и Хрвате. Србин у Босни се нада да ће санкције увући Југославију у рат и да ће он тако  лакше да победи Муслимане и Хрвате. Санкције подстичу снаге рата. Скидање санкција значи уважавање Југославије као фактора мира и одмах нас приближава миру. Тада не би било очекивања Срба да Југославија уђе у рат, нити Муслимана да ће Југославија пропасти, а они добити рат. Санкције су инструмент подржавања рата на Балкану. Дупли стандарди су велика грешка тзв. међународне заједнице.

Зато моли Јељцина да учини све што је у његовој моћи за укидање санкција. Јељцинова влада зна истину. Министру Козирјеву је све познато до детаља. За санкције нема никаквог основа. И руски парламент (Дума) је то закључио. То је у Југославији лепо примљено, јер се види да руски народ уважава истину. Не тражим помоћ у било каквом прљавом послу. Потребна нам је помоћ за праведну ствар. Сада, после агресије Хрватске и њеног новог геноцида против српског народа („Бљесак“, „Олуја“), очекујемо да Русија изјави да не жели даље да поштује санкције. То би био радикалан заокрет ка миру. Они (Запад) знају да је Хрватска извршила нови геноцид над Србима, али ипак затварају очи пред том чињеницом. Зашто би Русија затварала очи и саглашавала се са геноцидом над српским народом и неправдом према Југославији која жели нормално да се развија, да се повезује с ким жели, са Русијом и другим земљама! Ако не жели са Аустријом, или Турском, то је суверено право сваке слободне државе. Моли да Јељцин узме у обзир чињенице и помогне. Уколико Русија одлучи да даље не учествује у спровођењу санкција, оне би пале. Русија увози 15 милиона тона жита. Југославија је у могућности да одмах испоручи Русији 3 милиона тона. Ко би се усудио да забрани Србији да прода жито Русији!

 

ФАКТОР КОЗИРЈЕВ Козирјев се мешкољи у својој фотељи, затим се благо нагиње ка Јељцину и шапуће му на уво. Јељцин у први мах не примећује да Козирјев жели нешто да му каже, потом се и сам благо нагиње према свом министру, али, изгледа, да га не разуме, или да не чује најбоље. Козирјев шапуће гласније, тако да практично сви, уз мало већу пажњу, можемо да разумемо: упозорава Јељцина да прихватање захтева Милошевића да Русија једнострано укине санкције, или да крши ембарго, руски партнери на Западу не би добро примили.

Јељцин региструје савет Козирјева и наставља: покренуће иницијативу да се негде у Европи – у Москви, Прагу, Београду, или другом граду – одржи међународна конференција уз учешће великих сила које имају интересе у Југославији. У том смислу, упутиће писма лидерима заинтересованих земаља. Предложиће да председник Милошевић иступи на тој конференцији, да изложи шта је истина, а шта неистина, да објасни мировну улогу, допринос Југославије мирном решењу и штетност санкција по мир. Уверен је да ће такав прагматичан прилаз сви разумети, неће моћи да га одбију. Јељцин ће том приликом предложити укидање санкција.

Козирјев се поново врти у фотељи. Изгледа да му не прија ни ово што је Јељцин управо изложио. Као да све што Јељцин изрекне, оцени или покрене пропушта кроз једну једину визуру – како ће на то реаговати САД и „западни партнери“? То је постало стуб и кључна одредница руске дипломатије Козирјева.

Милошевић настоји да предухитри и неутралише утицај Козирјевљевих „савета“ на Јељцина: „Кунем вам се“ – обраћа се Јељцину гледајући га право у очи – „нико нема шта вама да замери. Они (Запад) најбоље знају шта је истина и шта и са којим циљем раде. Само би вас више ценили јер не прихватате лажи и кажњавање целог српског народа. Показали бисте хуманост. То би поздравио и цели руски народ.“

Милошевић више пута током разговора подсећа на просрпско расположење руског парламента и јавног мнења у целини.

Јељцин је, ипак, ближи Козирјеву. „Најбоље је да санкције рушимо преко система Уједињених нација где су и усвојене.“

„Тај систем не постоји, не функционише“ – реагује Милошевић. „Срушили су га управо они који су наметнули санкције.“. Милошевић изузима Русију, иако је и Русија гласала за увођење санкција. Кина је апстинирала. Мугабеов Зимбабве био је против.

Јељцин каже да смо данас чврсто на ногама. У Лондону (на конференција 16 нација, укључујући Русију, 21. јула 1995. прихваћено је робустније ангажовање НАТО-а, тј. САД, укидање „двоструког кључа“ за Горажде) сви су се изјаснили против војних дејстава, нико се томе није могао супротставити. Клинтон му је телефонирао да жели мир и преговоре, да ће сила бити употребљена само ако се одбије мировни план. Сви ћемо радити за мир – каже Јељцин и наставља: са Колом има добре односе, узајамно се поштују, често разговарају. Мисли, ипак, да је Кол лукав, начелно је за мир и договор, али иза сцене, на све начине подржава Хрватску без обзира што она, како се види, наставља агресивну политику према Србима. „Кол безусловно подржава Хрватску“ – изричит је Јељцин. Туђман није дошао у Москву због става Кола, а не због става Клинтона, прецизира претходно изнету оцену. Сутра ће то и телефоном рећи Колу. О Милошевићевом предлогу да Русија одустане од санкција Јељцин каже да ће озбиљно размислити.

Милошевић и Јовановић

ЗА МЕЂУНАРОДНУ КОНФЕРЕНЦИЈУ РАВНОПРАВНИХ Милошевић се држи кључне теме. Идеја о међународној конференцији је добра, али треба да буде посвећена политичком регулисању проблема насталих једностраним сецесијама и о окончању грађанских ратова, не о санкцијама. Да би стране на таквој конференцији и у преговорима биле равноправне, потребно је претходно уклонити санкције према Југославији. Без тога, преговарачи су (тобоже) равноправни, само што је један – под санкцијама, а други, шта год радили, па чак и када се супротстављају мировним напорима, уживају отворену или прикривену подршку и помоћ са Запада! „Треба да преговарам из обруча санкција, из затвора, а други из привилегованог положаја“ – дочарава своју позицију.

Јељцин пита – шта Југославија треба да уради како би показала да је за мир, а не за рат? Можете ли да обуздате босанске Србе од рата? – пита, на приближно исти начин, како то чине и Роберт Гелбард, Ричард Холбрук и други представници САД и земаља Запада.

Милошевић уравнотеженим тоном објашњава: Југославија је целом свету показала да је опредељена за мир, а против рата. Прихватили смо све мировне планове које су подносили међународни представници, чак смо и границу према Босни (РС) затворили, што је била изузетно тешка одлука. Други нису прихватили те планове (1. Карингтонов план, октобар 1991; 2. Венсов за Хрватску, децембар 1991; 3. Кутиљеров, за БиХ, децембар 1991; 4. Лисабонски споразум, фебруар 1992; 5. Лондонска конференција, мај–децембар 1992; 6. Венс–Овенов план, јануар–мај 1993: 7. Овен–Столтенбергов: унија три републике, септембар 1993; 8. Акциони план ЕУ, децембар 1993 – фебруар 1994; 9. Вашингтонски споразум, март 1994. и 10. План Контакт групе, јун–август 1994). Доказали смо да нећемо рат, већ мир и стабилност на Балкану. Руководили смо се оценом да је мир у Босни и на целом простору бивше СФРЈ, у интересу Југославије, да није тако, сутра би се и СР Југославија нашла у рату.

Јељцин се слаже са ставом Милошевића и додаје – када би неко увукао Југославију у рат, то би се проширило на читав Балкан и даље.

Милошевић каже да насупрот одговорној, мирољубивој политици Југославије, једино је она стално под санкцијама. Зато, кад би Русија изашла са оценом да не трпи неправду, да је Југославија фактор мира и да је Русија зато одлучила да напусти санкције, то би била историјска одлука коју би подржало више од половине земаљске кугле: Кина, Индија, Африка, Латинска Америка…

Јељцин каже да би Русија била спремна да Савету безбедности, заједно са Кином, поднесе предлог за скидање санкција и да убеде друге чланице да то прихвате. Али није вероватно да би Кина прихватила да буде коспонзор такве одлуке, она би радије подржала спонзорство других.

Милошевић сматра да Савет безбедности не би прихватио скидање санкција, јер би се нашао неко ко би то закочио. Али Борис Јељцин може сам изаћи из режима санкција и тада би цео систем санкција пао. Уједињене нације не функционишу данас на темељима на којима су основане. То је постала гласачка машина за интересе неколико земаља.

Козирјев не одолева искушењу. Као да се боји да би Милошевић упорношћу и аргументима могао да добије Јељцинов пристанак да ће Русија напустити режим санкција. Поново се нагиње према Јељцину и полугласно му шапуће да Русија не може укинути санкције без одлуке Савета безбедности. То би је конфронтирало са западним партнерима. Јељцину је непријатно Козирјевљево шапутање. Гледа на сат и извињава се што мора да направи паузу, јер му је време да попије лек који редовно узима. Предлаже да се разговори наставе кроз 20 минута. Устаје и средином дворане одлази насупрот главном улазу кроз који смо ушли при доласку на разговор. Козирјев је такође изашао, али у другом смеру од Јељцина.

У паузи смо послужени соковима, вотком и канапеима. Разгледамо слике славних руских мајстора и успут коментаришемо разговоре. Милошевић је задовољан ставовима Јељцина. Шаптање и „савете“ Козирјева Јељцину током разговора оцењује као отворено проамеричке и штетне за Русију.

После паузе разговори Милошевић–Јељцин се настављају.

А како стоји са планом Билта (Карл Билт, мировни изасланик ЕУ, високи представник у БиХ 1995–97? – интересује се Јељцин.

Примeћује да није запазио изјаву Милошевића да прихвата Билтов план. Сматра да би таква изјава била корисна, поготову ако би била праћена и изјавом о резервисаности према ставовима Срба из БиХ.

Милошевић каже да у вези с тим постоји једна финеса. Са Контакт групом и Билтом је постигнут договор о томе да он припреми предлог који најпре треба да верификује Контакт група, а потом и Савет безбедности. Након тога би био проглашен предлог међународне заједнице. Кад предлог Билта добије сагласност КГ и СБ, када докуменат буде објављен, онда ће и он дати изјаву. Јавност у Србији, у Југославији, објашњава Милошевић, такође мора бити упозната са садржином плана пре него што он саопшти свој став.

Козирјев који је, како изгледа, у паузи брифовао Јељцина, узима реч и каже да је главно да САД прихвате Билтов план, главна дипломатска борба увек се води са САД. Саветује Милошевићу да већ сада изнесе оцену да план представља крупан позитиван корак напред, да је Југославија опредељена за мир, да је против војних акција било које стране. Ако било ко други не прихвати план, онда тај сноси одговорност за настављање сукоба и последице.

Милошевић скреће пажњу да не постоји „План Билта“, да Билт треба да припреми радну верзију плана. Тек када предлог прође договорену процедуру у КГ и СБ, постаће план међународне заједнице. Када то буде готово, он ће дати своју изјаву која ће, као и увек пре тога, бити конструктивна, у прилог мирном политичком решењу. Милошевић подвлачи да очекује да Русија изјави да излази из режима санкција. За став Русије о укидању санкција према Југославији треба да буде неважно да ли друге стране прихватају или одбијају мировни план.

У наставку Јељцин пита да ли Милошевић има утицаја на босанске Србе. Милошевић одговара да на њихове руководиоце нема утицаја. А на генерала Младића? – прецизира Јељцин. Милошевић одговара – да има, али да је тај утицај мали. Битно је, међутим, подвлачи Милошевић, да се Југославија залаже за мирно, политичко решење, уверен је да војно решење не постоји. Али санкције су, по његовом мишљењу, специфично, важно питање, оне чине да Југославија није равноправна, ограничавају и њене и укупне, мировне напоре међународне заједнице, па и то што чини сам председник Јељцин. Док је Југославија под казном, дотле стране у сукобу немају интереса за мир и политичко решење. Зато је скидање санкције према Југославији, која није страна у сукобима већ је фактор мира, битна претпоставка мирног политичког решења.

Јељцин каже да разуме и слаже се са аргументацијом Милошевића. Боји се, међутим, да би једнострано скидање санкција од стране Русије могло наљутити Американце, Немце и неке друге, што би штетило целокупним мировним напорима.

Милошевић реагује – напротив, укидање санкција само би ојачало и убрзало мирно решење. Ниједна страна у сукобу не би више могла да калкулише с тим да су Југославији санкцијама везане руке и да могу то злоупотребљавати за своје ратне опције.

 

ЈЕЉЦИНОВИХ ПЕТ ТАЧАКА Јељцин каже да ће после овог разговора јавно изложити својих пет тачака:

Прво, да даје подршку мировној политици СР Југославије и председника Милошевића;

Друго, предложиће одржавање међународне конференције на врху у чијем раду ће учествовати и руководиоци СР Југославије, Хрватске и Босне и Херцеговине;

Треће, да сматра да је недопустиво даље задржавање санкција против СР Југославије, земље која је данас за мирно решење кризе, која не учествује у војним дејствима већ у мировним напорима. Упозориће шефове других држава да ако они не усвоје истоветне ставове, Русија ће једнострано укинути санкције;

Четврто, обратиће се шефовима заинтересованих држава и Савету безбедности и упознати их са чињеницом да је Туђман у последњем тренутку отказао учешће у разговорима у Москви, што је последица спољних утицаја супротних мировним напорима;

Пето, обратиће се специјалном поруком Савету безбедности и рећи да је после детаљног разматрања ситуације и разговора са Милошевићем, закључио да Милошевић безрезервно подржава мирно решење кризе, да Русија гарантује да ће Милошевић одржати своје обећање и да је систем санкција супротан мировним напорима. Зато захтева да генерални секретар УН предложи да се питање укидања санкција према СР Југославији хитно постави на дневни ред Савета безбедности. Паралелно ће телефоном разговарати са председницима свих земаља сталних чланица Савета безбедности како би обезбедио њихову подршку овим тачкама. Свакако ће о томе разговарати и са кинеским председником.

Милошевић сугерише да то буде заједничка иницијатива Јељцина и Цемина (Јанг Цемин, председник НР Кине 1993–2003).

Јељцин то не одбија, нити изричито прихвата. Каже да ће разговарати са свима, укључујући Мејџора (Џон Мејџор, председник владе ВБ 1990–1997), без обзира што се љуља од америчких притисака. Ипак, сматра, може да га придобије.

Козирјев примећује да су се САД сложиле са осудом Хрватске да је Мејџор, у том смислу, деловао према Вашингтону.

Милошевић се обраћа Јељцину: „Ви сте пријатељ са Мејџором, можете га уверити да је укидање санкција у интересу мира. Економске санкције треба тренутно укинути. Када је у питању храна, не треба ни чекати формално укидање. Промет хране никад не сме бити под санкцијама. Спремни смо одмах да испоручимо жито Русији.“

Јељцин се слаже. Каже да ће одмах дати инструкције премијеру Черномирдину да се испоруке жита из Србије за Русију транспортују Дунавом.

Милошевић „кује гвожђе док је вруће“ и додаје да ће цео руски народ и цео Балкан подржати такву одлуку председника Јељцина. Таква одлука ојачаће углед Русије у Европи и свету – констатује Милошевић. Румунија и Бугарска већ су упутиле званичне захтеве за укидање санкција.

После разговора два председника су у Кремљу одржала конференцију за новинаре. Милошевић је изјавио да је наишао на велико разумевање и подршку председника Јељцина у мировним напорима за решавање тешке кризе. Његове и оцене председника Јељцина о узроцима сукоба, о садашњој ситуацији и о мирном решавању свих проблема идентичне су. Залагање председника Јељцина за једнак однос међународне заједнице према свим субјектима има кључни значај за решење кризе. Постоји пуна сагласност да се решење може постићи само политичким, никако војним путем. Санкције су супротне миру јер Југославију, као кључног чиниоца мира, стављају у неравноправни положај у односу на стране у конфликту. Подршка председника Јељцина укидању санкција је израз његовог хуманизма, вековне традиције блиских, пријатељских односа, али истовремено и највећа подршка миру. „Истрајаћемо у борби за мир јер је мир једина победа.“

Јељцин захваљује на посети Милошевића и разговорима. Резултати ће показати историјски значај овог сусрета. Русија подржава мирно окончање сукоба у бившој Југославији. Рат на простору бивше Југославије није се разбуктао кривицом Југославије, ни председника Милошевића. Ваша линија захтева за укидање санкција је и наша линија. Русија не наступа са позиција било каквих уских интереса већ заједничких интереса свих – да се обезбеди мир, сарадња и развој. За такву политику једнако су опредељени и руска Влада и опозиција. Сматра да се Југославија и Милошевић искрено боре за мир и да зато санкције треба што пре укинути. Уколико међународна заједница у блиској будућности не укине санкције Југославији, Русија ће то једнострано урадити. Јељцин ће покренути сазивање самита водећих земаља света и бивших југословенских република о решавању регионалног конфликта, којем би требало да претходе припремни састанак вођа Хрватске, Босне и Херцеговине и Савезне Републике Југославије. „Ценим ставове Милошевића и верујем му“, закључио је Јељцин.

Истовремено у Москви је објављен званични текст Јељциновог плана од пет тачака који гласи:

Међународна Контакт група коју чине представници САД, Британије, Русије, Француске и Немачке треба да обавеже Хрватску да поштује међународно утврђена људска права и права српске мањине. Хрватска треба да обустави сва непријатељства и да спречи да се борбе пренесу на Источну Славонију и Босну.

Треба предузети хитне мере да се спречи хуманитарна катастрофа свуда у претходној Југославији, да се омогући свим избеглицама повратак кућама и да могу несметано примати хуманитарну помоћ. Међународним посматрачима треба омогућити да слободно надгледају поштовање људских права у Хрватској и у свим другим деловима бивше Југославије.

Осигурати пуну безбедност мировних снага Уједињених нација на тлу претходне Југославије.

У претходној Југославији треба обуставити сва непријатељства.

Не одлагати спровођење мировног плана за Босну који је понудила међународна заједница.

РАЗГОВОР СА КОЗИРЈЕВИМ – Милошевић тражи нафту, угаљ и авионе МИГ-31

Вила на Лењинским брдима, 10. август 1995, 13:30 сати

 

После конференције за новинаре у Кремљу вратили смо се у вилу на Лењинским брдима, где је Козирјев био домаћин на радном ручку у част председника Милошевића. Током ручка вођен је неформалан разговор.

Милошевић подсећа да претходна Југославија потражује од Русије преко 1,5 милијарди долара. Предлаже да Козирјев информише премијера Черномирдина о данашњим разговорима у Кремљу, и пренесе предлог да се тај дуг врати испорукама руске нафте, угља, друге робе, укључујући и војну опрему. Југославија би, на пример, одмах купила два нова типа авиона „Сухој“, за усавршавање југословенских пилота. Имамо авионе МИГ-29, желимо да купимо МИГ-31 због модернизације застареле авијације. Нећемо их употребити у текућим грађанским сукобима у суседству. Ако наше куповине руске технике и робе уопште буду изнад нивоа садашњих потраживања, разлику ћемо покрити испорукама хране. Тако и ви можете уштедети, каже Милошевић и додаје да Русију само прекоокеански транспорт жита кошта 30 долара по тони. Можемо вам испоручити милион тона меса, два милиона тона жита, пет милиона тона кукуруза. Ако Немачка увози од нас малине у вредности од 30 милиона марака, зашто Русија не би увозила месо, жито, храну уопште. Не тражимо од Русије нешто за ништа, већ за новац!

Козирјев је обазрив. Председник Јељцин ће свакако обавестити Черномирдина о разговорима и дати му одговарајућа упутства. Козирјев ће такође разговарати са Черномирдином који, нажалост, данас није у Москви, па не може да се сретне са Милошевићем. Примећује, међутим, да ће се тек сукцесијом решити који део од потраживања према Русији припада СР Југославији, а који другим бившим југословенским републикама.

Милошевић реагује да се не ради о дугу према држави већ према конкретним југословенским предузећима која су стварни повериоци руских партнера. Не види никакав ризик да се та потраживања користе за увоз најпотребнијих роба из Русије. Увидом у порекло роба и услуга које Русија није платила лако се може утврдити да преко 80 одсто руског дуга потражују предузећа из Србије и Црне Горе. За Русију је боље да то сада отплати робом него касније у готовини, уз камате. Уз то, спремни смо да новим испорукама хране коју Русија иначе купује, платимо оно што нам је потребно из Русије.

Милошевић предлаже да Русија, ако је могуће, што пре упути већи конвој хуманитарне помоћи са горивом. Додаје – да смо спремни то и да платимо.

Било је речи и о размени документације о сукцесији преко Владимира Павићевића, југословенског амбасадора при УН у Женеви.

Дијалог са Козирјевим остао је без договора о питањима која је Милошевић покренуо. Није ми било јасно зашто је Милошевић уопште покретао тако осетљива питања као што је куповина војних авиона са Козирјевим за кога је говорио да је проамерички оријентисан.

 

***

У Београд смо стигли „Фалконом“ истог дана увече, око 22 часа. На аеродрому, као ни приликом одласка, није било званичног дочека, нити новинара. На инсистирање Јовице Станишића пошли смо, на пиће, у вилу у Ужичкој коју је СДБ користила за своје госте. Чинило ми се да је Јовица Станишић желео да у опуштеној атмосфери ублажи непријатне ефекте жустре расправе са Милошевићем у авиону током лета за Москву. Послужени смо у башти виле. Разговарало се дуго и опуштено, уз пиће. Милошевић је био задовољан резултатима своје посете Русији. Мени, који никада раније нисам био у таквом друштву и таквим околностима, све је било изузетно интересантно и необично.

 

Запажања:

Јељцинов прилаз и предлог представљају претечу Дејтонске конференције. Он одражава политику Русије која, у датом тренутку и условима, настоји да понуди механизам за налажење компромисног решења босанског конфликта и укидање санкција према Југославији. При томе, користи блиске односе са СР Југославијом што је и разлог подршке Запада. Јељцин, поготову његово окружење оличено у ставовима Козирјева (и Черономирдина), воде рачуна о интересима и реакцијама Запада, пре свега САД, ВБ и Немачке, али отуда за своје потезе добијају строго дозирану подршку. О томе, поред осталог, сведочи и отказивање доласка Туђмана у Москву, што свакако није резултат аутономне одлуке самог Загреба. Запад је у својој политици управљања југословенском кризом, очигледно, оставио Јељцину ограничен мандат – само да утиче на Милошевића, односно да од њега обезбеђује и „испоручује“ концесије, првенствено, у виду притиска на руководство Срба у БиХ, док Туђмана и Изетбеговића држи под својом искључивом контролом. Разуме се, Јељцин је свестан да при томе има бар два ограничења. Прво, да Милошевић није лак за „обрађивање“, да му је јасно да САД и ВБ воде антисрпску политику, а да је политика Немачке инспирисана реваншизмом, те да, све у свему, Милошевић има своје границе попуштања. Друго Јељциново ограничење је преовлађујуће руско јавно мњење и руска државна Дума који очекују подршку Русије Југославији, односно Јељцина Милошевићу.

Пада у очи да се у објављеним тачкама Јељциновог плана не помиње захтев за укидање санкција, иницијатива за седницу СБ УН о санкцијама са оценом да Милошевић и Југославија воде мирољубиву политику, нити се наводи да ће Русија једнострано укинути санкције уколико то не учини међународна заједница. Такав став остао је на нивоу изјаве на конференцији за новинаре. То је значајно, али свакако мање него да је део званичног документа. Да ли је то Јељцин наменио руској јавности, или је Козирјев изоставио из текста „Пет тачака“ из старања да не наљути „западне партнере Русије“? У документу се, иначе, препознаје „рукопис“ Козирјева. Што није могао да исправи у изјави Јељцина пред ТВ камерама, Козирјев је, верујем, педантно исправио у тексту Плана од пет тачака. У крајњем случају, резултати Јељциновог плана, независно од тога колико су формулације биле усклађене или дисонантне са изјавом Јељцина или очекивањима Милошевића, зависили су од ангажовања руске дипломатије тог времена којом је руководио Козирјев. После разговора у Кремљу и понашања Козирјева који је више пута, пред свим учесницима, грубо исправљао Јељцина, стекао сам недвосмислен утисак да руско Министарство иностраних дела (МИД) неће ширити, нити се управљати ставовима који не би били по вољи Козирјева, макар се радило и о ставовима самог Јељцина. С друге стране,  Јељљцин је бирао, или бар потврдио Козирјева као министра и свог сарадника.

Очекивање Козирјева и Јељцина да Милошевић подржи Билтов план пре верификација Контакт групе и Савета безбедности, став да је од процедуре у Контакт групи и СБ УН битније да ли план подржавају САД и тражење јавног дистанцирања од руководства босанских Срба, све то говори да  Русија, у основи, следи и ојачава притиске САД, посебно захтев да Милошевић изолује и ослаби Србе у њиховим односима према Муслиманима и Хрватима у БиХ.

Милошевић је уочи посете Москви, поред осталих, тражио да се планира и његов разговор са премијером Черномирдином. После изјаве Јељцина током разговора да ће дати инструкцију Черномирдину да одмах наручи увоз жита из Југославије наводећи чак и то да се транспорт обави Дунавом, Милошевић је подсетио на своју иницијативу за сусрет са Черномирдиним и замолио Козирјева да провери када ће се сусрет одржати. По доласку на ручак у вилу на Лењинским брдима, Козирјев је саопштио да је проверио и утврдио да Черномирдин наводно није у Москви. Сви други сусрети које је Милошевић тражио били су остварени, осим сусрета са Черномирдином. Остало је необјашњено зашто су одсуство Черномирдина и немогућност разговора са њим саопштени тек после завршених разговора са Јељцином и личне ургенције Милошевића, а не пре тога.

ЧИЈИ ЈЕ БИО ЧЕРНОМИРДИН?

Ово подсећање на један изузетан историјски тренутак повод је и да читаоцима укажемо:    генерал пуковник Леонид Ивашов је у интервјуу за 312. број „Печата“ (28. марта 2014) опширно говорио о улози Виктора Черномирдина у преговорима о прекиду рата на Косову. Ивашов је отворено рекао да је Черномирдин именован за специјалног изасланика Русије на захтев Била Клинтона, председника САД, јер је био близак пријатељ са тадашњим америчким потпредседником Алом Гором, а како би му се помогло да наследи Јељцина на месту првог човека Русије – заузврат је заузео врло благонаклон став према предлозима америчког изасланика Строуба Талбота, што је Ивашов окарактерисао као „велеиздају“. Због Черномирдиновог понашања, Ивашов је повукао војну делегацију са преговора и из руске амбасаде у Немачкој, те известио Јељцина да је „Черномирдин сасвим изашао из оквира директиве и да је извршио акт издаје“. Након тога, у авиону, при повратку у Москву Ивашов се жестоко посвађао са Черномирдином. Ивашов је рекао и да је током каснијих разговора са Милошевићем, Черномирдин био чвршћи и од самих Американаца и постављао услове за које није имао ничије овлашћење, „чак ни америчко“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *