Ко је сместио Марији?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Цео (западни) свет обрушио се одједном на руску тенисерку Марију Шарапову оптужујући је да је до својих многобројних титула и успеха дошла захваљујући варању, јер је последњих десет година користила лек који се од јануара нашао на листи средстава забрањених за спортисте. Све ово има известан мирис трулежи и намештаљке

Колико глуп треба бити? Шта су мислили она и њени саветници? Ако узимаш неки лек, сигурно ћеш проверити или сам или ће неко око тебе погледати да ли је на листи“, обесно је и самоуверено, говорећи о Марији Шараповој, изјавио бивши шеф Светске антидопинг агенције, а сада њен високи функционер Дик Паунд. Његово оглашавање, његово питање, односно констатација, али и цео скандал око наводног допинговања једне од најбољих тенисерки у историји овог спорта изискују извесна подсећања и сагледавање шире слике, која, као и толико пута до сада, остаје забашурена управо иза бахатости и осионих оптужби.

[restrictedarea]

Прво би господин Паунд требало да одговори на контрапитање – колико његова организација треба да буде глупа, или малициозна, па да одређени лек забрани под његовим мање познатим именом мелдонијум, уместо, ако већ не под оба, под оним опште познатим и под којим га и Шарапова зна – милдронат. Одлуку да се овај лек стави на листу средстава забрањених спортистима његов изумитељ, литвански академик Иварс Калвинш прокоментарисао је као „злочин против људских права“, јер се поменути медикамент ни на који начин не може сматрати допинг средством. „Мелдонијум је забрањен спортистима зато што је неко тако желео. Ако не можете победити на други начин, морате прибегавати оваквим триковима“, рекао је Литванац. Занемаримо, међутим, за тренутак ко је у праву – овај научник, или Агенција за борбу против допинга. Сигурно је да би пре забране лека чија је употреба распрострањена, што је случај са мелдонијумом, посебно међу спортистима из Источне Европе, нужно било да се поведе јавна дискусија о томе, а када се пак донесе одлука о његовој забрани, требало би упозорити спортисте довољно унапред како би имали времена да из организма избаце трагове медикамента. Ово није учињено. Лек је на црној листи од 1. јануара, што значи да Шарапова, све и да је знала за његову забрану, није могла да избаци из организма све његове трагове до почетка Аустралијан опена. С обзиром на то, тешко је не помислити да је све учињено како би Шарапова, која је у прошлости прошла све допинг контроле, била елиминисана из света тениса.

Треба подсетити и да Шарапова није једина против које су усмерене овакве манипулације. Горепоменути Дик Паунд је покушао да свим руским спортистима забрани учешће на предстојећој олимпијади у Бразилу, јер се ради о „државној политици допинговања“. Нема сумње да допинг треба да буде прогнан из спорта. Нема сумње да су неки руски спортисти користили недозвољена средства, што је и сама држава признала, али то није јединствен случај. Треба ли да заборавимо, на пример, како је амерички спортски естаблишмент прикривао чак 114 случајева када су врхунски спортисти пали на допинг контроли између 1988. и 2000, укључујући, како сада знамо, и легендарног Карла Луиса, вишеструког освајача златне медаље на олимпијским играма. Треба ли, дакле, избацити америчке спортисте са олимпијаде?

На крају, како је уопште дошло до одлуке да овај лек буде забрањен? На препоруку организације „Партнерство за чисто такмичење“, чији су оснивачи неке од најутицајнијих америчких спортских асоцијација, укључујући националну фудбалску и бејзбол лигу, као и Амерички олимпијски комитет и Америчку антидопинг агенцију. Јасно је да постоји мали сукоб интереса ако чланови Америчког олимпијског комитета учествују у одређивању да ли ће или не неки руски спортисти бити избачени са такмичења. Замислите, на пример, какав би био одговор САД уколико би група руских спортских удружења индиректно одлучивала о томе смеју ли амерички спортисти да користе неки канадски лек. Ђоковић би, дакле, требало да почне озбиљно да размишља пре него што попије, на пример, кафетин. И овако га не воле.

[/restrictedarea]