Ко гарантује безбедност?

ВакцинаПишу Владимир Димитријевић и Наташа Јовановић

Да ли у околностима када се, супротно Нирнбершком кодексу, намеће обавезна вакцинација држава треба да гарантује безбедност овог медицинског третмана?

На измаку 2015. родитељи двадесетосмогодишњег Драшка Бабића из Младеновца на суду су добили одштету у вредности од 30 милиона динара зато што је њихов син после вакцинисања крајем осамдесетих година 20. века остао парализован. Драшко Бабић је данас у инвалидским колицима. После примљене живе полио вакцине још тринаесторица дечака и једна девојчица добили су дечју парализу и сви су почетком деведесетих лечени на Институту за мајку и дете. На суду породице ове деце добиле су мања или већа обештећења.

Да ли треба игнорисати ове случајеве, као и на десетине студија објављених у медицинским часописима, које указују на везу између аутизма, парализе и вакцина, те да ли у околностима када се, супротно Нирнбершком кодексу, намеће обавезна вакцинација држава треба да гарантује безбедност овог медицинског третмана?

БЕЗБЕДНОСТ, А НЕ ОДБИЈАЊЕ На чињеници да здравље нема цену многи су зарадили, а фармацеутска индустрија постала је највећа и најпродуктивнија на свету, финансијски моћнија чак и од нафтне и ратне индустрије. Ако томе додамо податак да Светска здравствена организација, главни промотор вакцинације, више од две трећине својих финансија добија од фармацеутске индустрије, и да су се многа имена њихових стручњака нашла на платном списку компанија произвођача вакцина, чини се сасвим разложном стрепња грађана Србије суочених, с једне стране, са све учесталијим причама о вези аутизма и вакцина, и с друге, са новим законом о обавезној вакцинацији деце.

С тим у вези, огласила се и Иницијатива „НоВа“, борац за право на безбедно вакцинисање. У писму које је надлежним институцијама упутила председница скупштине овог друштва Драгана Баша истиче се да држава Србија води репресивну политику у сфери превентивне здравствене заштите што се огледа у континуираном пооштравању Закона о заштити становништва од заразних болести, присилној вакцинацији, увођењу нових вакцина, забрани уписа невакцинисане деце у обданишта и школе, претњама социјалних служби одузимањем деце, као и драконским казненим мерама. Тиме се, наводи она, поступа супротно Уставу Републике Србије, Закону о правима пацијената, као и Праву на поштовање породичног живота Европске конвенције о људским правима.

Подсећајући да Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију из Београда („НоВа“) окупља претежно родитеље деце оштећене цепивима, као и њихове истомишљенике, Драгана Баша наводи да је вакцинација контроверзна и компромитована превентивна здравствена мера, и захтева право родитеља/старатеља на слободу избора.

„Кључно је питање безбедности вакцина, а не одбијање имунизације. Вакцине треба да буду препорука здравствених служби и ствар избора грађана, као што је то случај у већини развијених европских земаља. Докле год произвођачи вакцина, педијатри и држава не буду гарантовали потпуну безбедност цепива и сносили последице за евентуално насталу штету, имунизација не може бити присилна него ствар слободног избора. Желимо да својој деци омогућимо срећно детињство и подсећамо да су деца наша, а не државна.“

С друге стране, из скупштинског Одбора за здравље и породицу прошле године су апеловали на родитеље да не наседају на заблуде у вези с вакцинацијом и да је због тога неопходан јасан и снажан одговор струке.

„Вакцине су нешто што је највише допринело продужењу и квалитету живота. Имунизацијом се спасло више живота него било којом другом здравственом медицинском методом. Свака искорењена болест се може вратити.“

За већину грађана, као и за чланове горепоменутог удружења, није спорна чињеница да је откриће вакцина кроз историју спасло део популације од извесне смрти, али постоји општи консензус око тога да земља мора да има здравствени суверенитет и здравствену безбедност, те да је дужна да, поред сопствене производње вакцина, има и врхунску контролу цепива. И, наравно, да доношење државног закона о обавезном вакцинисању деце, уз страховите претње родитељима уколико то не учине, противречи слободи човека, здравом разуму и свакој хуманости, нарочито медицинској.

ОГРАЂИВАЊЕ ОД „НЕПРИЈАТНОСТИ“ Отуда се не поставља питање неопходности вакцинације већ провере цепива, како би се контраиндикације свеле на најмању могућу меру. Ако су на декларацијама које се добијају уз испоручене пошиљке вакцина нежељени ефекти написани на неколико страна и укључују и смртни исход, чиме се може правдати мандаторно наметање вакцинације? Саме фармацеутске компаније, произвођачи вакцина, нигде у свету не сносе одговорност за своје производе и не исплаћују одштету – ту „непријатност“ препуштају државама које ове корпорације снабдевају.

О тим „непријатностима“ јавност је први известио др Ендру Вејкфилд објавивши резултате својих истраживања у угледном медицинском часопису „Лансет“, који су упућивали на повезаност ММР вакцине, ових дана је стекла статус „обавезне“, и аутизма и инфламаторне болести црева, при чему је уочена и митохондријална дисфункција (о чему је у „Печату“ писала Биљана Ђоровић).

Гостујући у програму „Алекс Џоунс шоу“, др Вејкфилд је, подсетимо, изјавио да је др Вилијам Томпсон, један од двојице виших научника Центра за контролу и превенцију болести, иступио и рекао да су знали да се ради о превари и да су лагали јавност 13 година.

„Знали су да је ММР вакцина повезана са аутизмом и то су сакрили од јавности, лекара, званичника у службама за јавно здравље. Држали су ову информацију у уском кругу људи и тако изложили милионе деце опасностима од добијања аутизма. Др Томпсон није више могао да живи са том ужасном тајном и изашао је у јавност. И, шта се догађа: огроман новац се улаже како би се вакцинација наставила. Но уколико имате политику земље која мандаторно намеће вакцинацију, ако вам прети високим казнама, отимањем деце, вашим хапшењем – онда вакцинација није заснована на поверењу популације и представља катастрофу.“

Такође, „Аутизам и спасавање генерације“ била је тема заседања Америчке конгресне комисије, одржаног 24. маја 2013. године, на којем се говорило о повезаности епидемије аутизма у САД са поливалентним (ММР) вакцинама. Изнет је податак да је број оболелих 1980. године од једног у 10.000 достигао цифру од једног у 50 случајева у 2013,  што је веома забрињавајући резултат, који је председавајући Ден Бартон назвао „највећим злочином свих времена против америчког становништва, највећим злочином икада!“

КО ЈЕ СВЕ ПРЕТЊА? Спецификација која иде уз, сада у Србији обавезне, ММР вакцине пружа занимљиве чињенице. Као последица пелцовања овом вакцином могу се јавити атипичне мале богиње. Дакле, произвођач напомиње да се деца после добијене вакцине могу заразити малим богињама, и то са атипичним симптомима. То потврђују и друга истраживања која кажу да деца након примљене живе вакцине треба да остану код куће како не би заразила друге, и да би прележала такозвану „малу болест“. Исто важи и за вакцине против полио вируса, рубеоле, херпеса зостера, ротавируса, грипа (у неким случајевима).

Будући да се обавезна вакцинација правда тиме да дете у вртићу може да се зарази од невакцинисаног детета, из Удружења питају − а шта ако се зарази од вакцинисаног детета?

„Колике су шансе да невакцинисано дете природно дође у контакт с вирусом и разболи се од нпр. дечје парализе, или ће се пак пре заразити од вакцинисаног детета? Следећа занимљива информација на спецификацији за ММР вакцину је да ’штити’, тј. даје потенцијални имунитет седам година. Ако прву дозу дамо детету са годину дана, следећу кад крене у први разред, до 14-15 године смо мирни. Шта бива после? Какав је то колективни имунитет ако нико након 15. године није имун, сем ако није развио природни имунитет на мале богиње који траје читав живот? Да ли то значи да васпитачице, учитељице, комшије, рођаци нису имуни и представљају опасност за вакцинисано дете? Какво је то ’највеће достигнуће медицине’, ’које је спасло милионе живота’, ’најефикасније средство против заразних болести’ ако су сви претња?“

Повјереништво за медицинску етику Хрватскога лијечничкога збора још у јануару 2012. једногласно је донело одлуку да присилно вакцинисање против заразних болести није у складу са лекарском етиком и да лекар има право да одбије присилну вакцинацију позивајући се на призив савести.

И код нас, међу педијатрима, лекарима других специјалности, па и фармацеутима има оних који сматрају да родитељ треба да сноси одговорност и донесе одлуку о вакцинацији. На оправдан опрез упућује и информација објављена на званичном сајту Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, на страни 32 Извештаја о имунизацији за 2013: „Број регистрованих нежељених реакција насталих након имунизације не одговара очекиваном броју који се наводи у упутствима произвођача за примену вакцина које се примењују у Програму имунизације. Неопходан је квалитетнији надзор над нежељеним реакцијама након имунизације по стандардима СЗО по којима су јасно дефинисани ентитети које треба пријављивати. /…/ Поједини окрузи не достављају пријаве нежељених реакција, што говори о неадекватном надзору и непоштовању Правилника. Присутни су ограничавајући фактори који утичу на квалитет надзора: педијатри/лекари недовољно заинтересовани/мотивисани за пријављивање, не поштује се процедура према Правилнику за достављање образаца, доступна документација закључака и потврда Стручних тимова је непотпуна, непостојање Стручног тима на националном нивоу, сарадња са Агенцијом за лекове и медицинска средства је неадекватна.“

Бајно стање у области имунизације, зар не?

НИ ЗА НАТО НЕМА ДОКАЗА Родитељи су поставили питање – како је могуће да пацијент који је животно угрожен (канцер, леукемија) има право да одбије предложену меру лечења, а родитељи здраве деце немају избор? Како је могуће да особе носиоци и преносиоци заразних болести (сида, хепатитис Ц, хепатитис Б, мононуклеоза, коксаки вирус итд.) имају право да одбију сваку врсту лечења, да не буду дискриминисани, да им се гарантују њихова људска права, а здрава деца их немају? Како је могуће да посланици добро знају какав статус има Србија у СЗО, а да ипак толико инсистирају на томе да се такве вакцине законски наметну као обавеза за свако здраво дете? Зашто је вакцинација обавезна у Србији, БиХ, Македонији, Црној Гори, Хрватској, Словенији, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској и Румунији, а није, рецимо, у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Британији, Холандији, Шпанији, Норвешкој, Луксембургу или Данској? Др Зоран Чворовић, указујући на чињеницу да се домаћи закони све више обликују према интересима мултинационалних компанија канцер-капитализма, поставља питање: „Да ли се доношењем овог закона, који ће одговарати фармацеутским мегакорпорацијама што производе вакцине, Србија ставља у положај Индије, којом је извесно време управљала не Енглеска него њена Источноиндијска компанија?“ Што се тиче приче о томе како „нема доказа“ да вакцине изазивају аутизам, или било шта друго, не сме се заборавити: за мултинационалне компаније које се баве производњом и пласманом ГМО хране „нема доказа“ да је она штетна (ако Сералини докаже да јесте, и да изазива туморе, Сералини се проглашава за „будалу“ и „ненаучника“ по хитном поступку); за НАТО „нема доказа“ да је осиромашени уранијум штетан по бомбардоване (то што свако у Србији зна бар десетак људи који су умрли од канцера од 1999. наовамо није никакав доказ, зар не? ); за Вашингтон „нема доказа“ да је Украјина под влашћу неонациста, па је треба снабдети сваком врстом помоћи у геноциду над становишттвом Новорусије и борби против Москве… Једноставно, нема доказа ни за шта од онога што не желимо да видимо.

Но родитељи из Грађанске иницијативе за необавезну вакцинацију питају да ли су наша деца и њихови животи мање вредни од живота деце из развијених земаља?

До 2014. деца су вакцинисана о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО) тровалентном Торлаковом вакцином која је потом замењена петовалентном. Поред ове, у обавезној вакцинацији нашла се и ММР (мале богиње, заушке, рубеола). Зашто су стране вакцине у националном програму имунизације? Поставља се и најновије питање: да ли је истина да је Торлак отпочео преоријентацију на производњу вакцина са ГМО састојцима? Родитељи на своја питања нису добили одговор. Наравно. Али питања и даље стоје.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *