Каква је политика Филипа Давида?

Објављујемо део рукописа књиге коју је, под насловом Српски књижевници и политика (неколико политичких биографија), аутор управо припремио за штампу

Пише Зоран Аврамовић

Када се политички ставови представљени у књигама овог писца повежу са његовим бројним политичким разговорима за медије током двадесетак година, лако ћемо закључити да се српска укупна социјална и политичка стварност мењала – институционално и персонално – а Давидова реч је увек била иста. Пуна деструкције

Дан Народне библиотеке, њен 184. рођендан и Национални дан књиге пали су у воду због политике и незапамћеног скандала током свечаности: примајући награду за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека, за роман „Кућа сећања и заборава“, писац Филип Давид се за говорницом вербално обрачунао с председником Србије Томиславом Николићем који је седео у првом реду и који је и покровитељ ове институције.

– Пре него што прочитам кратку захвалницу, морам, ипак, да се оградим од присуства господина Томе Николића, поштујући институцију председника Републике. Морам рећи да се од почетка деведесетих година нисам слагао са политичким ставовима и политичким деловањем господина Николића, и то осећам као обавезу да кажем овде пред њим („Новости“, 27. 2. 2016).

Овакав иступ на свечаности Народне библиотеке Србије само је наставак говора који се чује од Филипа Давида 25 година. Куриозум је што није био способан да разликује културни догађај од политичког. Каква је новост да један Филип Давид није сагласан са политиком Томислава Николића? О томе је јавно говорио више пута. Председника државе, међутим, бирају грађани и чињеница је да нису сви гласали за Николића него већина као и у другим демократијама савременог света. И Давид је могао да искористи свој глас против на гласачком месту. Ништа више од тога. Да је демократски оријентисан, он би поштовао вољу већине грађана. Овако, обрукао је себе и то не први пут. Тачно је речено да то није ни храбро ни васпитано. А наступио је као доносилац апсолутне политичке истине.

Доделу признања за најчитанију књигу искористио је да каже поново и оне речи о примитивизму. Зна се на кога се односе. Нису примитивци тамо преко мора већ су ваљда овде и са њима живимо сваки дан. Ко зна какви су привреда и таблиоди тамо преко мора и брда. Овде нема привреде, а има таблоида и ријалитија.

Али ту је Филип Давид да 25 година говори истим речима о промењеној друштвеној, политичкој, културној и личносној стварности у својим књигама политичке тематике и необично бројним разговорима за медије.

[restrictedarea]

СТРУЧНО О „СРПСКОЈ КРИВИЦИ” Није се Филип Давид слагао са политичким ставовима и политичким деловањем господина Николића. Било би корисно да је рекао нешто о тој политици јер Николић није у протеклих 25 година био политички догмата већ се прилагођавао измењеним друштвеним и геополитичким условима. Да видимо који су то политички ставови и каква политика Филипа Давида?

У Књизи писама 1992–1995 објављеној 2003. године Давид с Мирком Ковачем коментарише текуће догађаје ратног разбијања Југославије и саглашавају се у оцени о „српској страни рата“, а то значи нацији, држави, политици, Милошевићу, српској кривици.

У писмима Мирку Ковачу он повезује ратна збивања и убрзано погоршавање живота у Србији са примитивном и насилничком традицијом Срба. Користећи једну књигу Тихомира Р. Ђорђевића у којој се описује владавина и народ у време кнеза Милоша, Давид закључује да постоји „некакав континуитет примитивизма“ (стр. 101; прим. аут.: у заградама су означене странице књиге). Са таквим разумевањем српске традиције Давид у писму посебно критикује српску државу, нацију уз неизбежно приписивање кривице.

Српска државе је заснована на злочину и насиљу. Како дефинисати овај режим – пита се Давид? – као комунистички, националистички, фашистички или је то све скупа (30). Па ипак, у писму Мирку Ковачу, дефинише је. Присуствујемо, тврди Давид, државном ратном злочину (117). Ми „живимо у држави која је израсла из насиља и заснива се на насиљу“ (179). Ова држава је заправо једно „монструозно предузеће“ (124). Она је болесна, закључује Давид. „Једнога дана питаћемо се како је све ово било могуће? … то је пре свега болест државе (подвукао З. А.) која никако не може да успостави саму себе, нити своје кодексе и која се преобразила у једну параноичну творевину где се живи у власти различитих опсесија … старци омекшалих мозгова који у Милошевићу виде другог Тита и који више не праве никакву разлику између фашизма, национализма, комунизма и демократије … политички и духовни салто мортале догађају се преко ноћи (због менталитета, глупости, одсуства моралне заслепљености ауторитетима?) … овде је раширена појава жигосања заснована на политичком, идеолошком, расном и етичком линчу“ (стр. 232–233).

У крви и хаосу рађа се нови фашизам (47). Какви су политичари у таквој држави? Зна се – најгори. „Превртљиви, лажљиви политичари, лаковеран, поводљив, забораван народ“ (197).

А изриче се још једна карактеристика режима С. Милошевића која ће се понављати све до наших дана. „Дагенс нихетеру“ Филип Давид изјављује да у Србији има злогласних антисемитских знакова (199). Ова тешка оптужба која од појединачних инцидената прави карактеристику система државне власти, треба да појача националистичку етикету о Србима (О томе видети критику Небојше Васовића у књизи Полемике и портрети, 2015).

Друга српска вредност која је предмет острашћене критике у писмима Филипа Давида је нација, односно национализам. Српске борбе за сопствена национална права у распадајућој Југославији за Давида су нешто што подсећа или оживљава нацизам, идеологију крви и тла. У Србији је завладала колективно лудило, опсесија. Догађање народа је претња лудака на власти са могућим крвавим последицама (62). У нашем (српском, З. А.) случају реч је о мистици крви и тла, из које може произаћи само зло, нетрпељивост, нетолеранција (138). „Разоткрити и извргнути руглу сав тај шљам превелики је посао а борци за национална права навлаче свом народу стогодишњу одговорност за почињена недела“ (44). У Србији је патриотизам последње уточиште протува (123). У Србији је котао мржње, повика против мондијализма, а то је паланачки дух који страхује од културе различитости (203).

Ко уништава Србију? Власт и народ једнако. „Народ није крив али је одговоран ако на изборима изабере злочиначке вође и злочиначку власт“ (226). Али и власт. Српска власт, тврди Давид, главни је узрочник тога зла – егзодуса стотине хиљада избеглица из Хрватске пише он 10. 8. 1995. године (224). Дакле, пет дана након војног протеривања 300 хиљада Срба!!

А врхунац увреда српских жртава је изједначавање страдалих у Другом светском рату и југословенским ратовима 1991–1995. Беспредметна је расправа, пише Давид, да ли је у Јасеновцу убијено педест или пет стотина хиљада људи… а то што важи за Јасеновац, важи и за Сребреницу, Сарајево, Мостар, Вуковар (225). Нечувено изједначавање Јасеновца и Сребренице, а тек Сарајева и Мостара!!

Ко је крив за догађаје који су пратили разбијање СФРЈ? Реторичко питање. Срби, наравно. На вести из Сарајева, Давид тврди „Опет се игра води одавде“ (37). Али нису криви само они Срби који убијају. Криви су и они који ћуте. „Они који ћуте и које није брига ни за шта једнако су криви као они који у њихово име руше, пале, убијају (70).

Како избећи кривицу? Па бити издајник, пише Давид. Бити „издајник“ најмање је што може да учини сваки нормалан и частан човек (48).

ПОРУКЕ ИЗ „МРАКА” У другој књизи Фрагменти из мрачних времена (1994) Филип Давид на сличан начин описује, коментарише и закључује о српским приликама у поменутом раздобљу. Књига садржи два дела: 1) Из дневника 1990, 1991, 1992 и 2) Фрагменти из мрачних времена (јесен–зима 1993/1994).

Биле су то најтеже године у новијој српској историји. Југославија се разбија, избијају ратни сукоби у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији се уводе санкције.

Како Филип Давид опажа и оцењује догађаје у том раздобљу? Уз разне цитате углавном књижевника српских и страних, „доказује“ тезе. Кључне речи су српски национализам, фашизам, кривица, рат, истина, зло, интелектуалци у егзилу, величање смрти, глупост, заблуда, издајници и хероји, достојанство на ђубришту.

У овим фрагментима критикује Филип Давид зло у друштву и држави, ратни сукоб, српску интелигенцију и Србију. Како?

Зло је нешто што Давид у континуитету критикује у свом јавном деловању. Али овај појам се не одређује. Читалац може да наслућује шта је зло и на кога се односи. На једном месту пише: „Зло није изван нас него у нама.“ (12). Оваква универзализација зла обухвата сваког човека. Нико није изузет, па ни онај који говори о злу. Међутим, и антрополошки песимизам има своје границе. Зло је део људске природе, али не цела људска природа.

Можда је рат зло. Критика рата на простору бивше Југославије усмерена је према Србима, друге стране рата се не помињу. Нити отворене изјаве Туђмана и Изетбеговића да су спремни на рат зарад својих политичких циљева. Тако, одговорни за рат су институције културе и тоталитарна власт. „Институције културе припремале рат (44). „Рат је исходиште или последица тоталитарне власти“ (56).

Значи, кривци за рат су Срби. Притиска нас, тврди Давид, тешко бреме кривице. Интелектуалци су започели рат. Српски интелектуалци су један рђав слој друштва. „Српска интелигенција се чудесно преображава – комунисти постају фашисти, марксисти националисти… гадни инсекти, смутљивци, талог људски“ (19). А ако се придруже властима, онда су морална нула. Загрљај интелектуалца са ауторитетом, загрљај је моралног самоубице (47). Пропаст Запада је, тврди Давид, омиљена литература српске десничарске елите.

Када су се српски интелектуалци преобразили у фашисте, онда је масама остало да следе овакву накарадну елиту. „Јавиле су се звери из бездана: дивљи национализам, популистички покрети маса, открило се ново лице фашизма обасјано пламеном ратова са неугашених згаришта“ (98). Дакле, нема никакве сумње у погледу именовања „звери из бездана“. А та звер мораће да положи рачун. Да ли смо, пита се Давид, схватили да као народ имамо одговорност пред светом?

У Србији се велича смрт, Београд је постао провинција, а колективна кривица мора да се прихвати. У Београд се увукао тежак провинцијализам. Над њим лебди она мора коју је Радомир Константиновић именовао као „филозофију паланке“ (13). „Србија утонула у стиду и сраму, огрезла у игноранцији, слепа, глува и нема прогледаће и проговорити – или је неће бити!“ (22). Ксенофобично друштво које је заратило са читавим светом, оковано у незнању (27). Спој маније величине и маније гоњења (46).

Фашизам се појавио у постмодернистичком кључу. За разарање градова, етничка чишћења, логоре, масовне гробнице одговорна је само српска страна (30). Заснована на демагогији, манипулацији, полуистини и лажи може очекивати само неизвесну и застрашујућу будућност (73). Мораће да се прихвати колективна кривица. А то обухвата и политичке партије. Давид тачно констатује да „готово све српске политичке партије, на власти и у опозицији, имају блиске погледе на национални програм који је био онакав какав је постављен на почетку рата“ (100). Али где је ту Слободан Милошевић? У том случају није само он одговоран.

БЕЗ „ЗАВИРИВАЊА” У ЧИЊЕНИЦЕ Политичка књига Филипа Давида је добар пример како се без јасних политичких, идеолошких, социолошких појмова олако изричу судови о конкретном историјском догађају. Како се изричу етикете, а нема воље и знања да се погледају чињенице.

У „анализи“ има и нетачности чињеничког карактера, и недовољног знања за опис и објашњење политичких догађаја и личности. Без јасних појмова са напабирченим знањима о друштву узлећу речи на крилима вољно-емотивног разумевања политичке стварности.

Тврдња да у Титовој Југославији није било демократских иницијатива је нетачна. „Ни пре ни после распада Титове Југославије није постојао снажан демократски фронт“ (45). Са Ђиласом почиње борба против једнопартијског монопола. После 1980. године појачава се петиционашка активност чији је центар био у Београду (Аврамовић, Друго лице демократије, 1998). Узгред, међу потписима за демократизацију политичког система ФНРЈ није било Филипа Давида.

Није тачно да је „рат отпочео као борба за територије“ (64). Рат је почео у Словенији, па у Хрватској као последица тежње за националним издвајањем и отпора Срба у Хрватској промени Устава Републике Хрватске у коме Срби нису конститутиван народ.

Није тачно да су Киш, Пекић и Ковач изгнаници (36). Сви су добровољно отишли из Србије, при чему нема никакве сличности између Киша, Пекића и Ковача.

Није тачно да послушност према ауторитету отклања све моралне дилеме. Ова комплексна тема ауторитета је проучавана и постоје бројне књиге, али тешко ће се оваква веза између ове црте личности и морала успоставити.

Нетачно је и разумевање политичке улоге иностранства, тачније Запада и САД. Уопште, у текстовима овог типа нема ни улоге политичко-војне елите других република (нација) ни иностраног фактора у ратном разбијању СФРЈ. „Није се ту радило о дијаболичној светској заједници против интереса једног народа, како се упорно покушава протумачити данашња ситуација несретне Србије. Постојала је само унутрашња завера једног система, једног начина мишљења и деловања против памети и здравог разума“ (40).

Недовољно, непостојеће политичко-социолошко знање Филипа Давида не спречава га јавном деловању. Није мотив сазнајни, да се проникне у узроке догађаја, већ у емотивном неподношењу идејнополитичких промена које се дешавају. Давид пише да је озлојеђен због замене бољшевизма „националсоцијализмом“, ширења „екстремног национализма“, „националне хистерије“ уместо афирмације суштинских питања модерног друштва, а то су истина, слобода, мир, при чему се позива на Јасперса.

Он 1992. године у вихору разбијања СФРЈ и наметнутих санкција Србији, али и када друге нације стварају државе, међу њима и неке које државе никада нису имале, критикује Србију што нема слободног, отвореног, демократског друштва. „Како бити лојалан онима који уместо слободног и отвореног друштва стварају од своје земље логор, пусто острво у мору других народа? Нема већег и значајнијег националног интереса од стварања слободног и демократског отвореног друштва… Постављање националног питања пре успостављања стварних и дубоких демократских промена у друштву била је трагична грешка…“ ( 99). Давид као да је живео на другој планети. Чињеница је да се рат у Југославији разгорео после вишестраначких политичких избора 1990. године и да је у Србији постојао систем демократских институција током свих година разбијања СФРЈ и великих санкција.

Давид користи појмове тоталитаризма и фашизма, односно опозицију колективизам–индивидуализам за своју слику Србије и српског друштва после 1990. године. Али сви ти појмови су без одређеног значења. Користе се као саморазумљиви. Заправо као етикете. На пример, фашизам је спрега националистичког и социјалистичког мотива. После 1990. године „репресија није укинута, тоталитаризма се нисмо ослободили“ (11). У Србији су вишестраначки избори одржани 1990. године и још четири пута до 2000. године. Могу се критиковати у практичном аспекту, али не и у институционалном – ту нема места и за демократију и за тоталитаризам. И каква је разлика између Србије после 1990. године и Титовог режима у коме је професионално деловао Филип Давид?

ИСТОЧЊАЧКЕ ДЕСПОТИЈЕ Још један проблем Србије је превласт колективизма са примесом митова над индивидуализмом, над појединцем. „Највећа опасност за системе владавине засноване на колективистичким митовима јесте супротстављање и отпор појединца“ (210). А у Србији су модернизација и поштовање индивидуалности да постулате модерног друштва остварујете у сенци митова и колективизма (209). То је резултат политичког обрасца Србије у коме доминирају источњачке деспотије над западним грађанским демократијама.

У мрачним временима, а то је политички рефрен Филипа Давида, национализам је највећи проблем. Али како га дефинисати? Постоје само леви и десни национализам (национални комунизам и клерикални национализам). Не постоји рационална одбрана националних интереса. Са оваквим разумевањем национализма он није могао да предвиди будућност Србије. Резултати националне политике су катастрофални (97), тврди Давид у време када је све у превирању и процесу. Ова епизода историје српског народа завршиће у распаду темељних националних идеја и вредности. А време од Давидовог пророчанства катастрофе је показало да се Србија вратила себи и својој држави и својој политичкој традицији.

Када се ови политички ставови у књигама повежу са његовим бројним политичким разговорима за медије (анализираним), током двадесетак година, лако ћемо закључити да се српска укупна социјална и политичка стварност мењала – институционално и персонално – а Давидова реч је увек била иста. Пуна деструкције. Прави пример острашћене негације.

Неуништиво “ограђивање”

Радован Бели Марковић

– Начелно сам противник уношења политичке жеравице, ситне срџбе и злопаћења у установе културе и отуда ми се не чини исправним поступак Филипа Давида на свечаности поводом обележавања Дана Народне библиотеке Србије под високим покровитељством председника Томислава Николића.

,,Ограђивање“… Показало се да тој трајашној речи из комунистичког доба не одолева ни писац награђен за најбољу од најчитанијих књига у претходној години.

Под гвозденом петом

Срба Игњатовић

Нимало нисам изненађен поступком писца под качкетом. Ишчуђавају се, како видим, само овдашње интелектуалне ,,француске собарице“. У ситуацији у којој су се намножили јавни бележници, комунални полицајци, приватни утеривачи дугова и скорашњи управници зграда, а посланици, партијска чеда уз свега један частан изузетак, журе да се домогну НАТО шлема, није никакво изненађење да један деценијама пажени и мажени, тетошени и на рукама узношени острашћени ум поново потегне – одакле но испод капе – легитимацију високог арбитра – полиције мисли. Оне коју иначе свакога дана и у свакоме часу имамо на делу: у државним институцијама и оним „од културе“, у плаћеним НВО и поготову у медијима. Која се неће смирити ни зауставити док све наше, па тако и небо и земља и ваздух и вода не постану другачији, њихови, под гвозденом петом.

[/restrictedarea]