Како се прави елита

Велики зид КинаПише ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Ако је судити према јавним изворима, план наредне кинеске петолетке (2016−2020) означиће велике промене, највише у пословању остатка света. Наиме, ово је важно пре свега за САД и Европску унију, као главне потрошаче кинеске робе, јер у предстојећем петогодишту Кина намерава да се преоријентише на унутрашње тржиште. Да би се могло предвидети којим ће путем Кина ићи даље, потребно је осврнути се на њену прошлост и начин на који производи своје кадрове

Кина планира да у наредном периоду екстровертни карактер своје привреде трансформише у интровертни, то јест да фокус пословања са извоза пребаци на унутрашње тржиште. Разлог је очигледан. Преобраћање унутрашњег тржишта у значајну основу националне економије значајно ће смањити њену зависност од потреса изазваних споља. Суштина овог плана, који је иначе прихватила Свекинеска скупштина народних представника 12. сазива, дубља је него што се на први поглед може претпоставити. Ради се о намери Кинеза да у потпуности реформишу свој економски модел, при чему желе да смање број сиромашних у земљи тако што ће увећати куповну моћ становништва. То значи да ће доходак Кинеза порасти у просеку за три до четири пута, што ће резултирати повећањем стандарда за око 70 милиона људи. На тај начин Кина ће формирати средњу класу по броју три пута већу од оне у САД и два пута већу него у Европској унији. Ово ће значити и да ће Кина за пет година у потпуности прекинути зависност од европског и америчког тржишта. Наравно, прекид трговачких веза Пекинг не планира, али ће значај поменутих тржишта пасти са првог на четврто место. Овај кинески план је зависан само од једног пројекта: успешне примене у индустрији научнотехничких достигнућа, који ће помоћи кинеским компанијама да пређу са производње јефтиних копија на производњу оригиналних производа. Ова кинеска реформа, како смо нагласили, значи и формирање алтернативног економског модела Западу, који треба да после 2020. године коначно порази „Велики Запад“ и преобрати га у безначајни регионални субјект, наводи портал regnum.ru.

[restrictedarea]

КИНЕСКА ЕЛИТА ДАНАС Сваку реформу кују и спроводе људи, па је ова нова кинеска стратегија отворила и питање кинеске елите.

Кинеска елита је предмет проучавања светске науке, јер је успела да осигура постојаност кинеске цивилизације већ 5.000 година. Никакви налети „варвара“, упади „страних цивилизација“, катастрофе и непогоде нису могле да униште „матрицу“ кинеског идентитета, кинеску идеологију (која садржи и елементе посебности Кинеза у односу на околне народе), особену политичку филозофију и етику.

Кинези при сусрету са другим цивилизацијама, што је код њих добро, увек преузимају и дају кинески печат. Тако је било са будизмом, турским начинима вођења рата, монголским администрацијом, совјетским социјалистичким системом, са америчким капиталистичким системом, науком…

Владајуће елите заједно са својим царствима, империјама и републикама умеле су да преживе периоде напретка и назатка и обезбеде постојаност друштва и државе. Овом обрасцу склона је и актуелна владајућа елита Кине. Ово је, наравно, подстакнуто невероватним економским, научним и културним успехом савремене Кине, а све је још занимљивије кад се зна да је њихов опит оригиналан, тј. да Кинезима нико други није прокрчио пут.

Формирање савремене кинеске елите започето је у оквирима Комунистичке партије још 20-их година прошлог века, а убрзало се после доласка ове партије на власт 1949. године. Но, 20 година касније, у оквиру Културне револуције, прва генерација комунистичке елите већ је ликвидирана. Наступио је период стварања друге генерације елите уз коришћење преосталих, старих кадрова, што је добило шире димензије тек 60-их и 70-их година прошлог столећа, после превладавања „смутног времена“ Мао Цедунгових експеримената. Одабир кадрова уместо уског круга људи око Мао Цедунга и његове жене, поново је преузело Организационо одељење Централног комитета КПК, умногоме копирајући совјетско искуство. Нови кадрови су се доказали у пракси, решавајући поверене им задатке, посебно у вези економског развоја. Суштина ових кадровских решења је да је Комунистичка партија Кине почела да прима у своје редове успешне предузетнике, мењајући законодавство, укључујући и Статут партије. Тако је кинеска елита стекла национални, а не класни карактер.

 

China's top leaders stand to sing the national anthem at the close of the annual National People's Congress held in Beijing's Great Hall of the People on Wednesday, March 16, 2016. (AP Photo/Ng Han Guan)
China’s top leaders stand to sing the national anthem at the close of the annual National People’s Congress held in Beijing’s Great Hall of the People on Wednesday, March 16, 2016. (AP Photo/Ng Han Guan)

КАДРИРАЊЕ „ЦАРСКИМ ИСПИТОМ“ Врховни принцип у одабиру кадрова био је примена традиционалног метода подршке талентима, у кинеској култури присутан најмање две хиљаде година. Овај механизам се назива „царски испит“ и садржи неколико нивоа. Они који су га положили укрцавали су се у „кадровски лифт“, што је омогућавало људима из провинције да заузму важне позиције у главном граду и чак и на двору. Наравно, велику улогу има и тзв. социјални капитал – сродство, познанство са важним људима, порекло, међутим у први план морају да се и у овим случајевима поставе квалитети препоручене личности.

У новије време постоји још један механизам, тачније селекција кадрова коју врши Комисија за проверу партијске дисциплине ЦК КПК. Ово је, заправо, важна тајна служба, коју тренутно води врло поштован и умни човек Ван Цишанем, један од седам чланова Сталног комитета Политбироа ЦК. Његова препорука или „вето“ означава да је нека личност права или неподобна. Најбољи пример формирања савремене кинеске елите је судбина и пут два важна кинеска политичара, председника државе Си Ђинпинга  и његовог оца Си Џонгсуна. Наиме Џонгсун је попут многих стваралаца комунистичке Кине одрастао у провинцији на северозападу државе у породици пољопривредника. После завршетка основне школе, по западном обрасцу, али и традиционалне конфучијанске школе, постао је средњошколац. Са 13 година ступио је у омладинску организацију Комунистичке партије, а после две године због учешћа у демонстрацијама нашао се у затвору. Из затвора излази као члан партије и професионални револуционар. Од 1932. године почиње његов стварни револуционарни рад, затим завршетак официрске школе и напредак у партијској хијерархији. Јуна 1945. године на VII конгресу КПК, Си Џонгсун је постао члан ЦК, а у августу је именован на место заменика председника организационог одељења ЦК, које се бавило партијском кадровском политиком. Септембра 1952. године постављен је за руководиоца Одељења пропаганде ЦК КПК. У то време, уз велики удео, осећао се недостатак кадрова, па је организована тзв. „ковачница кадрова“ – Народни универзитет партијске школе ЦК КПК. На очи народа стварана је нова елита, искрено привржена високим револуционарним идеалима. Кина је, захваљујући овим кадровима, попут феникса, устајала из пепела. Задаци плана прве петолетке су не само испуњени него умногоме премашени (производња 1957. године била је већа од оне из 1952. године за 141 одсто). Рекорди су остваривани и у другим областима… Између осталог, захваљујући невероватној помоћи СССР-а. Совјети су 1954. године Кинезима предали 1.400 пројеката различитих предузећа и више од 24.000 комплета различите научнотехничке документације. Хиљаде Кинеза се школовало у СССР-у, па је тако 1959. дошао и Си Џонгсун, као заменик премијера Кине, како би проучавао искуство производње метала и машинске индустрије. Кулминација је наступила 1966, у Кини наступају велике партијске борбе и чистке кадрова, а на мети се нашао и Џонгсун, при чему је боравак у СССР-у био „компромитујући“. Суштински политички, морално и физички је уништена генерација елите настала између 1935. и 1947. године.

Син „контрареволуционара“ Си Џонгсуна је имао среће – остао је жив, иако су већину деце претходне елите послали на принудни рад у село, где су многи помрли. Наравно, протеран је из елитног кварта Пекинга, као и из елитне школе. Затим је послат у „школу за преваспитавање малолетних преступника“ из које је млади Си побегао, па је живећи на улици као бескућник, оболео. Успео је ипак да дође до села где је живела његова бака, која му је сваки дан давала да пије козје млеко и тако је спасла будућег председника од смрти. Си Ђинпинг се обрео у једној од најсиромашнијих провинција Кине, а сеоско становништво се генерално лоше односило према „градским паметњаковићима“. Очајан, Си Ђинпинг бежи мајци у Пекинг, где је примећен и поново послат на преваспитавање. Шест месеци касније је ослобођен, а 1973. успео је да ванредно упише студије хемије, а већ следеће године из десетог покушаја успео је да добије и чланску карту Комунистичке партије Кине.

 

ИЗЛАЗАК ИЗ СЛЕПЕ УЛИЦЕ После смрти Мао Цедунга 1976. године на власт се враћа Денг Ксиаопинг, који је покушао да изведе земљу и партију из слепе улице. Прво је почео да трага и окупља преживеле ветеране револуције и прве деценије успешне изградње нове Кине. Захваљујући догађајима из провинције Хуандонг, која се граничила са Хонконгом и Макаом, где су становници бежали у ове две капиталистичке творевине, створен је каснији познати кинески модел привредног раста. Наиме, у Хонконгу и Макау доходак становника био је сто пута већи него у Кини. Стари Си Џонгсун је послат из Пекинга да реши проблем. Проучивши ситуацију проследио је студију Денг Ксиаопингу у којој је предложио не појачање граничне контроле него подизање стандарда становника провинције Хуандонг. Другим речима, на столу реформатора Денг Ксиаопинга нашао се пакет мера за либерализацију економије провинције Хуандонг. Инсистирао је да се то ради преко давања статуса „специјалних рејона“. Године 1979. ЦК КПК одобрио је стварање прве две „специјалне зоне“. Тако је почело „кинеско чудо“. Позитивна искуства ових зона су преузимана и ширена диљем Кине.

Си Џонгсун је после 1979. руководио израдом новог кинеског законодавства, а 1981. године именован је за секретара ЦК КПК, а на том месту је остао до смрти 2002. године.

Његов син Си Ђинпинг је демонстрирао квалитете нове елите, која се сматрала „изгубљеном“ (због погрома током Културне револуције). Године 1979. завршио је Хемијски факултет и отишао у војску, где је постао сарадник Војне комисије ЦК, којом је руководио саборац његовог оца. Си је оженио његову ћерку, која му је предлагала да иду у Лондон, где је њен отац, у међувремену, постао амбасадор. Си је то одбио и потом се развео 1982. године. Други брак је склопио знатно касније са познатом певачицом Пенг Лијуан, која уједно важи за једну од најлепших Кинескиња. Годинама је била звезда, познатија од Сија, али удајом је прва дама Кине, сходно традицији, пала у његову сенку. Си је до тада радио у унутрашњости жањући бројне успехе, да би 1993. године постао губернатор провинције у којој је живело 37 милиона људи. Успеси Сија нису остали непримећени у Пекингу и он 2007. године прелази у Шангај, други град по значају у Кини са 25 милиона становника. У то време Си постаје руководилац „партијске бригаде брзе помоћи“, која се ем борила са корупцијом, ем је давала кадрове за решавање нових проблема. Исте године је биран у Политбиро КПК, али и за једног од девет сталних чланова овог Комитета, тачније колективног руководиоца партије и државе. Овај огромни скок у каријери догодио му се у 54. години живота. Марта 2010. именован је за заменика председника Кине. Следећи „скок“ десио се 15. новембра 2012. године када је постао генерални секретар партије и председник Централне војне комисије КПК, а 14. марта 2013. изабран је за председника Кине. На тај начин Си Ђинпинг је постао лидер петог поколења Кине, узевши у своје руке сву партијску, административну и војну власт.

 

Си ЂинпингОБНОВА ЕЛИТЕ Обнова кинеске елите почела је на Конгресу КПК од 8. до 15. новембра 2012. године, када је партија радикално изменила своје руководство, па је на политичку позорницу ступило тзв. пето поколење кинеске елите. Људи које је поменути конгрес изабрао управљаће Кином наредне деценије. Године 2022. доћи ће до нове смене, када треба да се именује шесто покољење кинеске елите које ће руководити земљом. Пошто се радило о људима који углавном нису били познати страној јавности, интерес за њих био је изузетан.

Суштински новој кинеској елити не треба завидети. Иза себе поред страдања имају велике резултате и систематски, тежак рад. Званичне биографије су безличне и пуне празнина, што је додатни разлог интересовања медија. Нови лидери су образовани стручњаци, углавном из друштвених и хуманистичких наука, неки имају и дипломе престижних западних универзитета и снажно су интегрисани у светски врх. Пето поколење кинеске елите је велики тим, који следи принцип колективног руковођења.

Актуелна елита Кине одрасла је у епохи „реформи и отворености“, а надахњивала се паролом Денг Сјаопина: „Обогати се!“, као и сазнањима да је неопходно поштовати државне законе. Такође, савремена кинеска елита сматра да је Комунистичка партија Кине фундаментална структура управљања, чија би ликвидација довела до несагледивих последица, које се могу мерити са распадом Совјетског Савеза. Мало ко у Кини сумња у то да ће КПК и даље бити одлучујућа у формирању националне елите, уз уважавање супротности регионалних и привредних „група лобирања“, закључак је познатог руског Изборског клуба.

Савремена политичка елита Кине формирана је под утицајем два фактора: прво, пораза преткомунистичке Кине, што је код Кинеза довело до убеђења да је потребна свеопшта реорганизација како би се Кинези реванширали својим непријатељима за „векове понижења“. Друго, на обнову елите изузетно је утицала традиционална кинеска култура и историја, при чему формирање кинеске елите није завршено.

 

ДРЖАВА КАО ПОРОДИЦА Главни „стуб“ кинеске културе је конфучијанство, које многи стручњаци не посматрају као религију већ као морално-идеолошки кодекс човека. Циљ живота у конфучијанизму је остварење хармоније у односу са природом и међу људима. У овом систему не-Кинези се по правилу дефинишу као варвари, који „не знају шта раде“ и својим деловањем нарушавају хармонију света. Специфичност конфучијанизма је да посвећује велику пажњу хармонији народа и владе, а да би се она постигла, потребно је прво то остварити у породици. При чему се у кинеском поимању породице не мисли само на основну ћелију друштва него и на државу (у кинеском језику реч „држава“ је кованица настала од два симбола – „држава“ и „породица“). Другим речима, Кинези плански формирају лик своје државе као велике породице, где су „деца“ народ(и), а влада „родитељи“. А да би се формирала здрава породица – држава, потребно је да на власти буду образовани родитељи, који раде у корист народа, а не у личне сврхе.

Период од 1840. до 1949. у националној идеологији и историографији Кинеза посматра се као „век националног понижења“. Развој савремене кинеске политичке елите могуће је пратити у два периода: од 1949. до 1978. и од 1978. године до данас, при чему се савремена елита скоро у потпуности разликује од елите из прве етапе, иако је сачувала комунистичку реторику.

Политика кинеске елите петог поколења, на челу са Си Ђинпингом, се труди да остави такав утисак. Партија се труди да покаже како у најбољим традицијама конфучијанизма гради свој лик као „заштитнице народа“, она брине за народ и праведност. У том контексту највиши државни и партијски руководилац повремено „стоји у редовима“, ради са обичним радницима и вежба са обичним војницима. Армија се пропагира као народна и гради се имиџ јединства. Друго, ситуација око спорних острва са суседним државама јавно се користи за подизање националне свести народа. Ово је потребно због два циља: подстаћи гордост због припадности кинеском народу и кинеској држави и обезбедити подршку народа Комунистичкој партији. Треће, савремена кинеска елита велику пажњу посвећује „мекој моћи“. За ширење утицаја Кине користе се кинески језик и култура, што је донело плодове: данас, према подацима кинеског Института конфучијанизма, преко 40 милиона странаца учи кинески језик. Такође, кинеска „мека моћ“ је доминирајућа снага у Источној Азији.

Западни политиколози који проучавају кинеску политику и елите сматрају да у Кини постоје две групације у политичкој елити: деца високопостављених политичара, која заузимају високе позиције, а до њих су дошли захваљујући везама својих очева (тзв. принчеви и принцезе) и „комсомолци“, који су изградили каријеру у партији без подршке са стране, али уз ослонац на сопствене лоби групе. Лидер „принчева“ је Си Ђинпинг, председник Кине.

Групација „принчева и принцеза“ доста је велика и аморфна и тешко да се могу назвати посебном партијом, већ пре „затвореним клубом“ у који се улази само на основу сродства. Ипак, између ове две групације модерне политичке елите у Кини нема сукоба, наводи лист Саут Чајна инсајт. Ипак, бројност једних и других у Централном комитету партије одлучује и о каријери. Од 1997. до 2007. године, на пример, „принчеви“ нису могли доћи на власт јер су у ЦК-у доминирали „комсомолци“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *