Ирена Арсић – Српски је народни језик

Irena Arsicразговарала Биљана Живковић

Први стихови у дубровачкој књижевности, аутора Џонка Калићевића, исписани су ћириличним писмом 1421. године

О употреби ћириличног писма у Дубровачкој републици писали су компетентни српски и хрватски филолози током века и по савременог проучавања дубровачке културе и књижевности. При проучавању грађе за историју културе Дубровника новијих времена, уочено је да је ћирилица и надаље била врло заступљена. Али ово питање није довољно и на прави начин истражено у савременој историографији. То каже проф. др Ирена Арсић, познати рагузеолог средње генерације. У интервјуу за „Печат“ она говори о заступљености нашег писма и о разлозима занемаривања употребе ћирилице кроз векове у Дубровнику.

Ко је све писао о употреби ћирилице у Дубровнику?

Посебно су се тиме, у првој половини 20. века, бавили дубровачки Срби католици, иначе врло агилни у архивским истраживањима овог питања. Међу њима су најистакнутији Петар Колендић и Милан Решетар. Петар Колендић (1882–1969) током свог научног рада континуирано се бавио српском традицијом у Дубровнику, а у оквиру својих истраживања и ћириличним писмом. Тако је Колендић писао о помену српског имена у Дубровнику (Прилози хисторији српске књиге у Дубровнику), историји употребе ћирилице у Дубровнику („Босанчица“, „босанско-ћирилска ћирилица и Дубровчани“), о ћирилским рукописима у Дубровнику (Ћириловски натписи из католичке цркве у Лисцу, Ћириловски запис из Дубровника, Један српски љетопис писан у Дубровнику и др), о побожним делима штампаним ћирилицом за Дубровчане (Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике из 16. века, Млетачки калиграф Камило Занети као штампар једног дубровачког катекизма).

Милан Решетар (1860–1942), Дубровчанин, знаменити филолог, аутор више студија о старом дубровачком говору, између осталог и беседе у Српској краљевској академији 1941, приређивач је најпознатијег дубровачког средњовековног зборника Либро од мнозијех разлога, односно Дубровачког зборника од 1520, који је писан ћирилицом, као и зборника Најстарије дубровачке прозе. Питањем ћириличне традиције бавили су се и други Дубровчани, међу њима и Вид Вулетић Вукасовић, у свом тексту Ћирилица код присташа римокатоличке цркве до свршетка XVIII в. у Босни у Далмацији.

[restrictedarea]

Кажете да су први стихови у граду настали на ћирилици почетком 15. века…

Неспорна, врло илустративна чињеница јесте да су први забележени стихови у дубровачкој књижевности, чији је аутор Џонко Калићевић, исписани управо ћириличним писмом, 1421, у згради царинарнице, велелепној палати Спонзи, на страници дубровачког царинског статута, а гласе:

„Сада сам остављен срид морске пучине,

Валови моћно бјен, дажд дојде с висине;

Кад дојдох на копни, мних да сам…“

Мада је у дубровачкој штампарији Венецијанца Антуна Мартекинија већ у првој деценији 19. века штампано и ћирилицом, познавање овог писма актуелизовано је претплатом на издања Вука Стефановића Караџића. Тако је међу претплатницима, сем православних трговаца и поседника, који су управо у то доба заснивали своје успешно пословање, био и учени Анђео Маслач, који је Вукова дела читао у оригиналу, док је, што је готово анегдотски сведочило о његовом карактеру, натурализовани Дубровчанин, Франческо Марија Апендини, горео у жељи да чита Вукова издања, али није смео да научи ћирилицу, као „писмо које му није било прикладно“.

Ко се латио објављивања најстаријих ћириличних докумената у Дубровнику?

Први издавач српских ћирилских споменика из Дубровачког архива био је Ђорђе Николајевић, који је као први задатак при доласку у Дубровник 1831. добио да препише ова документа. Аустријске власти су, наиме, пре преноса архивских списа у Беч, одговориле на молбе Дубровчана да се сачине њихове копије. За тај посао је ангажован млади Николајевић, који је показао изузетну храброст, али и свест о историјском и националном значају рукописне баштине, па је тајно сачињавао и дупликате. Он је, као што је познато, овај рукопис, из страха од кужне болести која је владала градом, доставио у Београд, где је, затим, штампан под именом случајног преносиоца Павла Карано-Твртковића, под називом Српски споменици 1840. године. У полемику о ауторству преписа укључио се и сам Вук Караџић, док је Николајевић мудро, из страха, ћутао у Дубровнику.

Настављач Ђорђа Николајевића био је дубровачки песник и ангажовани интелектуалац – по мишљењу савременика, централна личност свога доба – Медо Пуцић. Није познато од кога је научио ћирилицу, али се зна да је пратио и тадашњу стручну литературу и када је већ увелико читао старе ћирилске рукописе, пошто је из Београда 1859. наручивао Даничићеву Малу српску граматику, у следећем издању прерађену под новим називом Облици српског језика, и Српску синтаксу, која је непосредно пре тога и изашла. Прва књига је, по одлуци кнеза Александра Карађорђевића и српског савета, штампана о „народном трошку“, 1858. под називом Српски споменици од 1395. до 1423, то јест Писма писана од Републике Дубровачке краљевима, деспотима, војводама и кнезовима српскием, босанскием и приморскием, уз који стоји и напомена: „Преписао с Дубровачке архиве кнез Медо Пуцић“. Другу, под истим насловом, штампало је Друштво српске словесности 1862. У периоду између појаве својих двеју књига докумената, 1860. Медо Пуцић је, на предлог Ђуре Даничића, Милана Милићевића и Јована Гавриловића, примљен у Друштво српске словесности – оно је претходило Српској краљевској академији наука. Своју биографију „члана-коресподента“ Медо Пуцић исписује ћирилицом; овај докуменат је сачуван.

Irena Arsic 2Ко су људи у Дубровнику који су наставили мисију својих претходника: публиковање и чување ћириличних докумената?

Историчар Антун Вучетић објављивао је почетком 20. века, у доброј традицији Николајевића и Пуцића, Споменике дубровачке, нагласивши да су у питању „већином српски споменици“ пошто су „исправе већином српске гледе на земље у којим су постале и на које се односе… и гледе на језик, којим су писане, неке су ћириловицом, а неке латиницом; једна је глаголицом; неке су писане латински, или талијански, или на два језика; али мало не све се односе на српске земље“. Објављујући документа Опорука или завјештења Дубровчана, Вучетић је закључио „да су тестаменти писани од Дубровчана српским језиком сваког вијека, иако је то било много ријеђе него латински или талијански“, затим да су „лица која су их писала или дала писати припадала разним слојевима народним, „бива племићкому, пучанскому, трговачкому, ималачкому и сељачкому“, као и да „нема напокон сумње да су сви ови напоменути опоручитељи припадали Дубровачкој републици као ње грађани, то јест нису припадали земљама око Дубровачке републике“.

Овим пословима се, у низу обавеза које је као уредник значајних периодика крајем 19. и почетком новог века, бавио повремено и истакнути Србин католик, публициста и политички и национални радник Антун Фабрис. Тако је, издајући спис Матрикула братства св. Франческа у Стону, Фабрис коментарисао: „Овај нови српски споменик доказује, да је ћирилица била уредовно писмо католичкијех братовштина и Малобраћана у Стону, а кад је код споменутијех била уредовнијем писмом, треба закључити: да је житељима дубровачке републике ћирилица била једино писмо, којим су српски писали најмање до сврхе XV вијека. И касније се на земљишту републике много писало ћирилицом, али са XVI вијеком почиње се писати српски и латинскијем словима, и то су по свој прилици први почели увагјати у Дубровнику, по примјеру старијех спљетских књижевника, дубровачки пјесници. Познато нам је да постоји опорука једнога Жупљанина која је писана ћирилицом у Жупи г. 1392. Кад се опоруке сељана пишу ћирилицом, то значи, да је то писмо једино било у пораби. Ова два српска споменика, један из Стона и други из Жупе уз прилоге, које је Константин Јиречек објелоданио прошле године из дубровачкога архива, потврђују нашу горњу тврдњу.“

Како је текло увођење ћирилице у дубровачке школе?

Како се са револуционарном 1848. повело питање о бројним правима, на ред је дошао и наставни језик, па су посланици далматинског сабора Божидар Петрановић и Стјепан Ивичевић затражили увођење народног језика у школе. Тим податком располажу писци историје дубровачког школства, па и Дубровачке гимназије, док је чињеница да је дубровачки парох Ђорђе Николајевић затражио озваничење народног језика, али и ћириличног писма као наставног и административног, истог месеца, септембра 1848, занемарена у нашој историографији. У захтеву упућеном бечком сабору, он тражи да се озваничи употреба ћирилице која се већ користи као једино писмо у православној цркви и школама везаним за њу, пошто ово писмо, тврди дубровачки парох Николајевић, има своје првенство и у трговини „особито у окружју Которском и Дубровачком, јест с Албанијом, Црном Гором, Турском, Херцеговином, Босном и штошта са Србијом. Сви горњи трговци, као Албанаси, Црногорци, Херцеговци, Бошњаци, Србијанци, да и сами Турци, служе се у својим писмима Кирилским писменима“, пише Николајевић, „што више и у својим званичним коресподенцијама с политическим овдашњим властима употребљују српски језик и Кирилова слова, што у свако доба посведочити могу Официум циркуларни (окружни) Которски и дубровачки“. Николајевић препоручује ћирилицу и као писмо администрације.

Уз оправдање да народни језик није још подесан у научне сврхе, и да га најпре треба усавршити у смислу чишћења језика и уређења ортографије, као и многи други тадашњи захтеви, увођење је одложено, да би народни језик био уведен у Дубровачку гимназију као наставни у октобру 1869. И тада је то било поступно, увођењем народног језика најпре старијим разредима, да би коначно целокупна настава била држана на српскохрватском језику, како је званично називан и сам предмет, школске 1875/1876. Међутим, историје дубровачког школства не истичу чињеницу да је уз латиницу за ученике била обавезна у настави и ћирилица. Тако су дубровачки гимназијалци, од шездесетих година 19. века, најпре у нижим, а затим и у вишим разредима, у оквиру матерњег, српскохрватског језика, имали обавезу да пишу своје радове наизменично ћирилицом и латиницом, као што су им у обавезној лектири, па и у самој школској библиотеци, дела била штампана и ћирилицом. Међу професорима који су у Дубровачкој гимназији предавали српскохрватски језик били су и угледни филолог Перо Будмани, публициста и филолог Луко Зоре, писац теолошких дела, али и уредник „Дубровника забавника“ Јосип Скурла, па чак једно време и лекар и писац Иван Аугуст Казначић. Тако је школске 1896/7, како бележи гимназијски билтен, први разред имао обавезу да од осамнаест тема десет буду написане ћириличним писмом, једна старогрчким а остале латиницом.

Какву је улогу у објављивању и чувању ћирилице у граду имала Матица српска дубровачка?

На самом крају 19. столећа, у историји означеног као „дугог 19. века“ (који обухвата период до светског рата), у Дубровнику су се појавила и издања искључиво штампана ћирилицом, чији је издавач била Матица српска дубровачка. Културно-просветно друштво Матица српска основано је у Дубровнику 1909. на основу завештања трговца и добротвора Константина Вучковића (1828–1893). Он је тестаментом завештао црквеној православној општини у Дубровнику 160.000 аустријских фиорина за оснивање Матице српске која ће „употребљавати ћириловицу а имати цијељ да шири српску наставу“. По угледу на Матицу српску у Новом Саду, дубровачко друштво имало је за циљ ширење просвете и наставе, издавање и дистрибуцију књига, листова и часописа, формирање библиотеке, стипендирање талентованих ученика.

Који су угледни Дубровчани користили ћирилицу у препискама?

Преписка Матије Бана и Меда Пуцића индикативна је из више разлога, најпре као приватна коресподенција двојице блиских Дубровчана, који су већ у младости припадали истом културном и литерарном кругу у свом граду, мада различитог порекла и друштвеног статуса. И касније, када је Бан својим значајним задацима долазио у Дубровник, али и када је Медо Пуцић по још важнијим пословима боравио у Београду, сарадња, подршка и блиска, готово братска пажња наставила се међу њима. Писмо које је Медо Пуцић упутио Бану из Дубровника у Београд, 1860, исписано је ћирилицом.

Из Београда пак, где живи и ради група истакнутих Срба католика, Дубровчана рођењем, окупљена на прослави заштитника града, Светог Влаха, пише, ћирилицом, писмо Антуну Фабрису у Дубровник. Међу њима су домаћини Марко Мурат и Спиро Калик, а ту су и Адамовићи, Ђаје, као и гости Стеван Сремац, Миленко Веснић.

„Са Варош Капије београдске где је Узун Мирко, по налогу Карађорђевом, напао на турску стражу, и са осталим војводама отео Београд, шаљемо вам најтоплије поздраве – вама, браћи Србима на лепим обалама јужнога Приморја. Шаљемо вам ми; а ми то смо ми Дубровчани, дубровачка колонија у Београду који и једну улицу по нама назива, и почасни грађани дубровачки. Ми смо се данас, управо вечерас, сакупили под барјаком св. Влаха, у гостољубивој кући С. Калика и М. Мурата, који данас чине према нама оно исто што су стари Дубровчани чинили према Ђурђу Бранковићу који је тражио гостопримство у лепоме граду Дубровнику. Сакупивши се, ми смо се сећали краснога Дубровника, славне његове републике, и са пријатношћу помишљали на лепе дане које смо у њему провели. Сећање је то ишло тако далеко да смо у дијалекту дубровачком говорили, да смо дубровачке песме певали, и свих се нама драгих и увек драгих личности у Дубровнику сећали. Као што ћете по потписима видети, овде је цвет дубровачке колоније која се сматра за себе да цело грађанство дубровачко представља, и нада се да га није недостојно представљала. Живео српски Дубровник! Живели!“

Уследила је, међутим, забрана ћирилице у Дубровнику. Зашто?

Ћирилица је имала своје место у Дубровнику 19. века. Као жива традиција која је упућивала на основе и везе старе Републике, ћирилица је од аустријских власти сматрана опасном. Није чудо да су по избијању немира у граду, непосредно после сарајевских догађања 1914, на улицама Дубровника најпре разбијане бројне ћириличне табле, да би, коначно, и званично, од надлежних власти, била забрањена ћирилица.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *