Гола стражњица грађанина Давида

Филип Давид ТанјугПише Љиљана Богдановић

Агресивни и борбени фронт истрајавања у дрској, неумесној колико и чврстој одбрани неодбрањивог поступка – недавног обраћања књижевника Филипа Давида председнику Србије Томиславу Николићу – потврђује да су стање јавне свести и укупне прилике на јавној и медијској сцени у земљи поражавајући и забрињавајући, а право на критички однос према овом изливу неваспитања практично укинуто – свако ко се усуди да овим поводом нешто, уљудно али критички, каже моментално „попије“ етикету фашисте, примитивца, чак антисемите!

У свечаној Сали Народне Библиотеке у Београду високи званичник српске државе, елегантан, у дрес-коду без мане, господског држања, уз поштовање протоколарних правила прописаних за званичне и свечане пригоде, смирено и без речи, гледа у времешног, зловољног и натмуреног човека са качкетом, непримерено одевеног, држања такође нимало примереног за прилику у којој се нашао, одбојног израза и нескладног говора чију је усиљену и извештачену учтивост поклопила провала зловоље и неваспитања. Човек са качкетом обраћа се званичнику и, неизазван, вређа га и недвосмислено понижава… Овај недавно виђен мучни призор, и тежак утисак који је оставио на посматраче, можемо, у складу са стереотипима и заповестима наше јавне свести, накнадно дотеривати, правдати и објашњавати, али само је овако и никако другачије изгледао сусрет председника Србије Томислава Николића и писца Филипа Давида – политичара који некад беше радикал а потом напредњак, и интелектуалца који је вазда словио за рафинираног овдашњег европејца – када је прошлог петка, под кровом ове велике институције националне културе обележен Дан Народне библиотеке (184. рођендан), а у склопу ове свечаности уручена награда за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека.

Награду је за роман „Кућа сећања и заборава“ добио писац Филип Давид, а председник је свечаности присуствовао и као покровитељ Народне библиотеке. Користећи прилику и привилегију у којој се нашао, Давид се – бивајући актером и режисером описане ружне сцене – за говорницом вербално обрачунао с председником Србије Томиславом Николићем. Његове речи (уз опис понашања које су многи потом назвали „скандалом без преседана“) медији су потом пренели:

Пре него што прочитам кратку захвалницу, морам, ипак, да се оградим од присуства господина Томе Николића, поштујући институцију председника Републике. Морам рећи да се од почетка деведесетих година нисам слагао са политичким ставовима и политичким деловањем господина Николића, и то осећам као обавезу да кажем овде пред њим.

Шта је одговорио председник Николић, како се „оправдао“ пред писцем који би му, како изгледа, забранио да се, и физички и симболично, појављује у истом простору у којем обитава он или они који су му после тајца и збуњености у дворани Библиотеке – аплаудирали? „За то што је рекао нису му били потребни ни храброст ни васпитање“, рекао је потом Николић. Кратко, јасно и многозначно.

[restrictedarea]

ФИЛИП „ПРОТИВ ПРИМИТИВИЗМА“ Шта су после жестоког коментара Томе Николића поручили грађани чији је председник овако јавно и безобзирно био понижен? И да ли је требало уопште нешто да кажу, с обзиром на то да је култура по свом бићу велико поље слободе и природни простор бунтовништва и непокорности (Срби су, као што је познато, увек били склони дисидентима!)? Да ли је грађанин Давид, књижевник и истакнути интелектуалац, увредио само грађанина Тому, или је, вређајући директним гласањем изабраног председника Србије Томислава Николића, увредио и понизио све грађане земље чији је он председник? Да ли је писцу познато да на јавној церемонији Николић никако није ни четнички војвода ни некадашњи потпредседник Радикалне странке, већ од грађана изабрани носилац највише државне функције, који, у том својству обнаша (згодна реч коју је радо употребљавао један наш славни преминули академик) достојанство и значај једне функције, односно достојанство, (само)уважавање, (само)поштовање грађана целе земље? Као што би Давид требало у јавном животу и на широј друштвеној и културној сцени да обнаша достојанство своје позиције одговорног и утицајног интелектуалца.

У коментарима који су уследили у безмало свим медијима главног тока, са ретким изузецима, осим признања да је овај догађај „засенио“ свечаност, реаговања на „Давидов обрачун са председником“ била су заправо помирљива и неодређена. Најгласнији и савршено резолутни били су, међутим, они који су подржали „права“ Филипа Давида, поготово право на слободу говора и мишљења. Успостављен је фронт познатих јавних ауторитета који су, попут рецимо Виде Огњеновић, Драгана Великића, Владимира Арсенијевића, па и самог директора Народне библиотеке Ласла Блашковића (набрајамо мањину оних који су се овако изјаснили), чврсто стали уз књижевника. Сам Давид, са истом безобзирном лакоћом коју је показао на свечаном уручењу награде, препустио се даљем јавном понижавању српског председника. Дакле, и Србије и њених грађана. Уз самозадовољство у којем, бодрен од истомишљеника истрајава, дорекао се у коментарима који су му, не без уважавања, тражени од представника штампе. „Живимо у свету у којем је примитивизам утиснут у сваки делић нашег живота, бахатост и примитивизам срећу се на сваком кораку, понекад се чини да је читава нација жртва ријалитија…“ Ово за новине каже Давид, као да говори управо о себи. Чини ли и он то у име неке „политике“, и то политике која је против политике Томислава Николића? Поменути агресивни и борбени фронт истрајавања у дрској, неумесној колико и чврстој, одбрани књижевниковог неодбрањивог поступка, потврђује да су стање јавне свести и укупне прилике на јавној и медијској сцени у земљи природно изнедриле безобалну слободу коју ужива Филип Давид. Тачније, слободу за њега и неслободу за остале који не деле његова уверења. Поражавајуће и забрињавајуће је то што је право на критички однос према овом варварском гесту практично укинуто, а свако ко се ових дана усудио да поводом скандала у Народној библиотеци нешто каже, уљудно али критички, моментално је „добијао“ етикету фашисте, примитивца, чак и антисемите!

Патриотска интeлигенција, и они који не деле ставове јуришника из Давидовог обрамбеног здруга, такође се ујединила, али у ћутању, оном ћутању које пре постиђује него што импонује. За „Печат“ су пристали да коментаришу они ретки, рекли бисмо и одважни. Као што је рецимо у „Политици“, довијајући се метафоричним говором, неку реч критике безобзирног понашања једног повлашћеног и тетошеног мезимца жуте парадигме рекао редитељ Никола Лоренцин. „Оградио се од присуства као здрав од кужног, као прав од кљастога…“, приближио нам је Лоренцин поетичким језиком стварну поруку са говорнице Народне библиотеке!

Јавне прозивке оно мало Давидових критичара већ су уследиле, али наравно, ту није крај, велика одбрана овог књижевника неће се зауставити, слутимо, све док писац не добије још неку високу награду, дакле и нову прилику да одржи оштру вакелу онима који му нису по вољи. Онима који су „кужни и кљасти“. Познаваоцима српских политичких и друштвених прилика не треба посебно објашњавати због чега су председник и његови истомишљеници „кљасти“, и да ту, наравно, никако није реч о Томиној политици у прошлости већ пре и важније, о Томиној актуелној политици. Њу, ту политику, треба физички „оградити“ и онемогућити у јавном друштвеном и политичком простору!

ОРГИЈАЊЕ – УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ Размотримо због чега је све Николићев коментар о Давиду (пропраћен иначе неподељеним јавним и нејавним одобравањем) тако убитачан. Најпре која реч о „васпитању“ Филипа Давида. Познато је, наиме, да се у неким културама различитим од наше снажно неслагање које је надахнуло један гест овде заиста ретко виђеног и ретко агресивног примитивизма (без обзира на „ријалитије“ и остало, дух празновања и свечаности обавезује чак и овдашње неукротиве бунтовнике и анархисте) изражава много живље и забавније: бацањем јаја у лице политичару, затим бацањем ципела, такође у лице, а – у изузетним приликама – када је жеља да се понизи противник посебно устрептала и – показивањем голе стражњице. По снази нетрпељивости и непоштовања Филип Давид је учинио, језиком и обичајима своје културе, управо то: показао је голу стражњицу Томиславу Николићу, његовима, али и свим грађанима. Према снази понижења које смо доживели и мучног стида који смо осетили, сведочимо да смо гледали управо такав призор и некакав „еквивалент“ голе стражњице која се без зазора показује у сусрету са „недостојнима“.

Наравно да не желимо да гледамо Давидову голу стражњицу, чак и ако је он велики стваралац и ако је његово демократско право да нам је показује, мада је егзибиционизам у неким земљама кривично кажњив.

Друга напомена Николићева тиче се „храбрости“. И ту су чињенице јасне.

За овакво „бунтовништво“ без ризика и опасности, и нимало спонтано, већ пре промишљено, заиста није потребна посебна „петља“. Писац је сигуран у себе и свој круг, преко новина се похвалио да су га пријатељи подржали. Није се грађанин Давид, као принципијелан човек рецимо оградио од награде коју је добио, и као да је то нешто најприродније и што се подразумева и што му по праву припада, он оберучке и халапљиво прихвата све друге привилегије и признања у земљи у којој је он врло, врло повлашћени грађанин, толико повлашћен да може јавно и сасвим неприлично да се ограђује од председника те земље? Фокусирана наново јавна пажња за ову награду, указује на проблематичне моменте у њеној додели. Нетранспарентни жири додељује по критеријумима нејасним у уметничком смислу, али савршено предвидљивим и очекиваним, па следствено и потпуно јасним у политичко-идеолошком смислу. Зли језици кажу да глас управников има статус божје воље, па се та не пориче! Дакле, Ласло Блашковић је доделио награду и звање најбољег господину Филипу Давиду.

„Давидово оргијање је доказ да је Србија под окупацијом у потпуности, са познатим окупатором који Давиду одговара“, типичан је коментар који се врти „на ничијој земљи“ блогосфере. (Да ли би овде било умесно подсетити да су за време претходне окупације Срби Давида заштитили, а да се он сада сврстава међу колаборанте?)

Можда је „Давидово оргијање“ могуће објаснити и необичном улогом и понашањем напредњака када је о култури реч. Иако, наиме, у званичној равни СНС има власт, моћ и утицај, одлучивање у сфери културе је бескрајно удаљено и од ове партије, од њеног утицаја и некада давно записаног, те јавности представљеног програма. Ту се питају други, исти они који су се питали после 2000. владају и данас, пресуђујући и бирајући, искључиви, надмени и безобзирни. Српска напредна странка можда најjасније у сфери културе демонстрирала је „практиковање“ стокхолмског синдрома, дозвољавајући и упражњавајући посебан вид понижавања које подразумева овај појам, бивајући дакле жртвом (насиља) која пак силно жели да се допадне и зближи са насилницима. Историја овог усуда напредњачке политике у култури је тужна, изазива нелагоду у редовима оних који су очекивали и поверовали да ће давна изборна обећања о промени „сорошевске и неолибералне“ парадигме у културне бити бар делимично испоштована, да ће обавезивати СНС да се избори за право да и њен програм у култури буде бар једнако легитиман! Догађај са увредом Томе Николића може се разумети и као доследан и очекиван климакс овог усуда.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Vaše poređenje kako je ko bio obučen, veoma je neukusno. Predsednika finansiramo mi iz budžeta a Filip David se finansira svojim radom a takvi su po pravilu siromašni. Uostalom Filip nije vređao instituciju predsedništva već predsednika kao ličnost. Ja svakako ne mogu podržavati osobu koja je devedesetih vodila veoma problematičnu politiku, koja na pitanje novinara ne zna na kom odseku fakulteta je diplomirao i na koju temu, koji se je enormno obogatio da čak i Crkvu gradi, koji je celu familiju dobro uhlebio, jednostavno čovek je imao sreće da dođe na funkciju kojoj nije dorastao. Zato ne krivite Davida, jer čovek ima dostojanstvo, principe i poštenje da javno kaže ono što misli veliki broj ljudi.

    • Lola, i u kafanu kad se udje, kacket se skine. Ovom matoromo d…u koji osnovnog reda ne zna, guzici se ne boji a obraza nema, nadam se da je ovo poslednje nedjelo i da ga vise necemo gledati nigje.

      1
      1
    • Filip David- on jedan, čiji politički stav vredi samo jedan glas (dakle ništa više nego moj), po Vama, treba da se predsedniku, te time i onom ogromnom procentu građana Srbije koji su mu na izborima dali glas, obraća tim rečima, na tom mestu? On može svoje političke stavove da izrazi na glasačkom listiću, političkom skupu…

      I Nikolić (šta god ja o njemu mislila) nije imao sreće, već dovoljno glasova da dođe na tu funkciju. Kažete “vređao ga je kao ličnost”-e pa to je onda krivično delo uvrede, a ne, kako Vi rekoste, , maniifestacija poštenja, principa, i dostojanstva od strane Filipa.

      I kakve veze ima “siromaštvo” Filipovo, sa neskidanjem kačketa? Siromašni ga ne smeju skinuti ?

  2. Танасијевић Слободан

    Књижевниче,ти не угонета
    око шта се ово окупило,
    но си с краја почео тањега.
    А мудар си и књижевник,кажу,
    учио си књигу у Београд,
    академски то си притврдио;
    али ти се јошт хоће учења-
    потежа је ова наша школа.

    Књишки људи,с дубоким књигама,
    налазител′ у њима вјештице?

    Све на шалу само окрећете.
    Хоћете ли оно што умете,
    испричајте штогод аманати?
    Приђе но смо легли и заспали.
    Ко вас не чу како говорите,
    онај не зна што у вама спава.

    Са камењем човек је затрпан,
    некад давно у времена стара.
    Каза јадник из душе искрено:
    “У рукама неких књижевника,
    писаљка је учинила лаже”!

    Књижевност је борба против зала.
    Дубокога и немирног мора,
    стална борба вала и камена,
    Једно друго разбија и дроби.
    Зло се прво увек зарадује,
    ал′ на крају у правде је радост.

  3. Primitivizam, nazovi intelektualca! I nije samo on kriv, krivi su i nepismeni “čitaoci”, biblioteka, skorojevići palanačke elite, plaćene komisije, kaparsko udruženje, petooktobarski vrapci, i bože moj – “demokratsko pravo” malogradjanina! Sa “slobodom” je isplivao sav “talog” Srbije – dvehiljadite!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *