Почетна / Друштво / Где су деца наша?

Где су деца наша?

Албанска голгота: сто година касније

Повлачење српске војскеПише Милош Војиновић

Повлачење преко албанских планина остало је у сећању српског народа као једна од најупечатљивијих епизода српске историје, на коју се вреди вратити данас, читав век након овог натчовечанског подвига

На брду Голгота, недалеко од зидина града Јерусалима, разапет је Исус Христос. У читавом хришћанском свету сама реч Голгота постала је симбол за највећу трагедију и патњу. Упркос страдањима српске војске на Церу и Колубари, на Мачковом Камену и Кајмакчалану, поред страдања цивила у Мачви и злочина бугарских трупа у Сурдулици и другде, у сећањима оних који су Први светски рат преживели Голгота је могла бити само она албанска.

ХОДАЛИ СМО ПО МРТИМА Ситуација у којој се Краљевина Србија нашла у лето 1915. била је ноћна мора за сваког стратега. Војне ефективе су биле знатно ослабљене суровим и крвавим борбама из 1914. године. Војници су били исцрпљени, а војна техника израубована. Хране је било недовољно, рат је остављао последице по економију у целини. Много суровијим него непријатељско оружје показале су се болести. Тифус, шарлах и велике богиње харали су читавом Србијом. Амерички новинар Џон Рид забележио је да се налази у „земљи у којој су бојна поља, села и друмови заударали на плитко закопане мртваце“.

„Ходали смо по мртвима, толико их је много било“, писао је Рид.

Спољнополитички положај Краљевине Србије није био ништа бољи. На северним и западним границама Србије консолидовале су се трупе Хабзбуршке монархије, жељне да се освете за поразе на Церу и Колубари. На истоку, Бугарска је прижељкивала ново цртање граница на Балкану. Војне операције савезничких земаља нису ишле добро. Руска војска претрпела је тежак пораз у офанзиви на линији Горлице–Тарнов, док су Британци доживљавали неуспех за неуспехом на Галипољу. Савезници су и дипломатски довели Србију у тежак положај Лондонским уговором из априла 1915. којим је велики део територија на које је претендовала Србија обећан Италији, док су Бугарској тајно нуђене територије које су већ припадале Краљевини Србији. Савезници су били далеко, а непријатељ је био близу и спремао се за нови напад.

[restrictedarea]

У таквим околностима српска влада почетком октобра суочила се са нападом из три правца. Под заједничком командом фелдмаршала Августа Макензена Аустроугарска и Немачка напале су Србију 6. октобра са запада и севера, док је неколико дана касније Бугарска изненада ушла у рат и напала Србију са истока. Кључна стратешка места: Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац брзо су освојени од стране артиљеријски и бројчано доминантне немачке војске и српске трупе су биле приморане на повлачење. План српске врховне команде да се војска постепено повлачи према Грчкој био је осујећен бугарским напредовањем и заузимањем Качаничке клисуре, кључног чворишта на линији Ниш–Скопље. Војвода Живојин Мишић и даље је веровао у снагу српског оружја, предлагао је концетрацију свих српских снага на Косову. Веровао је да се ту може задати одлучан удар непријатељу. Ипак, генералштаб није био уверен у изводљивост Мишићевог плана, а српска војска је морала да пронађе други пут.

ГО КАМЕН И У ЊЕМУ УРЕЗАНА СТАЗА Једна од важнијих књига у школовању српских официра било је дело „О рату“ чувеног теоретичара Карла фон Клаузевица. Ту су се српски официри упознали и са тактиком повлачења унутар земље која је имала за циљ слабљење оружане моћи непријатеља. Све је то српским официрима било добро познато, али даље и дубље у српску територију од Косова се није могло. У изузетно тешким тренуцима Влада и Врховна команда донеле су одлуку 25. новембра да се крене пут Албанске обале.

Оно што је уследило остало је запамћено као највећа војна евакуација изведена до тада. Бројношћу ју је превазишла тек евакуација британске војске из Француске у лето 1940. у околини места Данкирка. Док су британске трупе имале срећу да их у позно пролеће прати и повољно време, у време када се српска војска покренула ка албанском приморју блатњави путеви почелу су да мрзну, киша је постајала ледена, а мраз није престајао. Упркос свим околностима, председник владе Никола Пашић је одлуку да се крене у евакуацију сматрао једином која је омогућавала одржавање независности Србије у будућности.

На пут није пошла само војска. Заједно са њима кренули су и бројни цивили, политичари, већина народних посланика, чак и неке стране дипломате, као и британски адмирал Ернест Трубриџ. Ту су били и краљ Петар и регент Александар. Чувени комедиограф Бранислав Нушић је такође био ту, делио је судбину са својим народом. Своје успомене забележио је у својој, чини се недовољно познатој и запостављеној књизи Деветстопетнаеста: трагедија једног народа. Већ од самог почетка било је тешко. „Што се дубље у планину залази, пут је све стрменитији, све тежи, јер је го камен и у њему урезана уска стаза, под којом зјапи провалија“, писао је Нушић. „Краљ не може, њему и иначе клецају колена. Клиза се и пада. Дижу га, он полази, па се опет клиза и пада.“

За Нушићев традиционални стил, препун хумора и сатире, није било у места у његовим сећањима на Албанску голготу. Писао је: „То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничком реду, а невојничка држања. Пролазили су, пролазили сат, два и три.“ Историчар се данас налази пред тешким изазовом: како представити читаоцу искуство оних који су се повлачили, како пренети сву муку, сву неизвесност и патњу коју су осећали војници и цивили у висовима Албаније.

КОСТУРИ НА ГОЛОЈ ЗЕМЉИ Иако је историја запамтила Милана Недића пре свега као председника Владе националног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата, требало би се подсетити да је као млади пуковник Недић учествовао и у повлачењу преко Албаније, о чему је оставио важна сећања у делу Српска војска на Албанској голготи, објављеном 1937. године.

„И тако један део српског народа напусти своју родну груду, понесе крст мученика и крете се у свет“, писао је Недић. Кретање кроз страну земљу и контакт са не увек пријатељски расположеним албанским становништвом био је страшан изазов за логистику, који никако није могао бити превазиђен. Поред зиме и спавања у снегу, глад је остала најјаче сећање код оних који су Албанску голготу преживели. Недић је писао: „Нигде дрвета да се ватра наложи, војници огреју и очисте. Бедни, изгладнели, уморни и прозебли морали су ови костури биваковати усред зиме на голој земљи.“

Чак и када су војска и цивили стигли до Скадра на Бојани, повлачење није ни било близу краја. Не само да савезнички бродови за евакуацију нису стизали потребном брзином већ је и најближа албанска лука Медова била недовољно дубока за пристајање већих бродова. Медова је била неповољна јер се налазила и у домету аустроугарских хидроавиона и подморница стационираних у Котору. Марш се морао наставити и даље на југ, све до Драча и Валоне. Управо је дуж албанске обале, а не у планинама, смрт узела највећи данак.

Песма„УНИШТЕНА АРМИЈА“ НИЈЕ УНИШТЕНА Сам опоравак српске војске, на Крфу и у Бизерти, острво Видо и Плава гробница, долазак на Солунски фронт, Кајмакчалан и пробој фронта 1918. године спадају у добро познате епизоде српске историје. Када се данас размишља о повлачењу преко Албаније, само повлачење посматра се као епизода у великој епопеји читавог Првог светског рата, епопеји са срећним крајем. Савременици нису знали како ће се рат завршити. Одлазак из земље значио је одлазак у непознато, нико није могао знати како ће се рат завршити.

Драгиша Васић је веровао да у српској историји није било ничега тежег и страшнијег од Албанске голготе. Страдање од зиме и глади било је само појачано напуштањем домовине. Српској култури је поред прозних сећања савременика остала и поезија, а можда су управо стихови најбољи начин да се разумеју они који су прешли Албанију. Песник Милутин Бојић био је један од оних који су се повукли са српском војском. У збирци Песме бола и поноса објављеној 1917. године, када се исход рата још увек није знао, Бојић је објавио песму Без домовине:

Бол нас један зором као труба буди,

Болом једним свака налита је чаша,

Болом једним кришом плачу наше груди:

Где су деца наша?

Када су централне силе окупирале Србију, њихова пропаганда је поносно јављала да је српска војна сила уништена. Само неколико месеци касније уследило је велико изненађење. „Уништена армија“ појавила се на Солунском фронту где је, почевши од борби за Кајмакчалан у септембру 1916. године, па све до коначног пробоја у септембру 1918, играла одсудну улогу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *