Почетна / Култура / Енергетско исијавање

Енергетско исијавање

Поводом изложбе Милоша Шобајића у београдској Галерији „Атријум“

Милош ШобајићПише Дејан Ђорић Фотографије Душан Зјалић

Ако је Јозеф Бојс мислио да после концептуалне авангарде уметник више никада неће узети четкицу у руке (постмодерно сликарство и естетика „Нових дивљих“ убрзо су га демантовал     и), Милош Шобајић отвара оно тако интересантно поље деловања између традиције и авангарде, слике и објекта

Десетог марта отворена је у београдској Галерији „Атријум“ Библиотеке града Београда изложба једног од наших најугледнијих уметника, сликара и скулптора Милоша Шобајића. Изложба траје до краја марта а потом се сели у Кустуричину галерију у Дрвенграду, на Мокрој Гори, затим у Црну Гору и потом можда поново у Београд. Шобајић дуже није у престоници представио своје радове, а за њима влада велико интересовање. Поред Марине Абрамовић, он је српски уметник за кога се највише интересују директори и кустоси иностраних музеја и галерија, мада не живи у иностранству. Круна тог деловања је монографија коју је недавно о њему у Енглеској објавио Едвард Луси Смит, уз Доналда Каспита најугледнији светски ликовни критичар.

BAN_7566ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И АВАНГАРДЕ Дело овог ствараоца потпуно се самосвојно појавило на српској и европској ликовној сцени и од почетних, чисто сликарских домета, проширило до скулптура и инсталација. Шобајић је особеније од других поставио унутар фигурације (коју никада не изневерава) питање анализе садржаја, деформације и деструкције као естетских видова превладања уобичајених форми. У његовој слици света детаљ, предмет, људска фигура и композиција полазиште су анализе и метаморфозе органског и неорганског. Унутар такве сликарске стратегије, исказане са много страсти, он подржава фиксацију на процес настанка ликовног дела. Није, међутим, реч о концептуалном мишљењу, хладном дискурсу церебралне замене ткива слике и скулптуре голим идејама и пројектима, или мишљење о историји уметности неисторијским средствима (концепт као дело). Шобајић увек заснива слободан и чист облик ликовности. Ако је Јозеф Бојс мислио да после концептуалне авангарде уметник више никада неће узети четкицу у руке (постмодерно сликарство и естетика „Нових дивљих“ убрзо су га демантовали), Милош Шобајић отвара оно тако интересантно поље деловања између традиције и авангарде, слике и објекта. Ни реализам и фантастика као облици актуелног супротстављања неоавангарди, али ни експресионизам, апстракција или минимализам као кључне појаве не само у уметности двадесетог века, његов опус је у знаку обдукције леша (пост)модерне, потраге за новим телом и новом усправношћу. Зато он мора да се спусти до онтолошке белине, до кости испод меса фигура које представља, да се заборави док је не угледа, како би рекао цртач Драган Лубарда. На том терену ослушкује немоћ (пост)модернизма, али и кризу уметности као илузије, преваре ока и радикалних облика представљачке уметности. Жели да спозна дубље и даље, не као учени сликар него као творац ликовног света који срчано изражен има порекло и развој. Како мистичка мисао учи, онај ко се спушта у амбис, у зев бездана, раван је ономе ко се лествицама успиње пут Неба. Није реч само о одсликавању, мимезису духовног и физичког стања савременог света већ о симболисању његових ентропијских процеса. Мада ово дело личи на неки лични обрачун, крвави ресантиман или песимистички Weltanschauung, његов исход дубоко је личан, нагонски и ирационалан, као опсесивно доживљавање и истраживање психолошких дубина човека и света уметности.

[restrictedarea]

Милош Шобајић инсталацијаОДМИЦАЊЕ ОД УЗОРА Сликарство и скулптура могу бити методи посезања у саме основе света, иначе не бисмо тако дубоко доживљавали уметност, која задире у саме заснове људског. Шобајић то веома добро зна, његово стваралаштво је задирање у најдубље. Занима га надлична димензија дела, зато је његовим остварењима тешко давати називе. Стално и све дубље повлачење из круга првобитних утицаја, у распону од мајстора барока које је врсан цртач изучавао на београдској Ликовној академији, тежећи апсолутној верности призора, што је сада видљиво само као детаљ на његовим сликама, водило је и ка Медиали као највреднијем српском доприносу светској уметности двадесетог века. Он се, међутим, веома брзо ослободио тих узора, што се поистоветило са истраживањем чисте форме ликовног дела и судбине фигуре у новој уметности. Шобајић открива психологију модерног човека, човека гомиле и усамљеника за кога је криза трајно стање. Премда је наизглед езотеријско, медијално, уступило место егзотеријском, социолошком, уметник је изашао из кругова учења и узора, па и уопштавања и одавно ушао у видове дубљих анализа. Као што је икона резултат прецизне, поступне анализе божанског утицаја на тело и душу уметника, тако се и Шобајић повлачи из области личних наклоности, друштвених утицаја, проблема оригиналности и стила. Трага за општом и ванвременом суштином савремене слике као израза слојева и стања човека овог времена, што је у његовој скулптури још изразитије.

BAN_7560Свако дело, не само у критичкој рецепцији, подразумева веома сложен однос према прошлости и садашњости, повлачи нова читања и вредновања, мењајући се у свести публике, надограђујући или разграђујући се, каткад до контрадикторности. Том накнадном, другом животу дела, у свези галеријског, литерарног и егзистенцијалног, другој судбини уметности од оне којом настаје у мистицизму стварања, Шобајић не прилаже много. Његова остварења брутално одвраћају посматрача и онога ко уходано промишља уметност од историјских и филозофских спекулација, аналогија, дискурзивних анализа формалног, симболичког или иконографског типа, тих врхунаца доприноса историје уметности као хуманистичке науке. Не нудећи много општој историји духа, затворено и непрозирно Шобајићево дело упућује на оно непознато и неисказано у историји европске фигурације, на магму, муљ, аперсоналне доње слојеве, на несазнатљиво и елементарно. Отуда толико крви, уметник би да се ослободи стега уобичајеног, свих конвенција и крене у акцију откривања најдубљег покретача у човеку. У доцнијим радовима, напуштајући и социолошке назнаке, открива крик и скок, чупа корење страха и ужаса, дестилује адреналински сок историје, све оно што је тако дубоко одређује, што је неколико сјајних француских тумача његовог стваралаштва одредило као енергију и енергетско исијавање. На тим антивредностима Шобајић формира своју уметност само да би с друге, неиспитане стране, пришао чистој ликовности. Он ради са енергијама, у енергијама, његово дело појављује се као вишедеценијска оргија. Ти изливи стваралачке моћи, слике и скулптуре настали оргазмички и оргијастички, снажне су и незаборавне. Настају у екстази, самосагоревању, самопорицању, повишеној стваралачкој температури аутора необичног темперамента, као вид авангарде у трансу. Шобајић је уметник који одмах улази у проблем, који се, као би рекао Лазар Трифуновић, баца у епицентар урагана, „једе са две кашике“, како каже отац српске историје модерне уметности. По спремности и храбрости да истражи земљотресе који потресају његову душу, по вулканском карактеру Милош Шобајић јединствен је у српској и европској уметности.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *