Економија предизборне кампање

Пише Никола Врзић

Како је ЦИА демантовала Бориса Тадића, и зашто после четири године власти Александра Вучића имамо здравију економију и сиромашније становништво него у време његовог претходника

Иако је просечном грађанину Србије, па тако и нама, и даље потребно доста напора како бисмо приметили да су нам се ванредни парламентарни избори (и редовни војвођански и локални) примакли на мање од месец дана – толико су громке и жустре предизборне активности странака – некаква кампања се, ваљда, ипак води, а у кампањи је, каже „Фактор плус“ а пренела је „Политика“ у недељном издању, „чак 73 одсто испитаних рекло да ће главна тема ових избора бити економски развој“.

БАНКРОТ ИЛИ СПАС Имајући (ваљда) тај податак у виду, кандидат који није на својој листи и није обелоданио свој предизборни слоган и име свог фаворита за премијерску функцију, дакле Борис Тадић, пожелео је да каже „нешто о економији, која је у катастрофалном стању. Грађанима мора да се одговори којим ћемо путем даље, иначе, ако се поново направи изборна грешка, ми ћемо ући у опасну ситуацију из које више нећемо моћи економски да се извучемо. У мандату владе Мирка Цветковића имали смо 499.000 апсолутно сиромашних грађана, оних који не могу да живе од својих примања и којима је потребна заштита државе, а данас имамо готово 650.000 таквих грађана. То је ефекат рада ове владе, и то грађани треба да знају. Подсећам и да је у време владе Цветковића, која је радила у условима највеће светске кризе, кључни проблем био око 750.000 незапослених, чиме смо дошли до више од 20 процената грађана који траже посао. Данас, по званичним подацима Министарства финансија, има и даље 744.000 незапослених, али се тај апсолутни број из пропагандистичких разлога приказује као 16,9 процената. Тако данас Србија напредује, у статистичким обманама.“

[restrictedarea]

И баштиник и саставни део Тадићеве економије из времена владе Мирка Цветковића, председник Демократске странке Бојан Пајтић, говори да је Србија „седма најбеднија економија на свету и четврта најтужнија земља на свету, док је влада међу 10 најнеспособнијих на свету“, оцењујући успут и да је Србија „једна од најсиромашнијих земаља Европе и економски најслабијих у региону, о чему говоре ниске плате и пензије и одлазак младих у иностранство“.

Насупрот њима, Српска напредна странка саопштава да је Србију „спасила банкрота, зауставила њено пропадање и покренула привреду, довела стране инвеститоре и отворила нова радна места“, док њен председник и председник Владе Србије Александар Вучић томе додаје и како су – они који га данас критикују – „довели Србију до очаја, али земља више није пред банкротством, добили смо признање и Светске банке и ММФ-а“.

А ту су, опет, и наши полупразни новчаници, који упорно одбијају да постану макар полупуни.

У каквом је, дакле, стању српска економија? Где се, ове 2016, налазимо у односу на 2012. годину? Ко је у праву, Борис Тадић (и Бојан Пајтић) или Александар Вучић?

У трагању за одговорима на ова питања, консултујемо званичне податке америчке Централне обавештајне агенције (њена публикација CIA World Factbook) и Билтен јавних финансија нашег Министарства финансија, који и у мају 2012. и у децембру 2015. године – ово су два тренутка наше економске историје и садашњости које поредимо – потписује иста особа, помоћница министра финансија Јелена Ранчић.

ДРЖАВНА ЕКОНОМИЈА Бруто друштвени производ (БДП), да кренемо одатле, бољи нам је сада него што је био пре четири године. Како наводи ЦИА, БДП Србије (израчунат као укупна вредност све робе и услуга које је држава произвела, изражен у цени те робе и услуга у Сједињеним Америчким Државама) за 2015. годину износи 97,3 милијарде долара, што је скоро 20 милијарди више него 2012, када нам је овако израчунат БДП износио 79,6 милијарди долара. Мерено по глави становника, каже ЦИА, с 10.500 долара из 2012. дошли смо до 13.600 долара 2015. године.

Наше Министарство финансија користи другачију методологију рачунања БДП-а, али резултат је – у смислу тенденције – врло сличан. БДП нам је 2012. године био 31,7 милијарди евра, а прошле године 33,1 милијарда. По становнику, с 4.400 евра од пре четири године, изашли смо на нешто мало већих 4.672 евра на крају прошле године.

И буџетски дефицит је на крају 2015. године мањи него што је био 2012, чему морамо да се обрадујемо иако се још сећамо и времена владе Војислава Коштунице иза које је у буџету остајао суфицит. Али то је давна прошлост. Елем, према подацима српског Министарства финансија, буџетски дефицит је са преко 213 милијарди динара из 2012. смањен скоро упола, на нешто мање од 115 милијарди 2015. године. Према подацима ЦИА, 2012. дефицит је износио 6,7 одсто БДП-а Србије, а 2015. ова цифра износи 4,1 одсто БДП-а.

Поправљен је и дефицит текућег рачуна. У новембру 2015. године он је износио 80,6 милиона евра, далеко мање него у априлу 2012. и тадашњих 195,2 милиона евра дефицита. На годишњем нивоу – подаци Министарства финансија – разлика је још упадљивија. Дефицит од 3,7 милијарди евра 2012. смањен је на 1,3 милијарде у новембру 2015. године. Податак који доноси ЦИА је сличан: 4,3 милијарде долара 2012. године, 1,5 милијарди долара 2015. године.

Увоз је од 2012. године до данас постао нешто покривенији извозом наше робе у иностранство. Пре четири године покривеност је износила 59,3 одсто, на крају 2015. 66,5 одсто. Изражено на другачији начин, дефицит наше робне размене са иностранством је 2012. износио 18,9 одсто БДП-а, данас смо у дефициту само 13 одсто. Изражено пак у чврстој валути, извоз нам је у овом периоду порастао за око 3,3 милијарде евра, а увоз за 1,7 милијарди евра, што ће рећи да смо у међувремену почели нешто више да производимо и продајемо у иностранству него што смо то чинили раније.

Истовремено, међутим – овде прича о српском економском чуду почиње да бива мање весела – јавни дуг је наставио да расте. Према подацима ЦИА, с 60 одсто БДП-а из 2012. дошли смо до чак 75 одсто БДП-а 2015. године Поређења ради, тек да би се разумео контекст, хрватски јавни дуг износи 89,5 одсто њиховог БДП-а, словеначки 62,7, мађарски 76,2 одсто БДП-а Мађарске. Јапан је, иначе, апсолутни светски рекордер у овој категорији с јавним дугом од 227,9 одсто БДП-а; у Европи је неславни шампион, наравно, Грчка (182 одсто), следе Италија (135,8 одсто), Португалија (129 одсто) и Кипар и Белгија са по 107 одсто њихових БДП-а.

Раст је забележио и спољни дуг. ЦИА: 32,6 милијарди америчких долара од 31. децембра 2012. порасло је, до 31. децембра 2014, на 36,1 милијарду долара. Према подацима нашег Министарства финансија, с 25,6 милијарди евра из 2012, дошли смо до 26,3 милијарде евра у септембру 2015. године. Треба додати ипак и да је – захваљујући расту БДП-а – спољни дуг, изражен у процентима БДП-а, спао са 80,9 одсто 2012. на 77,3 одсто 2014. године (нема свежијег податка). Важнија од тога је, међутим, чињеница да је несумњиво ублажен тренд вртоглавог задуживања наше земље. Од почетка 2008. до 2012. године, наиме, спољни дуг је порастао са 17,4 милијарде евра на 25,6 милијарди, дакле, за преко 8 милијарди евра, док смо се у наредне четири године – показују подаци Министарства финансија – задужили далеко мање, за ниже од милијарду евра.

Укупно узев, што се тиче економије на нивоу државе, и овдашње и америчке бројке показују да је стрмоглави пад, у каквом смо се налазили 2012. године, ублажен, па и заустављен. Поштено је то констатовати, било би непоштено прећутати.

МЕРЕ НАШЕ ШТЕДЊЕ Али како, онда, не примећујемо да нам је боље, већ се чини да нам се Александар Вучић руга када објашњава колико је Србији сада боље него што јој је било? При чему бројке, и наше и америчке, ово Вучићево објашњење евидентно подржавају.

Узрок томе јесу (и) Вучићеве мере наше штедње, стезање нашег каиша које је допринело поправљању цитираних показатеља и опште одрживости српске економије. Држава јесте постала нешто мање сиромашна, да не кажемо богатија, али су јој грађани осиромашили. Просечне нето зараде јесу повећане са 41.377 динара из 2012. године на 44.432 динара 2015, али реалне стопе раста су од 2013. негативне; минус 1,5 одсто те године, још толико 2014, минус 2,1 одсто 2015. године. Што се пензија тиче, ситуација је и кудикамо, па, луђа. После повећања пензија од вртоглавих – и економски сасвим неоправданих, што је Србију и погурало у економски амбис – 14,3 одсто 2008. године (тек да подсетимо, била је то цена којом је Борис Тадић себи привукао коалицију СПС–ЈС–ПУПС), уследило је умањење пензија од 5,9 одсто 2010. године, и од тада се тим ритмом и наставило, закључно са прошлогодишњим реалним падом од 5,2 одсто.

Тачни су и подаци да су (нам) плате у Србији најниже у региону – 1.004 евра у Словенији, 747 у Хрватској, 482 у Црној Гори, 422 у Босни и Херцеговини, 365 у Македонији, 361 евро у Србији – али то није проблем од јуче нити од пре четири године. Напротив, на регионално дно доспели смо захваљујући економској политици Бориса Тадића, коме се то не сме заборавити. У време његове владавине не само да смо са просечних 413 евра месечно из 2008. године спали на 333 евра 2012. већ су нас управо тада претекли баш сви из региона. У том периоду, светске економске кризе која нас је погодила све, просечне плате смањене су само у Србији, а свима осталима су порасле; док су Срби 2012. годину дочекали са просечних 80 евра месечно мање у џепу него 2008, у Хрватској су у истом периоду просечне зараде увећане за 64 евра, за 67 евра у БиХ, 85 у Албанији, 103 у Македонији, 131 у Црној Гори…

Али Бориса Тадића, који се сад самопроглашава за спасиоца српске економије, не демантују само бројке и овакви ефекти његових економских прегнућа већ и америчка Централна обавештајна агенција. Ако је веровати публикацији CIA World Factbook, нема данас више сиромашних него што их је било 2012. године. И тада, и сада, процењује ЦИА, испод границе сиромаштва налази се исти број од 9,2 одсто грађана Србије. Незапосленост је пак – опет, према ЦИА – са 25,9 одсто 2012. смањена на 19,3 одсто 2015. године. Према подацима српског Министарства финансија, просечан број запослених је са 1.866.000 из 2012. (мизерних 1.731.000 у мају 2012!) порастао на 1.997.000 прошле, 2015. године. Стопа незапослености је са 23,9 одсто из 2012. до 2015. оборена на 16,7 одсто, а активно незапослених лица је 2015. било 743 хиљаде, наспрам 762 хиљаде од пре четири године.

Све у свему, да нам је добро, није, али је свакако могло да нам буде и много горе. Јесте важно што су, како рекосмо и документовасмо, трендови убрзаног пропадања и посрнућа заустављени, али треба ли да нас задовољи то што нисмо постали нова Грчка? Можемо ли да се задовољимо похвалама ММФ-а, и да живот проведемо као јефтина радна снага митских страних инвеститора? На томе се уосталом, на тим страним инвеститорима, нико из беде нигде дугорочно и није извукао; њихови и наши интереси, на крају крајева, супротстављени су потпуно, ми желимо веће плате, они желе профит, а профита ће бити више уколико су нама плате ниже. Што ће рећи да је досадашња економска политика вероватно достигла свој максимум, који се огледа у споменутом спречавању грчког сценарија у Србији. За прави напредак и опоравак, међутим, потребно је много више. И излазак из окова ММФ-овске економије која ионако служи само власницима капитала, и јачање домаће привреде које је могуће само ако се прекрше сва света правила Европске уније и слободног тржишта на које смо Споразумом о стабилизацији и придруживању са ЕУ 2008. године бачени немилосрдно, и јачање (заправо, поновно стварање, јер смо га претходно успешно задавили) домаћег банкарског сектора као кредитног мотора српске индустрије… Укратко, за прави напредак и опоравак потребна нам је потпуна промена политике; све остало, у најбољем случају, служи само за преживљавање. Нажалост, како сада ствари стоје, томе једино и можемо да се надамо…

[/restrictedarea]