Ех, да је само лепши и паметнији

Благоје БаковићПише Благоје Баковић

Како је добро што је коначно дошло време да било ко и на било ком месту може да каже све шта мисли о некоме, па макар и о самом председнику Србије. У то сам се уверио гледајући, ових дана, готово све прилоге информативних програма. Али и таблоиде и жуту штампу, која се том врстом јунаштва храни. Све је у ствари ријалити. Велики брат се потрудио да у његовој кући учествују сви који могу да пруже што више жежене забаве како би, сва пролећа која производи по свету, била што забавнија. Како је добро што Филип Давид није добио ниједну непријатну реч од Државе и њеног председника, помислих, опрезно. Беше то велики дан за такозвану демократију и њен развој у нашим крајевима.

[restrictedarea]

Али, авај. Беше то и прилика да погледамо у очи тој „храбрости“ и том „васпитању“. Тај дан у Народној библиотеци Србије био је замишљен да буде чувен по свечаности у славу књиге, славне по томе што је најчитанија, ваљда. До тог дана и сам сам мислио да се Награда за најчитанију књигу додељује, стварно, најчитанијој књизи. Нисам знао да се прави такозвани ужи избор најчитанијих књига, па да тек из тог избора жири одлучује ко ће бити „најчитанији“.Тако да је добро што се догодила та демократска смелост да сазнам да књига Филипа Давида није у ствари најчитанија, него да се жири, већином гласова (честитам на храбрости онима који су били у мањини) договорио да буде најчитанија. Жири који, како ја неук замишљам, о своме раду, мора поднети извештај Великоме брату. А да то не беше тај дан, потрудио се и од стране Жирија договорени, најчитанији писац Филип Давид. О томе шта је он рекао Томиславу Николићу, не бих трошио ни речи. Не пада ми на памет да браним Тому. Али о томе шта је рекао председнику Србије на Дан књиге, потцењујући и књигу и Србију, вреди потрошити сасвим и само неколике речи, како му не бисмо придавали велику важност, коју он није осетио ни према књизи ни према држави у којој га је жири изгласао и довео у прилику да се спрда и са наградом и са књигом. Јер да је писац Филип Давид незадовољан околностима у којима брука ту награду, веровао бих му само под условом да је ту награду одбио да прими. Показао би колико-толико достојанства и, барем у мојим очима, изгледао би лепши него што је био обучен, и паметнији од речи које сам тог дана чуо из његових уста. Да је Филипу Давиду заиста стало до тога шта се све дешавало и дешава са државом у којој живи, заиста бих му веровао, да сам из његових уста чуо речи осуде Била Клинтона, или НАТО-а, када су, без одлуке Савета безбедности (да га мало подсетим на ту малу формалност) 78 дана ломили државу у којој, нека ми опрости, ипак живи. Да се тај човек био упола забринуо за цепање Србије отимањем Косова, за предлог Велике Британије да се гласа о Резолуцији да су Срби геноцидан народ… Да се било када на тако великом дану, у некој изузетној прилици, забринуо за Србију, макар само онолико колико га је за њу баш брига било, моја скромна памет би му и сада веровала…

Али Србија је препуна, то сви писци знају, и у њиховим круговима то није никаква новост, оних који од свега националног имају само пензију. И њу су им издодељивали жирији, чланови Великога брата. Јер једино у Србији можеш да добијеш све, а да јој ништа не даш, осим модрица, и да се осећаш врло поносним. И што више и лепше на њу, Србију, пљунеш, то ћеш о трошку Србије имати више путовања по свету. Бићеш много поштованији од свога и Међународнога ПЕН-а. Не морају ни реченице у твојим делима да буду пристојније, нити обученије него што то дозвољава случајно обучена тренерка или неки качкет, пред излазак на пљуваоницу. Биће ти довољан и такав изглед да пљунеш на скромну трпезу са које једеш, а коју презиреш. Али ипак добро је што Филип Давид није био уважен ниједном крупном речју за тако мало недело. Како је добро што не може налогодавцима да покаже ниједну ружну, нити примитивну реч, противу свога примитивизма. А хтео је.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *