Букагије за народне прваке

Пише Наташа Јовановић

Због кршења основних људских права хашких осуђеника   који издржавају казне, због бруталног насиља над законом, због гажења сваке цивилизацијске тековине ове људе неко мора да заштити

Српски патријарх Павле рекао је, између осталог, и следеће: „Нас су непријатељи годинама представљали у свету злочинаца недостојним људског имена. Из дана у дан, то се у свету говорило преко радија и телевизије, и то онда и код незлонамерних остави трајан утисак. Свакако да и међу нама има злочинаца и злочина. У коме их народу нема, поготово у рату. Али када моћни људи у свету једном мером мере нама, а другом другима, онда је јасно каква ће истина изаћи и какве последице.“ Нешто раније и врх СПЦ, о чему у својој књизи „Патријарх Павле“ пише Радмила Радић, издао је саопштење у коме је нападнут Хашки трибунал. Сам патријарх је 1997. благословио и потписао декларацију против геноцида над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и декларацију о обустављању поступка Хашког трибунала против др Радована Караџића. Готово две деценије касније народни прваци изникли из националне историјске свести недокланог народа у Јасеновцу, којима се судило или суди у Хагу, пролазе кроз најстрашнија мучења.

[restrictedarea]

ЖИВОТ У РОБИЈАШНИЦИ Милан Мартић који у овој политичкој тамници служи казну од 35 година робије на колико га је осудио Хашки трибунал, а како је за „Вечерње новости“ прокоментарисао његов адвокат, само што не носи букагије на ногама. Наиме, он је после напуштања Шевенингена три месеца провео у некаквом подруму и изолацији, а због упале нерва у рамену и чињенице да није у стању да брише ходнике, затворски службеници га мало-мало кажњавају самицом. Бивши председник Републике Српске Крајине је изолован 23 часа, сат може да изађе напоље, забрањено му је пушење, читање и гледање телевизије.  Иако затворска казна мора да подразумева рехабилитацију, у естонском затвору, како тврди његов адвокат, тога нема. Контрола здравља је катастрофална, породици је забрањена посета, а однос чувара према њему страшан.

Да ли је уследила протестна нота, да ли су се икада наши амбасадори у Холандији, Шведској или Британији обратили јавности тим поводом? Постоји ли обавеза наших државних органа која проистиче из држављанства хашких осуђеника? Шта је поводом репортаже објављене у „Вечерњим новостима“ предузело Министарство спољних послова, Канцеларија за сарадњу са Хашким трибуналом, председник државе?

Лукићеву судбину деле и друга двојица српских осуђеника у Естонији – Драгомир Милошевић и Милан Лукић. Лукићу је и дан и ноћ упаљено светло у ћелији, што је, према речима његовог адвоката Драгана Иветића, навело америчког психолога Џорџа Хјуа који га је посетио у затвору да закључи да је Лукићу нанета огромна психолошка штета и да је језичка изолација у супротности са циљевима рехабилитације. Лукић наиме нема преводиоца са српког на естонски и није у могућности да објасни своје здравствене проблеме. Такође, затворске власти су од њега тражиле да плаћа трошкове за храну и смештај, иако му нису понудиле никакав посао. Због кршења основних људских права хашких осуђеника који издржавају казне, због бруталног насиља над законом, због гажења сваке цивилизацијске тековине ове људе је неко морао да заштити у њиховој сопственој земљи.

Из Министарства спољних послова истичу да је највише примедби регистровано у Естонији, те да је овај затвор још 2012. посетио представник Канцеларије Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, а касније и заштитник грађана, да би се уверили у тамошње услове, при чему су обављени разговори са затворском управом.

„Конзуларну заштиту овим осуђеницима пружа Амбасада Србије у Хелсинкију. Председник Владе, министар правде, као и амбасадор Републике Србије у Хагу износили су и настављају да износе захтеве председнику и секретару Хашког трибунала да се ови осуђеници преместе у неку другу државу. Адекватне реакције из Трибунала још увек нема.“

Такође, наводе у допису, хашким оптуженицима и осуђеницима, које представници дипломатских мисија Србије (амбасадори или конзули) редовно посећују, у неколико наврата је пружена конкретна помоћ, било да су је затражили сами, или су то чинили чланови њихових породица. То се, пре свега, односи на интервенције код надлежних органа у погледу побољшања услова њиховог боравка у притворским и затворским јединицама. Такође, више пута је интервенисано у погледу обезбеђивања одговарајуће здравствене заштите и пружања неопходних здравствених услуга.

„У случајевима када је то било потребно, вршене су овере докумената којима су решавана статусна питања чланова њихових породица, пружана је помоћ у трансферу новчаних средстава, регулисању трошкова чланова породица у реализацији посета и слично. Дипломатско-конзуларна представништва пружају логистику и помоћ приликом повратка по одслужењу казне, као и све друге видове заштите у оквиру својих надлежности и компетенција.“

НЕКО ЈЕ МОРАО ДА ИХ ЗАШТИТИ О бруталном кршењу људских права над политичким затвореницима не ламентира нити једна од чувених организација попут „Амнести интернешенела“ која у оваквим случајевима својим неоглашавањем сведочи врхунац лицемерја. Предмет њиховог интересовања није био ни случај генерала Радислава Крстића коме су у ћелији у Британији муслимани, међу њима и један Албанац покушали да прережу врат, нити Плавшићеве, коју су у затвору у Шведској такође напали муслимански затвореници узвикујући „Алаху екбар“. Бежећи од њих, бивша председница Републике Српске је пала и сломила руку.

Амбасаде Републике Србије у тим земљама, како тврде из Министарства спољних послова, одмах су по добијању сазнања о овим инцидентима реаговале према надлежним институцијама земље домаћина у оквирима конзуларне заштите коју сваки држављанин Републике Србије ужива док се налази у иностранству.

„Поред тога, на ове инциденте је реаговао и Национални савет за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, који је у оквиру своје надлежности протестовао због ових инцидената код председника Трибунала. Тај протест је и довео до премештања генерала Крстића из британског затвора у шевенингенски притвор, а потом, око годину дана касније, у Пољску. После напада на генерала Крстића, Трибунал више не упућује осуђенике у Велику Британију. Што се тиче издржавања казне у Шведској, чињеница је да су услови у њиховим затворским установама, према информацијама доступним овом министарству, далеко повољнији по осуђенике. На издржавању казне у Шведској се поред Биљане Плавшић налазио и некадашњи потпредседник Владе Републике Србије Никола Шаиновић. Тамо тренутно нема хашких осуђеника. Сва дипломатско-конзуларна представништва Републике Србије пружају конзуларну помоћ и заштиту српским држављанима који се налазе у притвору или на издржавању казне у земљама пријема, уколико је таква помоћ и заштита затражена.“

На питање зашто се Србија није обратила за помоћ Русији која има право вета на продужење рада Хашког трибунала, или Комисији УН за људска права пошто је овај суд бар формално под ингеренцијом УН, као и Европском суду за људска права, или зашто није направила толики напор да промени своје законодавство, пре свега Закон сарадњи са Трибуналом, како би у случају кршења људских права хашких осуђеника, приоритет имало домаће законодавство, из Министарства објашњавају да они редовно извештавају Савет безбедности и Генералну скупштину Уједињених нација, од којих још увек није стигла никаква реакција.

„Указано је да осуђеници који издржавају казне ван своје земље и своје друштвене заједнице трпе двоструку изолацију: поред слободе, ускраћена им је и могућност комуникације са унутрашњом заједницом установе у којој се налазе. Поред језичких баријера, указано је на тешкоће у одржавању контаката са члановима породице, на проблеме који настају услед различите културе здравствене заштите, на недостатак правне помоћи која би се специфично односила на поступак пред Трибуналом, на недостатак процеса ресоцијализације, као и на физичке нападе којима су неки од њих били изложени. Амбасада Србије у Хагу је организовала и одговарајући дипломатски скуп, где су криминолози са Универзитета у Амстердаму говорили о проблемима са којима се хашки осуђеници суочавају. Захтев Републике Србије упућен генералном секретару УН да предложи Савету безбедности да хашки осуђеници српске националности служе затворске казне у својој земљи егзистира још од 2007, а обновљен је 2012. године. Ово питање, иначе, спада у непосредну надлежност Министарства правде.“

Стварање вештачке историје у циљу креирања хипотеке којом би српски народ требало да у будућности понесе назив „геноцидан“, баш као што је годинама носио печат колективне кривице за Велику Србију или великосрпски хегемонизам, немогуће је без компромитовања хашких мученика. Али оно што они на почетку новог миленијума преживљавају далеко од очију српске и светске јавности у неславним робијашницама од Естоније до Шведске говори о непојмљивим методама мучења.

Трибунал у Хагу је већ компромитована институција и једном ће се угасити. Но да ли се сме угасити оно мало преостале савести код Срба?

[/restrictedarea]