Злослутне прогнозе kaputt

КРИЗА КАО ИЗАЗОВ: Перспективе домаћег позоришта у 2016. години

Пише Рашко В. Јовановић

Домаћа позоришта испољила су необичну виталност и у тешким условима остварила приличан број премијера, што је изненадило све – гледаоце највише, али и глумце и остале театарске посленике

Како су у театрима дотираним од стране Града изостала средства за нове продукције, приказане премијере у протеклој сезони махом су реализоване уз помоћ и подршку спонзора, што је демантовало песимистичка предвиђања према којима је требало да дође ако не до затварања појединих позоришта, онда до радикалног смањења броја изведених представа. Срећом, ништа од тих злослутних прогноза није се остварило: у раздобљу од почетка сезоне до краја календарске године, дакле, од почетка октобра па до конца децембра прошле године, у свим београдским позориштима функционисао је репертоар, додуше у ограниченијем обиму, као што је и премијерних извођења било приметно мање. Знатно мање било је и иначе уобичајених гостовања театара из унутрашњости. Али и мимо Битефа гледали смо уметнике из иностранства: почетком сезоне на Сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта приређена је мала ревија театара из Санкт Петербурга – за многе право изненађење и освежење.

[restrictedarea]

РЕПЛИКА МИНУЛЕ ГОДИНЕ Какве су перспективе позоришне делатности у Београду током 2016? – Како је тешко дати прецизан одговор, можда је најбоље рећи да су ове године театарске перспективе прилично неизвесне, пошто се финансијска ситуација позоришта на буџету Града неће мењати, што значи да и даље неће бити средства за нове представе. Биће мало премијера, отприлике као и 2015, наравно уколико се нађу спонзори. Зато нису објављени планови годишњег рада: у већини дотираних позоришта рећи ће вам можда само два или три наслова предвиђена за реализацију, док се негде припрема тек један. Нису то учинила ни приватна позоришта, будући да су наговестила припреме само једне или две премијере. Надлежни као да превиђају познату чињеницу да су најскупља она институционализована позоришта чији стално ангажовани чланови не раде. Таквих има прилично, јер у реализацији текућега репертоара учествује само део ансамбла у сталном ангажману, односно готово увек има чланова који чекају на улоге. У том погледу најбоља је ситуација у позориштима без сталног ансамбла, што је случај у Звездара театру. Народно позориште у Београду, које финансира Министарство културе Србије, објавило је наслове дела које ће припремати, што се може само поздравити.

Како се чини, и ове године булеварски тон позоришном животу даваће бројне ад хок трупе окупљене око једног пројекта, које углавном изводе ефемеран, претежно забавни позоришни репертоар. Те трупе приказују представе у градским или општинским установама културе као што су УК „Вук Караџић“, Културни центар Чукарица, УК „Пароброд“, УК „Палилула“, затим у Раковици, као и у студентским културним центрима (Београд и Нови Београд), „Академији 28“ итд. У појединим случајевима наступају и на сценама професионалних позоришта. Навешћемо и неке од бројних наслова на њиховом репертоару: Школа за љубавнике, Женидба на чардаку, Управниковање, Дамски гамбит, Црногорска веза, Кобне лажи Сол Сарфати… Реч је о фриволним забављачким комадима, најчешће комедијама, које заокупљују пажњу претежно млађе публике и оних који иначе не иду у позориште. Занимљиво да се ниједна од тих трупа није прихватила неког књижевно вреднијег дела, нити се пак латила да прикаже неки комад класика, домаћих или страних, свеједно.

Када ове трупе називамо булеварским чинимо то само условно, будући да оне, као и њихове представе и систем рада, тек донекле подсећају на булеварска позоришта у Паризу 19. века која су приказивала дела тада популарних савремених француских драматичара. Но, не морамо ићи у Париз, можемо остати у Београду, нарочито крајем 19. и почетком 20. века, када су се сличне представе приређивале у близини Народног позоришта – у згради која се звала „Булевар“, где је била позоришна дворана, а у међуратном периоду и после Биоскоп „Балкан“. Ту су, исто као и у башти оближње кафане „Коларац“, до почетка Првог светскога рата наступале глумачке дружине обично формиране када би се поједини прваци националног театра посвађали са позоришном управом, као што су то не једном чинили Богобој Руцовић и други, приказујући представе дела претежно француских булеварских комада, тада веома популарних и радо гледаних…

О процесу булеваризације који је захватио српски театар, па и београдски позоришни живот опширно смо писали („Печат“ бр. 384, август 2015). Овом приликом можемо изразити уверење да ће се тај процес још интензивније наставити и у 2016. години.

У периоду између два рата постојале су путујуће и друге дружине, које би повремено или у дужим временским интервалима наступале у Београду, у угоститељским локалима или баштама („Клериџ“, Хотел „Славија“, „Боров парк“ итд.). Не треба заборавити Уметничко позориште, које је у годинама уочи Другога светскога рата приређивало представе на Калемегдану и зими у дворани Коларчеве задужбине.

ГОСТИ СА ДРУГИХ КОНТИНЕНАТА Осврнућемо се и на међународне театарске смотре које нам у Београду предстоје, тј. само на три – Међународни позоришни фестивал „Славија“, Битеф, чији је нови директор најавио да ће фестивалски програм већ у 2016. години напустити регионалне воде и представити остварења театара са других континената, као и Белеф – Београдски летњи фестивал, чији уобичајени програм, нарочито позоришни, заслужује корените измене у смислу допуна и проширења. Фестивал „Славија 2015“ протекао је у знаку малих позоришних форми. Ако имамо у виду величину позорнице и гледалишта тога театра, склони смо да претпоставимо да ће и на овогодишњем програму доминирати камерне представе, мада не можемо искључити и изненађења. Из поузданих извора сазнали смо да је ове године осигуран долазак позоришних ансамбала бар са три континента. Што се Битефа тиче, остаје да се види хоће ли успети да напусти регионални формат, који је, жалећи се на мала финансијска средства, упорно неговао последњих година. Програм Белефа увек је проблематичан, јер га градска администрација и апарат обично формира десетак дана пре почетка фестивала. Зато не можемо говорити о позоришном сегменту овог фестивала ( да ли ће га уопште бити?), који смо прошле године назвали Белеп, или Београдска летња празнина, истакавши бојазан да ће се та летња празнина претворити у лошу београдску традицију.

КАКО ДА СВИ НЕ ИГРАЈУ „СВЕ” Перспективе београдских позоришта, у првом реду оних на буџету Скупштине града, зависе од дефинисања њиховог статуса, што је истакао и Национални савет за културу, указавши на потребу да се приступи класификацији театара. Само тако може се трајно решити и њихово финансирање, па и целокупна њихова делатност. То, опет, зависи од Закона о култури и од непостојећег Закона о позоришту. Зато ће бити добро ако се у овој години приступи изради тог закона. Тако би се решио проблем десетак београдских театара. Свесни смо да се све то не може разрешити у овој години, али ваљало би почети. Ипак, може се разрешити питање диференцијације њихове репертоарске политике. Наиме, традиција је у Београду да сва позоришта, донекле изузимајући специјализована (дечја и луткарска, али не и њихове вечерње сцене на којима се играју представе за одрасле), приказују све. Требало би, уз договор, изградити репертоарску спецификацију појединих театара. Како је то дуготрајни процес, пожељно би било бар започети га ове године.

Београдски театри потврдили су прошле године старо искуство према којем је за позоришну уметност управо делање у условима кризе подстицајни стваралачки изазов за превазилажење свих препрека и прегалачко остварење најрафинованијих уметничких достигнућа. Иако 2016. не нуди ружичасте перспективе, верујемо да то неће сметати позоришним уметницима у њиховим стваралачким замислима и подухватима.

[/restrictedarea]