ЗАПИС ТВ ГЛЕДАОЦА – Светосавско јеванђеље по Вербићу

Пише Драган Мраовић

Како се Свети Сава – први пут у новијој историји Србије – славио на свечаној академији у Београду без црквених великодостојника, и шта је виђено, а шта изостало, у амбициозно замишљеном и  „добро“ режираном  програму Светосавске академије преношеном на другом програму РТС-а

Светосавска академија је преношена (из Народног позоришта) на другом програму РТС-а, јер је први био заузет неким америчким филмом пуним чувених fucking реплика и сцена у којима неки тип шамара своју даму на Савиндан, у складу са евроатлантским схватањем толеранције. Пренос би вероватно био на првом програму да су у првом реду седели председник државе и премијер, који је баш на овај велики српски просветни празник морао да иде у Брисел. Можда је ипак требало да каже сињори Могерини да је време да Запад поштује наше велике празнике, јер је постало приметно да нам ЕУ чини највеће непријатности баш на дане наших светиња, рецимо као што се то дешавало више пута на Видовдан, током православног Ускрса, па би неко злонамеран могао да помисли да то није случајно.

Али ни српског патријарха није било на Светосавској академији, посвећеној првом српском архиепископу, иако су неки штампани медији дан касније писали, у оквиру „објективног и истинитог информисања“, да су Академији присуствовали, између осталих, и „представници верских заједница“. Никога није било не само из Православне, већ ни из Католичке цркве, нити из Исламске и Јеврејске заједнице, да чује у сценарију Молине Удовички Фотез да је „Свети Сава обукао мантију да створи цркву, а Доситеј је бацио мантију да створи школу!“, док камера више пута хвата у ложи неке НАТО официре у униформама и министарку без портфеља задужену за европске интеграције Јадранку Јоксимовић. У њихову част, ваљда, креће прича о Обрадовићу који нас је водио у западну „рационалну културу“, па Свети Сава испаде „заостали реликт прошлости“, а Доситеј агент за евроинтеграције ала Јоксимовићева.

УВОДНО ПЛИТКО СЛОВО Уводно плитко слово одржао је министар просвете Срђан Вербић. У том говору Свети Сава се не помиње. Поздравио је присутне, као што је и ред, али и неприсутне представнике верских заједница, иако је видео да их нема у првом реду, и започео своје излагање филозофски: „Постоји једна древна уметност коју смо сасвим занемарили. То је вештина постављања добрих питања…“ Није позната та вештина као уметничка категорија, али „ко зна, ах, нико, нико ништа не зна, крхко је знање“, певао је хрватски песник Добриша Цесарић. Рече и да децу не треба питати који би проблем хтела да реше, јер: „Срећа у несрећи је да бар нерешених проблема има у изобиљу“. Зато су срећна наша деца, јер ће с овом влашћу увек имати проблема до миле воље. Затим је изјавио да „свет бољи од овога никада нисмо имали“, чиме нас је увео у неолибералистичку маглу у којој неолиберална демократија није најбоље могуће решење, али од ње нема бољег. То је поука нашим ђацима да ни не помишљају на промене, нити на алтернативу садашњем стању, већ треба да буду послушни робови у свету перпетуум мобиле неолиберализма. Јер та наша деца имају „старије госпође које хвале децу из комшилука и кажу да су фина и лепо васпитана; имамо баке и деке који не разумеју шта то њихови унуци раде, али их и даље бодре говорећи им ’оно твоје што радиш, добро је то, само ти то гурај’“. Наша деца онда гурају, пошто „маштају само да имају добру плату… о позицији или функцији…“, а не „да буду астронаути, археолози, лекари, детективи, писци, професори, сликари, ватрогасци, кувари…“ Маштају да буду баш као министар просвете. Срећом имамо и ђака који је рекао „наставниче, нисте у праву“, а имамо и наставника који је признао да не зна одговор на питање свог ђака… Заложио се министар и за „друштво у коме медији игноришу глупост и примитивизам“, што су медији дословце схватили, па су врло оскудно пренели његов говор.

На том европејском путу наших ђака у неолиберализам нашли су се изгледа неки попови и свештеници, муфтије и рабини да верском наставом „стварају сегрегацију у школама, уместо да се деца уче толеранцији“, рече министар просвете Срђан Вербић у емисији РТС-а „Да, можда не“, дан после Савиндана. Због таквих његових већ раније изражених ставова, први пут у историји Србије, Свети Сава се славио на свечаној академији у Београду без црквених великодостојника.

Лепити верским заједницама етикету сегрегације је тешка увреда, јер све цркве се управо залажу за мир међу људима, а светосавље чак и да се прашта своме крволоку. Оптужити цркве за сегрегацију представља страшно вређање цркве, религије и верника, при чему американизовани министар просвете, чије излагање показује озбиљне синтаксичке и граматичке празнине у знању српског језика (рецимо, множина средњег рода: „Не питајте децу шта би желели… волели да реше…“) не зна да реч сегрегација увек има призвук расне поделе и да је требало да употреби неку српску реч, што, наравно, не би променило бесмисао његове изјаве…

ПОДВРИСКИВАЊЕ КАО НА СВАДБИ После министровог надахнутог говора, према мудром концепту ове вечери, чули смо да су Стари Словени покрштавани силом пошто су били паганска и словенска хорда, па ту „едукација“ није била од помоћи. Али, срећом, у том часу наиђоше Ћирило и Методије да припреме терен да се роди средњовековна српска држава, до које смо били Словени, а после тога, не зна се када и како, постали смо Срби које су српски владари насилно покрштавали. Потом је уследила Савина биографија, кратка и сувопарна као нека енциклопедијска одредница, и то је мање-више све што се озбиљно могло чути о Светом Сави. Наредних 115 година краљевине Рашке протекло је у династичким борбама, силовањима, ослепљивањима, „случајним“ падовима са коња, све док цар Душан није почео да се „бави администрацијом“ царства и одржавањем манастира, али зато није развијао просвету… Онда се заорила песма „Шано душо, Шано мори…“ са све димијама и црвеним фесовима. Добра музика, одличан фолклор… весело! Сваки гледалац је могао да се осећа као Митке! Све је пуцало од весеља и подврискивања… као на свадби.

Програм наставља мало приче о цару Лазару, који и није био неки Немањић, али је то била царица Милица, захваљујући којој је и он боље прошао у каријери и историји, пошто се њоме оженио ваљда ради напредовања у служби Немањића. Јефимија је имала неку приватну школу за везиље у тој „посрнулој“ српској држави, коју преузима једна жена Милица, чија кћи Оливера је дата Турцима у таоце, па је постала Бајазитова ханума. Србија је под Турцима процветала, обогатила се и зато је Деспот Стефан постао велики српски тајкун, будући да је био власник два највећа рудника у Србији. Био је, рекоше, и турски, а не амерички вазал, али је срећом имао много књига… Прича тече, Свети Сава се никако не помиње, али се зато зачу громогласно „хој ха!“ и поче фолклорна опера „Шћепан Мали“. Загусла и гуслар. Сјајни уметници су то одиграли и отпевали, иако то баш није морало на овај свети дан. Оро поскакује, бубањ трешти, ускликује се „хој ха!“. Хвала Богу да није било српских опанака и шајкача, јер ми смо сада Западни Балкан.

Наставило се причом о турској владавини која је „била брутална и ефикасна“, па су се Срби турчили, јер су Турци били „ефикасни“, али је црква „покушавала да спречи добровољну исламизацију, ако већ није могла ону насилну“. Извесни Бајица Ненадић је затим прошао лако кроз јаничарску војну школу (то му дође неки турски Вест Поинт), ваљда зато што је прво учио у Милешеви, где је имао наше темељно образовање, па му је било лако са турском болоњском школом. Пошто је Бајица постао Мехмед-паша Соколовић, улагао је у „инфраструктуру“ свога краја. Зато је саградио неку џамију и на Дрини ћуприју. Тако џамије постадоше део инфраструктуре први пут у историји светског грађевинарства. Онда су настале епске народне песме које су митологизовале нашу прошлост, а њихов „покосовски циклус је био вентил за мржњу према турском освајачу“. Под Турцима су хришћани и Јевреји имали подређени статус, а Србе овде ни не поменуше, јер мора да им је било добро под Османлијама. „Синан-паша је схватио да Србима више значи прошлост него будућност“, те је урадио нешто са Светим Савом, не рекоше баш јасно шта. Потом нас Чарнојевићи одведоше у Војводину, где нас ухвати страх од покатоличавања. Ипак, отворисмо Kарловачку гимназију, а не како то мисле неуки српски националисти „Српску велику гимназију карловачку“. Тако смо населили просвећену западноевропску аустроугарску Војводину, па је позорница затрештала од сплета војвођанских поскочица: „Kад сам била ја девојка, имала сам четири момка… Kоло води Васа…“

ЕВРОИНТЕГРАЦИЈЕ СТАРЕ СРБИЈЕ Било је ту још хвалоспева Димитрију Доситеју Обрадовићу, као прозападном просветитељу, не помињући више Светог Саву, реликт прошлости у односу на Доситеја као министра за евроинтеграције Старе Србије. Учинило се да се слави Свети Димитрије, а не Савиндан. Доситеј је напустио затуцани Балкан и отишао на „високообразовани“ запад одакле „оштро критикује Савину цркву“, јер је „увидео да је језик оно што спаја, а црква раздваја народе Балкана“. Помену се и неки рашко-ресавски језик, за који се никада није чуло, осим и можда на Сорошевим курсевима у Будимпешти. Било је, додуше, рашког и познијег ресавског правописа, што спада у правописне школе. И таман да човек пукне од муке, када крену опет песма: „Востани Сербие“. Уз њу и уз бар један кардиоаспирин и најшокиранији поштовалац Светог Саве је могао да се поврати себи.

Дође међутим и Милош Обреновић, па нам Турци Хатишерифом подарише просвету. Без Турака ми не бисмо имали школу, па се не бисмо ни описменили. То да су нам Српска православна црква и њени манастири спасили културу и просвету није поменуто, јер је то наша митологизована прошлост. У Kарађорђевој Србији девојке нису ишле у школу, а у обреновићевској су могле да иду, али им то свеједно нису дали родитељи, затуцани Срби. И тада се појавио неки Вук Kараџић, уз оскудну енциклопедијску биографију, који нам је направио неколико књига и данашњу азбуку.

У краљевини Милана Обреновића 1882. године по закону је свако дете у Србији било дужно да похађа школу. Али заостали Срби нису ни тада ишли много у школу, док је у Европи све сијало до мере да је само 15 одсто ондашњег италијанског становништва знало италијански језик, а о школи није било ни речи. Додуше, тада је Гарибалди узвикнуо „Овде се ствара Италија, или се умире“, па је огњем и мачем наметнуо фирентински дијалект свим Италијанима, али то је европејска толерантна пракса из поглавља без портфеља. Потом су Срби забасали у Kраљевину Срба, Хрвата и Словенаца кроз збрдаздолисану причу препуну западних вредности коју је, срећом, прекинуо хор. Он је за разлику од сценарија био одличан. Kолико је била пригодна његова песма, ствар је укуса, али НАТО официри у униформама су ћутали у ложи. Бар је тако изгледало, јер је камерман само једном начинио грешку да „швенкује“ њихову празну ложу, па су можда и напустили представу уверивши се да је њен сценарио потпуно евроатлантски усмерен, а да је министар својим говором показао какав духовни врх се може достићи у школи у којој се спроводи „Болоњска декларација“. Даље – почео је и Први светски рат. Страдали смо, краљевина неписмена, национални сукоби. Иако је школа била бесплатна, „није постојао шири консензус да је образовање цивилизацијски потребно“ – Данас школа није бесплатна, али срећом да постоји консензус, иначе примитивни Срби не би знали шта је цивилизација. Дођоше најзад и белогардејци, међу њима учени људи, па су нас просветили и држали многе катедре на нашим факултетима које су основали необразовани Срби. Неки Срби су студирали у Бечу, Паризу, ни случајно у Москви или Петрограду, те смо имали Теслу и Пупина, али пристигоше „левичари и анархисти, јер се живело у жандарској и диктаторској држави“ и зато других тесли и пупина нисмо више имали. Дође и Други светски рат и с њим социјалистичка револуција. Победници су запосели Дедиње и виле са клавирима уз које се балет морао родити у Србији, па смо одгледали лепу балетску тачку.

НИШТА БЕЗ …Пола века социјалистичке Југославије је донело „бесплатно школовање и тако је образовање демократизовано“, али наставни кадар није био добар, као ни у време Обреновића… Изгледало је да без Вербића нема доброг наставног кадра, али, на срећу, он не одржа нови говор већ представише добитнике светосавских награда. Сваки од добитника је имао по две секунде да га видимо. А онда, када се већ и заборавило на Светитеља Саву, зачу се његова химна, која је, уз „Боже правде“ и „Востани Сербие“, једини део програма у коме се могло наслутити о чему се ради.