Усправи се, Србине

Драгомир Антонић 

Збуњују ме „новинари који не клече“. Анти-НАТО протест био је догађај на коме су могли да се усправе, али нису. Изгледа да је некад лепше, а доноси и више пара, ако се клечи?

НАТО је стигао у Србију. Одлуку су донели народни посланици у Скупштини државе Србије. Њима на част, потомцима на срамоту. Имали су право, и то право су искористили. Српска народна изрека каже: Свако свој крст носи на леђима! О овоме сте могли да прочитате у свим новинама и да чујете објашњења на свим телевизијама. Тако и треба. Неће ваљда новинари да клече, уредници да чуче, власници новина и телевизија, домаћи и страни, да спрече објављивање историјске вести. Вест је вест и она се мора грађанству саопштити – најважније је новинарско правило.

[restrictedarea]

МНОГО СРЕЋЕ ЗА МАЛО ПАРА Неколико дана касније у парку преко пута Народне скупштине где је одлука донета, окупило се десетак хиљада грађана незадовољних одлуком коју су донели њихови представници. Српски речено: бирачи и њихови изабраници нису се сложили око одлуке. Посланици су отишли кући, јер била је нерадна субота, а бирачи, пошто већина њих и нема посла, изашли су да протестују. Све је прошло у најбољем реду. Говорници су говорили, заставе су се вијориле, а затим су бирачи прошли централним београдским улицама и стигли до Амбасаде Руске Федерације да се жале на одлуке народних посланика које су сами изабрали. Поштовани су сви демократски принципи и повеље Уједињених нација и светских институција које брину о заштити људских права. А право на миран протест је основно људско право.

Тако схватам слободу и демократију, али ја нисам „новинар који неће да клечи“, нити уредник који чучи или, не дај Боже, власник кога док стоји или лежи моћнији од њега може позвати телефоном и објаснити му шта се у граду дешава или не дешава. Да оно што виде учесници не морају да виде и они који не учествују. Потпуно спортски. Зашто би се неко излежавао и из удобне фотеље посматрао протест, кад му нико не брани да се нађе међу онима напољу. Ако ништа друго, здравије је шетати него се излежавати. Шта они који се не мрдају из сопствене удобности имају да се баве туђим животом. Да посматрају некакве незадовољнике кад имају РТС и друге телевизије на којима се виде само лепе ствари. Нигде се не може бити толико успешан као док се гледа Јавни сервис, а успешан човек је и срећан човек. Мислим да је за свеопшту срећу обавезна претплата исувише мала. Много среће за мало пара.

Збуњују ме „новинари који не клече“. Ово је био догађај на коме су могли да се усправе, или пак нису могли или хтели. Изгледа да је некад лепше, а доноси и више пара, ако се клечи? Могуће.

НОВО ДОБА СЕ ЗАЧЕЛО Нисам клечао, а чучим само кад сам у природи мало подаље од села, те нисам квалификовани аналитичар да паметно закључујем. Ако је за утеху ништа боље није ни у тзв. „демократском свету“. Државе са дугом традицијом демократије могу одмах да ударе шамар Уједињеним нацијама. За њих одлуке УН који им не одговарају – једноставно не важе. Познат вам је случај Џулијана Асанжа. Асанж је преко четири године заточен у Амбасади Еквадора у Лондону. Специјална комисија УН је закључила да је он потпуно незаконито заточен и да се мора пустити на слободу. Енглески министар чувши за одлуку рекао је: Одлука Енглеску ништа не обавезује! Перверзно, али не смета кад си Енглез. Слично је рекао и представник Шведске. Нисам чуо да су се енглеска новинарска удружења, борци за људска права или било ко на положају усудили да критикују, а камоли да натерају Енглеску и Шведску да спроведу одлуку коју је донела најважнија институција на нашој планети. Да ли енглески и шведски новинари клече или чуче, не знам. Нико од њих се није огласио. Није се чула ни лепушкаста Дуња Мијатовић, која се иначе увек јави кад неко у Србији претрчи улицу без њеног одобрења. Асанж – не заборавимо Сноудена – постао је непријатељ Америке и мале групе моћника који том земљом владају, а преко ње покушавају да завладају и целом планетом. Поред откривања тајних криминалних радњи које државне институције финансиране од стране грађана не би никад смеле да раде, образложено и јасно пише о стварању новог друштва.

Свесни смо и насушне потребе за стварањем нечег новог у коме ће што више људи моћи да изабере начин на који ће радити и живети. Светски планери глобалног развоја – Ротшилди, Рокфелери, сајентолози, чланови разних Билдерберга и Трилатерале – захваљујући „Викиликсу“ и Асанжу не могу бити сигурни да њихове завере неће бити откривене. Као што више неће моћи да држе под својом контролом интернет комуникацију. Старозаветно семе је пало на плодно тло и даће нове плодове. Ново доба се зачело. Усправи се, Србине. Хаг ти не гине у сваком случају.

[/restrictedarea]