Почетна / Култура / Тужна српска вертикала

Тужна српска вертикала

Поводом доделе награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ и Змајеве награде

Драган ХамовићПише Драган Хамовић

Данашњи родољубиви песник – а за таквог је изврстан пример Ђорђе Нешић, лирски граничар и лиричар граничних и подељених ситуација и односа – данашњи, дакле, Вишњићев песнички сродник не опева славу него управо стихијски поремећај и ужас

Најпре о одзивима Филипу Вишњићу, не само као срећном називу једног племенитог признања него и о дубоко тачној ознаци једног односа кроз времена и преко времена. Да избегнемо велике речи – макар биле и са покрићем – али су прави песници потомци Вишњића добро разумели и прихватали, чак и када ти исти, као својеглавци и превратници, нису добро стајали с другим песничким прецима. Највећи преврат, од Великог рата, у доба продуктивног дела српске авангарде, оставио је нашег епског хроничара Српске револуције неоспореног и неисмејаног – и још га је узвисио. Одушевљени Растко Петровић открива изнова своју Србијицу на небесима посредством Вишњића. У путописној прози „Велико јутро над грмом Вишњићевим“ у доживљају поратне, искрвављене Шумадије после Великог рата, отаџбине коју почиње да доживљава као великог необузданог друга, сен слепог рапсода му је непрестано пред очима. Среће Растко неког сељака и открива: „То је само један обични, прости тежак само, који се враћа са јагњетом из шуме, од чобана можда; али исто тако крепак, исто тако одлучан и свеж какав је морао бити Црни Ђорђе из Тополе, о коме пева велики Вишњић да је ранио пре зоре, да се умивао, молио богу и пио јутром по чашу ракије.“

[restrictedarea]

ВЕЛИЧАНСТВЕНОСТ РАПСОДИЈЕ Даље, чудесни брат чудесне хероине Надежде Петровић бележи: „У ово право шумадијско пролећње јутро волим тог великог песника из народа, који је прешао Дрину са гуслама у рукама и чије је и само име пролећње као што беше и ондашња слобода. Он немађаше више очију, али певаше тако величанствене рапсодије, тако чисто савремене догађаје претвараше у епове да као личност надалеко стоји испред свих осталих наших песника, исто замашан као Његош а скроман као средњовековни уметници… Оно што је имао он да опева било је за њега више него обична племенска слава, више него убојни подвиг, он је видео опет у томе стихијски поремећај и ужас.“

Стихијски поремећај и ужас. Данашњи родољубиви песник – а за таквог је изврстан пример Ђорђе Нешић, лирски граничар и лиричар граничних и подељених ситуација и односа – данашњи, дакле, Вишњићев песнички сродник не опева славу него управо стихијски поремећај и ужас. Поремећаје и ужасе што видљиве голим оком, што невидљиве другачије него унутрашњим, духовним очима – које су поузданија оруђа вида и код Филипа и код Игумана Стефана, и код многих других слепих видилаца. И родољубље се данас исказује у неодвраћању главе, погледа и пажње од садржаја које нам Империја за наше добро не препоручује, исказује се у памћењу онога што империјална политика налаже да заборавимо – да се не бисмо сувише разликовали и да не бисмо умели да разликујемо. У средишту такве стихије и ужаса нашао се био Ђорђе Нешић да посведочи, поезијом којој не треба преводилац на српски; да остави кондензоване лирске документе са границе око које се и даље свеједнако врти. За опис ратног ужаса није му било потребно одвише речи, с мало тачних речи завршио је посао. Ратно позориште апсурда претворило се у рђаву бесконачност на коју се навикавамо као на заслужену и неизбежну. Од предратне осечке слике (мислимо на Осек, одакле је избегао) у којој најпре „пада очна оштрица на ћириличне новине“, па севају друге оштрице – до поратног кидисања „чекићем и длетом“ на симболичке знаке једног народа, који је у међувремену растеран, побијен или обесправљен – отегла се наречена стихија и ужас коју, поред осталог личног пртљага, носи поезија Ђорђа Нешића.

Ђорђе НешићБИТНА ИСКУСТВА Песме су искуства. И то битна искуства. Да није тако чему би служиле те невелике језичке творевине у некаквом изнађеном ритму и поретку? Ритам и поредак биле су одбачене категорије у доратној, луцидној Нешићевој поезији што поиграва од великог знања и сензибилитета. Од рата, спасоносни и смислоносни образац везаног стиха и строгих форми дошао је да уобручи израз једног разобрученог, распуклог доба. Појединац се вратио заједници изнутра, посредством историјске свести што осветљава време садашње и време прошло, назирући будуће. Отуда аналогије између епоха укидају границе између времена. Одјекују једногласно и Кир Арсеније и Стефан Раваничанин, заједно са сеобарима и непризнатим страдаоцима у наше недавно време: „Већ нам се мука тростручи, / Главе нам стежу обручи, / Слово нам држе снобови. // И гониће нас довека, / Нестаће нашег човека. / Остаће само гробови.“ Колико је тешке ћутње иза ових реских речи – можемо само замислити.

Ускрсава код Нешића у пуној снази и књижевни свет нашег најбољег модерног романа о човековој онтолошкој бачености у свет, али и српском удесу сеоба и најма, смештен у топографију по којој се простирала крвава крајина између Азије и Европе коју су држали и одржали Нешићеви преци: „са голих се врба јата врана дижу / и камо аз појду горкост смерти вижу.“ Устаје троми Вук Исакович, лакши од пера. Дозива се и ритмички и тематски Нешић са својим савремеником Тешићем у надопуни панонске повесне митопеје. Ословљава многе савременике с којима дели сродан удес и светлије сродности. Тужна српска вертикала једино преостаје када на хоризонтали већ нема спаса. Сложена је унутарња интонација Нешићеве поезије, мешавина коју можемо назвати горко осмехнутим патосом. И такав је патос уверљив, јер није кукњава, него евентуално: мушки суздржано роптање, с осмехом наравно. Јер смо свесни и свога удела. Али и тужне српске вертикале на коју је јадно и бедно хулити, после свега. Јер, још дубље, провиде се у свему библијски обрасци. На све те слојеве рачуна Нешићева наслојена слика света, рачунајући и на контингент интимног сећања везаног за његово парче подунавско и подравско. Лично неповратно време, базичне дечје игре као замеци потоњих суровијих игара историје и егзистенције, све је то везано за простор што дуго и много памти, а лирика евоцира и смешта у језички међусвет, да тамо траје, заоденуто у општију матрицу: „Кад се слути прича сушта, / згранут, гледаш у паници / руку која рампу спушта / на ивици, на граници.“

ЛИРИКА И ПРЕПЕЧЕНИЦА Вратимо се граничним ситуацијама. У сведеним лирским сликама вуковарске послератне пустоши – коју су наши драги партнери из региона часно посвојили као једино своју рану и једино своју муку – код Нешића нема људи, само је гробље предмета и збег немуштих створења, од миша и псета до роде. Али на том голом позорју разорења – апсурд лебди између редова, али не као последња реч. Нагон за обновом рве се с противним силама, и то је главни тон Нешићевог сугестивног и веродостојног вуковарског круга: „Како да кажем цигла / нечем што цигла није“ – јер ни речи, као ознаке без присуства означеног, остају негде између, испражњене: „Има ли ишта име?“ Или у другој песми затичемо помањкање стваралачких импулса и ресурса: „Од чега да те месим? / Ни пљувачке ни глине. / Чији се скрише греси / У твоје развалине?“ Или, на трећем месту, крајњи се зазив упућује уз вертикалу: „Само густа магла лежи, / Чекајући Створитеља / Да јој облик да и душу.“

У песми „Полог“ завршна реч је малтене поучителна, јер није остала без рефлекса Орфелинова традиција около Вуковара: „Нек је сваки пораз горак, / као пелин – лековит је. / Да испружиш дужи корак, / сва његова у том бит је. // Можда иза свега овог / неко чека на твој полог.“ Треба поново пронаћи наду, ab ovo, од јајета, новог полога и ишчекати род – такво је искуство и нашег савременог искусног лирског воћара, виноградара и подрумара. Јер има само сеоба. И то знамо. У то верујемо. Лирика своди, дестилише искуство, да нас његова горкост и јачина окрепи, сасвим упоредиво са нашом шљивовом мученицом којој овај песник испевава достојну химну, јер је као делатник земље речи поткрепио делатним знањем: „Ти суштину појмиш, вечност материје, / Док испијаш оног који тебе пије.“ Од свих поређења, поређење лирике са препеченицом чини нам се међу најуспелијим и најприроднијим.

Напокон, поново Вишњић. На крају његове монументалне епске песме, Карађорђе на воденој међи измеђ Босне и измеђ Србије, погледа на другу страну, са које је слепи песник зарад српске слободе и дошао. На крају књиге „Полог“ нашао се још један одзив, са места одакле гледа на своју додељену међу и наш савременик Ђорђе Нешић, у песми „Прозор кроз који Дунав тече“. Лирски глас Нешићев није епски глас ослободиоца и устаоца, нити има знатније амбиције од ових: „Па да кроз мене поглед оде, / у зору када сунце гране, / преко широке плаве воде / до тополикā с бачке стране.“ Тополици с бачке стране, ето нових симбола слободе. Србину, уистину, понекад стварно мало треба.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *