Почетна / Друштво / Трпеза љубави

Трпеза љубави

H GПише Наташа Јовановић

Харитативна улога Цркве није нестала са српском средњовековном државом. Она живи и данас, али о њој се мало или нимало зна

Свети Јован Златоусти говорио је: „Дајте од својих добара потребитима, и увећаћете своју имовину. Јер је речено: ко сиромаху даје, Богу позајмљује.“

Ова истина, када је реч о Српској цркви, није осведочена само у време српске средњовековне државе када је социјално, културно, здравствено, па и правно старање над друштвом и у име друштва пред државом било поверено Цркви, већ су и потоње владике и монаси, у околностима када се о симфонији између државе и Цркве није могло говорити, личним примером потврђивали да милосрђе не проистиче из датих околности него из ванвременског бића хришћанског учења. Један од таквих монаха био је и Свети владика Николај кога су још за живота поредили са Светим Јованом Златоустим, што због лепоте његових беседа, што због делатног милосрђа, у коме, како сведоче његови савременици, није заостајао за својим учитељем.

[restrictedarea]

ПРОСЈАЦИМА НОВАЦ ЗА ЗАДУЖБИНЕ Аутор једног од најпотпунијих сведочанских записа о Велимировићу, Милан Јовановић Стоимировић вели да га је управо због његовог милосрђа народ охридско – битољске епархије просто обожавао. Николајев ђакон је сведочио да је владика једном кренуо из Охрида ка Битољу с торбом новца (1.200.000 динара), намењеног зидању његове задужбине у Лелићу. Уз пут су их сретали просјаци, и док су дошли до Битоља потрошили су преко 200 хиљада динара – ђакон је то знао јер је он носио торбу с новцем. Када га је упозорио да, ако тако настави, никад неће завршити задужбину у свом родном селу, Николај је рекао ђакону да то није ђаконова брига и да ко је послао тај новац, послаће и други.

Кад је владика битољски Јосиф отишао да буде митрополит скопски, Охридска епархија је проширена у Охридско-битољску, владика Николај је развио велику мисионарску делатност. Прота Радослав Петковић, који је у то време био с њим, сећа се: „Битољ је био пун сиротиње – православне, муслиманске, јеврејске. Владика је зато одмах почео да помаже сиротињи, а највећи његов успех био је подизање дечјег хранилишта Богдај, о коме се свагда старао, уз помоћ сестре Наде Аџић, касније Ане, игуманије манастира Враћевшнице. У њему су се хранила деца све три вероисповести, при чему се Николај старао да добијају храну у складу с прописима своје вере. Такође, учио је сестра Наду да дели милостињу: ’И ви чините милостињу свакоме. Није само деци, и одраслима који дођу – немојте одбити. Дајте шта имате. Не бојте се да ће вама нестати, па нећете имати. Што више дајете, више ћете имати, послаће вама Свети Никола свега, десет пута више, него што сте ви дали. Свакоме дајте’.“

Прилоге за „Богдај“ обезбеђивао је народ, а помагале су и локалне власти. Било је и приложника са стране. Владика Николај је спевао химну „Богдаја“, коју су деца радо певала, и у којој су се налазили, између осталог, стихови: „Учимо се добри бити, и свом роду користити.“ Добротворима богдајским Николај Велимировић је говорио да „кад пружају хлеб гладној деци, самоме Христу пружају. Када служе деци, самоме Христу служе. Кад госте децу, самога Христа госте“.

Слична хранилишта владика Николај је основао и у Жичкој епархији: у Чачку и Краљеву. У Овчар Бањи је подигао „Вилу сиротицу“ на имању Манастира Благовештења да би сиромашни људи имали где да бесплатно ноће и да се бањају ради здравља.

Харитативна делатност наше Цркве не престаје са владиком Николајем, нити су хранилишта и милосрдни рад, како би се могло учинити, раритети прошлости. Мало је познато да је прва црквено-народна кухиња у Београду прошле недеље обележила шест година постојања и рада.

ХиландарДОМ МИЛОСРЂА Оснивање Црквено-народне кухиње при Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско-карловачке одвијало се полако уз велику веру у Бога, љубав и ентузијазам јереја Владимира Марковића, секретара ВДС-а, његових сарадника, бројних волонтера и донатора по благослову и уз подршку патријарха Иринеја. Данас Архиепископија београдско-карловачка свакодневно обезбеђује 2.000 оброка сиромашним суграђанима. Ипак пут није био лак нити известан.

Отац Владимир каже да су у почетку многа врата била затворена и да се ишло полако, корак по корак.

„Ту су били само потребити са својом невољом и животним судбинама, скромна корица хлеба и чај или млеко што се у први мах једино и с напором могло обезбедити, просторија учионица у ВДС-у где се делио доручак, али и оно најважније, вера у Божју помоћ. Велики корак је учињен када су почетком 2012. оспособљене просторије ВДС-а у Француској 31 за припрему и сервирање топлог оброка нашим најсиромашнијим, за многе ’невидљивим’ суграђанима. Патријарх Иринеј је 3. фебруара те године освештао просторије кухиње рекавши између осталог ’Благосиљам овај дом милосрђа где многи потребити имају могућност да добију толико потребан топли оброк. Црква брине о души, али води бригу и за наше тело, па ту бригу показује и оснивањем ове кухиње. Нека је благословен труд оних који се у њој труде и добровољно, бесплатно раде и оних који су помогли њено оснивање. Нека би дао Господ да тих потребитих буде што мање. Црква ће чинити све што може да им помогне, докле год то буде потребно’.“

Почетком божићњег поста 2010. у учионици ВДС-а организован је доручак не више само понедељком него и средом и петком. За кратко време придружило нам се десетак волонтера који су чули за нашу акцију и намеру да једног дана отворимо црквену кухињу. Већ следеће 2011. добијен је простор у Француској 31, ангажовани мајстори, окупљени донатори, а доручак није прекидан.

„Одмах почетком године организован је доручак током свих дана у недељи, као и подела хране. Број корисника се повећао са тридесет на шездесет за само месец дана. Све је рађено с великим ентузијазмом и самопрегорно, често без предаха на добровољној бази: припрема и подела хране и уређење просторија.“

НЕВИДЉИВИ ЗА ДРЖАВУ Током 2013. отворена су прво три, а следеће године још два пункта при парохијским црквама, тако да се данас топли оброк дели на пет места, по благослову старешина ових храмова и уз ангажовање парохијана, волонтера.

„У храмове Вазнесења Господњег у Жаркову, Светог Великомученика Георгија на Бежанији, Сабора Срба Светитеља на Карабурми, Светог Јована Владимира у Медаковићу и Светог Кнеза Лазара на Звездари по свој оброк долази око 300 људи који не остварују право на коришћење градских, државних народних кухиња. Већина њих нема ни докумената. Они су невидљива за државу и систем. Ми им помажемо да изваде нова документа и нађу посао. Кроз ту помоћ ми не сведочимо само нашу веру кроз дело милосрђа већ покушавамо да те људе вратимо на прави пут, да им вратимо веру у то да Бог брине о њима. Јер у сваком страдању човек се нечему учи и обично је то на наше добро. С друге стране, волонтери су људи ведрог духа који сваког корисника прихватају као битног и једнако значајног. У Француској улици корисницима наше кухиње се сервира ручак. У овој кухињи волонтира тридесетак жена и десет мушкараца, конобара и они се труде да свако ко седне за ову трпезу осети да неко брине о њему, и да вера у живот и добро није резервисана за срећне појединце него за сваког човека.“

У оквиру центра налази се и ресор за породицу, брак и васпитање који кроз своје саветовалиште помаже људима да разреше проблеме у породици, браку и васпитању деце, што је један од најосетљивијих животних сегмената. Посебна пажња усмерена је на породице са више деце.

„Снимили смо и спот који афирмативно говори о животу у великој породици, и чија порука је јасна: нису финансије пресудне за одлуку да се нема више деце. Некада су наши преци имали многочлане породице и та деца су била далеко васпитанија и интелигентнија управо због чињенице да су расла у систему. Ове године смо за осам таквих породица обезбедили бесплатно летовање, и сваког септембра деци набављамо школски прибор. У нашој евиденцији постоји 40 таквих породица.“

Сиромашних и потребитих којима треба духовно и физичко окрепљење у Београду нажалост има све више. Активности Милосрдне секције ВДС-а имају за циљ духовну и социјалну помоћ кроз посете старачким домовима, домовима за децу ометену у развоју, слабовиде, наглуве, ону без родитељског старања и сличним установама социјалне заштите.

„Наши волонтери посећују затворске болнице, припремају пакетиће за децу на Косову и Метохији, поклоне за децу корисника наше црквено-народне кухиње, посећују Специјалне болнице за церебралну парализу и развојну неурологију, домове за незбринуту децу, посећују и разговарају са нашим старијим суграђанима, особама ометеним у развоју и свакоме доносе на дар лепу реч и поклоне.“

У историји хришћанства за многе заједнице било је карактеристично одрицање од личних власничких тежњи. Такав карактер имовинских односа потпомагао је јачању духовног јединства верујућих. Отуда Црква на себе није никада преузимала само пуку материјалну бригу над старима, болеснима, странцима. Она води рачуна и о њиховом духовном здрављу. Сведочанства о милосрђу, пастирском раду и златним беседама наших православних владика и монаха говоре да живи извор са кога се напајају генерације православаца није усахнуо са средњовековном државом. Таквих примера има напретек…

У разговору за „Печат“ адвокат Слободан Драгутиновић из Пaраћина, ходочасник који је обишао готове све православне светиње, присећа се наука добијеног од сада почившег оца Митрофана Хиландарца.

„Једног пролећног дана када имање Манастира Хиландара Каково, или Мило  Арсеница у Јерисосу, слави своју славу посвећену Живоносном Источнику или како народ зове овај прелепи празник, у први петак после Васкрса, Источни Петак, седели смо са оцем Митрофаном. Тада смо добили наук шта значи чинити добро и бити неуморан у томе. Иако је од тада прошло 20 година, памтим, да је гледајући колаче који су стајали на столу, рекао: ’Ако овај колач поједете сада, осетићете сласт и задовољство сада и неко краће време и то ће проћи. Али ако тај колач дате неком сиромаху за кога знате да вам то не може никада вратити, увек ће вам бити топло око срца.’ Такав је био наш отац Митрофан Хиландарац. Никада се није уморио у давању и пружању и данас га памте тадашња деца, сада већ одрасли људи, и рањеници из ратом захваћених српских земаља, као и сиротиња јер су сви могли да му се увек обрате сигурни да ће као у Светом писму и своју последњу лепту дати.“

И ГРЦИ СУ ПЛАКАЛИ… Хиландар је тада, као и данас, био прави светионик нашег напаћеног народа. Манастир и имање Каково прихватали су нашу нејач и рањенике инвалиде из Босне и Хрватске. Грчки народ посебно из овог краја чинио је све да олакша придошлима муке и невоље.

Драгутиновић се сећа како се отац Митрофан вратио са групом ратне сирочади из Босне која је боравила у Мегали Панагије, грчком селу.

„Отац није могао да прикрије сузе када нам је причао да су деца углавном палила свеће за мртве јер већина више није имала никог живог. А тек наши рањеници, кршни момци из Босне који су долазили без руку и ногу, али никада без духа и вере. Њих су дочекивали отац Митрофан, отац Василије Хиландарац и отац Теофило, игуман и старешина грчког женског манастира Света Лидија из Аспровалте. То духовно јединство и доброљубље треба описати и не допустити да се заборави. Манастир Света Лидија је примао наше рањенике и старао се да им се узму мере и наместе протезе за време боравка у Грчкој. Често је са рањеницима путовао и доктор Сима Билбија из Бањалуке, а ми смо их чекали у Параћину, водили у Раваницу, где су пред кивотом кнеза Лазара узимали благослов и љубили крсташ барјак Бошка Југовића. Тешко је било растати се од ових јунака дивова који су остали без руку или ногу (мине су чиниле своје), али који ни у једном тренутку нису проклињали судбину. Једне године када је група рањеника била у Аспровалти, северну Грчку је задесио земљотрес. Жртава и повређених било је много, па су наши момци отишли да добровољно дају крв. Ово је снимила њихова телевизија што је грчки народ довело до суза.“

Starac-Mitrofan-HilendaracДрагутиновић се присећа и прве групе од 300 малишана сирочади из Босне која је пре 20 година, за празник Светог Јована Крститеља, а у пратњи припадница Кола српских сестара, из Бањалуке дошла у Аспровалту. Обичном човеку је тешко и да замисли да је у том манастиру подигнут цео павиљонски комплекс за српску децу која су долазила, и да је чак због њихове безбедности прокопан и пролаз испод ауто-пута за Кавалу како би малишани безбедно стигли до плаже.

„Хиландарска братија су увек била ту када је требало да се прискочи у помоћ. Добровољни даваоци крви из Фабрике цемента су на позив хиландарског братства дали крв, па смо у најтеже време исту носили у Бијељину, пиџаме су слате за Дрвар, а више од 25 тона разноразне помоћи преко параћинске црквене општине за Бањалуку. Тамо где је стао отац Митрофан, који се упокојио 1999, наставили су хиландарски оци Никодим и Јован, шаљући помоћ народу када је год то било могуће.“

Такође, о оцу Воји Билбији и његовој бризи за отачество књиге би требало писати, а браћи из Осаонице, малог села код Жагубице, који су уз помоћ добрих људи цркву обновили треба причати као о примеру. Да и у овом свету има још љубави, оне искрене и праве вере, сведочи и Манастир Светог Стефана у Липовцу код Алексинца у коме служи предобри отац и духовник архимандрит Дионисије.

Драгутиновић, чест гост овог манастира, каже да је отац Дионисије загазио у девету деценију, но иако нарушеног здравља, и даље као упаљено кандило гори и трепти љубављу својом. „Такву доброту и љубав према свакоме, такве речи утехе ретко где можете срести. После сваке литургије скоро две стотине верника остане на трпези љубави.“

Трпезе љубави и харитативни рад појединих епархија, али и појединаца, игумана, монаха, чинили су и још чине да је у народу Црква препозната као једина установа од поверења. А са поверењем народа није се играти.

Роми благосиљају владику Николаја

VLADIKA NIKOLAJ (2)Бринуо је Николај и о Циганима. Милан Јовановић Стојимировић каже да се једном запањио кад  је дошавши у град видео како је владика оденуо охридске Роме: „Дотле у дроњама, они су сад били одевени у неке свилене пижаме са цветовима, у црвене собне халате, у скупоцене хаљине од чипака и томе слично. Изгледало је као да су опљачкали неки робни магацин или да је у Охриду бела недеља.“

Када је запитао неког хотелијера о чему је реч, овај му каза: „Биле су овде неке луде Американке, које су нашле да је цигански муслимански свет рђаво одевен, а пошто су оне биле гошће код владике, он им је рекао: ’Па одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу која је намењена преради, па пошаљите амо да се заодене ова голотиња!’“

Речено – учињено! Одећа је стигла, а Јовановић Стојимировић додаје: „Сад сви Цигани благосиљају владику, што није ни чудо.“

Бесплатно лечење за сиромашне

Најсиромашнијим суграђанима Верско добротворно старатељство бесплатно пружа и саветодавне и лекарске услуге.

Јереј Владимир Марковић, секретар овог удружења, истиче да око двадесетак лекара специјалиста кардиолога, стоматолога, оптичара, психијатара и других лече људе који немају здравствено осигурање.

помоћ„Пацијентима којима наши лекари препишу терапију, ми купујемо лекове. На челу овога ресора налази се др сци мед Милијана Савић, која је протеклих година била изузетно активна на пољу помоћи породицама, деци, мајкама око исхране и дојења и која стоји на челу организације Помоћ породици. Ова организација је од времена ратних година до данас много урадила и постигла на помоћи и збрињавању најугроженијих, а са ВДС-ом има најтешњу сарадњу управо захваљујући др Милијани Савић. Верско добротворно старатељство и новчано помаже око 300 случајева годишње. Патријарх одобрава помоћ, највећим делом за операције за децу. Црква о томе не прича служећи јеванђелску истину да ’не зна левица шта чини десница’. Прихватити и борити се основна је порука коју преносимо људима.“

Такође, они који нису у могућности да плате својој деци часове језика, допунске часови из школских предмета, као и различите образовне и креативне радионице, овде то могу добити бесплатно. Деци су намењене и радионице на којима два пута недељно уче како да направе цртани филм.

„Прошлогодишње њихово остварење Деспот Стефан награђен је од стране публике на фестивалу у Јагодини, а деца тренутно раде цртани филм Стефан Немања. У оквиру центра организујемо и допунску наставу из разних предмета.“

Уточиште за Његову малу браћу

Поред Параћина, у селу Извор, налази се и Манастир Свете Петке. Овај манастир је под управом Манастира Раванице и већ 70 година чува и негује болесну женску децу са најтежим менталним обољењима којих је увек, због капацитета, деведесет и двоје.

Слободан Драгутиновић каже да ова деца остављена од свих, па и родитеља, нису сама.  Над њима, уз помоћ заштитнице своје Свете Петке и благослова Господа и Спаса нашега, бдију вредне и пожртвоване монахиње.

„Колико је ту само љубави према тим немоћним бићима, колико је ту само непроспаваних ноћи и бриге, то само оне знају. Уместо свих речи које бих желео да кажем о том подвигу, нека буде само мали одломак из књиге блаженопочившег владике браничевског Хризостома Тихи глас упућен овим скромним монахињама: ’А када вам се отворе врата Његове вечности, нека вас помакне с тог последњег места и посади са вашом светом заштитницом у царству свога блаженства заједно са душама ове Његове мале браће коју сте напојиле чашом студене воде и Он – Господ нека буде с вама кроз све векове векова – Амин’.“

Света Петка

[/restrictedarea]

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *