Почетна / Србија / ТРАГИЧНА СУДБИНА РАДНИКА МСП – Смрт у Либији

ТРАГИЧНА СУДБИНА РАДНИКА МСП – Смрт у Либији

Ковчези са телима убијених дипломата у ЛибијиПише ИГОР ЈОВАНОВИЋ

Живимо у временима у којима цена људског живота опада, баш као и цена нафте на светским берзама. Али док „црно злато“ показује знаке опоравка, чини се да ће људски живот само додатно губити на вредности. Зато је трагична смрт двоје отетих српских дипломата у Либији нови чин драме читавог Човечанства у коме је постало готово једнако опасно отићи на концерт у Паризу или прошетати улицама Багдада, Анкаре, Триполија, Каира… списак градова на овој листи, на наш ужас и на нашу немоћ, сваким даном постаје све дужи

Било би добро да после отмице и смрти везисте и возача српске амбасаде у Либији Слађане Станковић и Јовице Степића, српско друштво, а посебно политичка елита, смогну снаге да покажу бар мало достојанства и поштовања према жртви двоје службеника ове државе и према њиховим породицама. Такође, било би веома важно, како нам се у овом опасном свету сличне ствари више не би догађале, да као држава утврдимо шта се тачно дешавало са нашим дипломатским представницима у Либији, да ли је уопште било потребе да они и даље буду тамо, да ли им се могло брже и ефикасније помоћи, и на крају, да ли су обавештајци САД имали податке о томе да су и отети српски цивили у згради у којој су у истом тренутку били и радикални исламисти, иначе „легалне“ америчке мете. Много будућих потеза српске дипломатије и државе зависиће од исхода ова два процеса. Али над оба се већ надвила сенка будућих избора у Србији и зато је велико питање да ли ћемо уопште у скорије време сазнати целу истину о дешавањима која су довела до отмице двоје српских владиних службеника у Либији почетком новембра 2015. године и њиховог страдања под америчким бомбама 19. фебруара.

[restrictedarea]

НЕДОСТАТАК ИСТИНЕ Иако је драма Слађане Станковић и Јовице Степића трајала више од три месеца, јавност у Србији није сазнала одговоре на многа важна питања. Недостатак истине проузроковао је гомилање разних теорија завере које су пратиле цео случај. Од тога да су српске дипломате у Либији биле умешане у уносну трговину визама и оружјем, па све до тврдњи да су службеници жртвовани у великој мућки са српским оружјем за Либију у којој су учествовале и бивша и садашња власт у Србији. Иако је било коме ко има имало развијен критички мисаони апарат тешко да поверује у такве тврдње, оне су са великом страшћу дељене по друштвеним мрежама и појединим порталима у Србији. Могуће да разлог овоме лежи и у скретању пажње с америчке одговорности.

Будући да су грађани већ увелико изгубили поверење у традиционалне медије и да мноштво њих информације добија ексклузивно на Фејсбуку и Твитеру, било би добро да специјална радна група Владе Србије у што краћем року одговори на све нејасноће у трагичном случају српских дипломата ухваћених у хаосу Либије. А није да нема питања на које још није одговорено. Пре свега, да ли је опстанак дипломатских службеника био неопходан у земљи која је после свргавања пуковника Гадафија практично изгубила своју државност и постала територија на којој власт држе исламисти и подељена наоружана племена. И да ли су ту жељу подједнако делили и они у Београду и они на терену. Многи ће рећи да је жеља да се одрже добри односи са утицајним факторима у Либији и тако обезбеди добра стартна позиција пред евентуални почетак обнове те државе сасвим ваљан разлог за останак наших дипломата. Уосталом, Србија није једина држава која није повукла своје дипломатске представнике из Либије, а чињеница је и да дипломате из бројних земаља опстају и на другим, чак опаснијим локацијама, као што је, на пример, случај са Сиријом. Али, с друге стране, да ли су српски службеници морали да остану баш у Триполију када тај део Либије углавном држе исламисти и групе које међународна заједница не признаје, или је требало да буду пребачени у Тобрук – седиште оног дела либијских власти који има подршку света. У Либији сада делују Муслиманска браћа, Либијска исламска борбена група, Либијска зора, Ал Каида и Исламска држава и отмице дипломата и страних држављана нису ретка појава. Зато је легитимно и питање да ли су амбасадор Оливер Потежица и његови потчињени морали да буду пребачени и у неку другу државу, те да са безбедније територије настоје да одрже потребан српски утицај у Либији.

 

АМБАСАДОРСКЕ ПРЕТЊЕ Горак укус у устима оставља и писмо амбасадора Потежице наводно упућено државном врху после отмице двоје службеника, а које је пронашло свој пут до медија. У једном његовом делу амбасадор у Либији затражио је од владајуће гарнитуре да прекине негативно писање медија о њему због отмице и запретио да би у супротном, као дипломата који се није огрешио о службу, могао јавности да стави на увид одређене информације. „Не бисмо волели да дођемо у ситуацију да почнемо јавну полемику у овом смислу и да будемо принуђени да ради одбране, пуштамо документа ’да цуре’“, написао је Потежица у новембру прошле године државном врху који је, барем званично, остао нем на овакве претње. Поједине теорије завере базирају се баш на оваквим несанкционисаним претњама које нису нимало уобичајена и нормална ствар у комуникацији службеника са својим послодавцем, посебно када је реч о влади једне државе.

Није до краја познато ни то на каквој су мисији биле српске дипломате када су Слађана Станковић и Јовица Степић отети, зашто су аутомобилима кренули преко ризичне територије под контролом банди, зашто возач Степић није био у аутомобилу са амбасадором, већ је на том месту био неки Либијац чија улога у целом случају није до краја јасна. Такође, непознати су мотиви и идентитет отмичара српских службеника, те да ли је било могуће учинити више како би они били ослобођени у ова три месеца пре трагичног краја, као и каква је улога страних безбедносних служби у трагедији двоје отетих који су на крају завршили под америчким бомбама.

 

АМЕРИЧКА УЛОГА Иако у првим реаговањима амерички званичници тврде да њихови људи на терену нису знали да су српски цивили у истим просторијама са исламистима који су били на мети, тешко је веровати да би и сазнање о присуству отетих било шта променило у поступању Американаца. Уосталом, они у Либији наступају са одређеном дозом личне освете за губитак нанет им убиством америчког амбасадора у Бенгазију Кристофера Стивенса у септембру 2012. године. Тада су слике америчког дипломате сурово мученог и мрцвареног пре смрти од стране исламиста шокирале цео свет. Према информацијама које су се тада појавиле у медијима, Стивенса су подивљалим демонстрантима одали људи из либијских служби безбедности који је требало да чувају дипломату, а са амбасадором су убијена и двојица маринаца која су покушавала да га заштите. Поред шокантне смрти дипломате, Американце је тада сигурно заболела и чињеница да њихове службе безбедности нису могле да предвиде шта ће се догодити на демонстрацијама започетим због филма „Невиност муслимана“, те нису на време евакуисале свог угроженог дипломату. Због тога, сасвим је сигурно да животи српских, или било којих других цивила, не би били пресудни за америчку одлуку о нападу у Сабрати у тренутку када су били сигурни да на једном месту имају већу групу праћених исламиста. Уосталом, чињеница је да за сада нико није изнео чврсте доказе да су амерички обавештајци знали тачну локацију на ком су терористи држали отете Србе.

Док чекамо одговоре на сва та тешка питања, ред би био да политичари у Србији не користе трагедију двоје убијених и њихових породица зарад страначких обрачуна. Али како је предизборна кампања увелико почела, ни тога нисмо поштеђени. Социјалдемократска странка и Социјалистичка партија Србије већ су размениле жестоке оптужбе поводом случаја, али су оне на таквом нивоу да не завређују пажњу јавности. Сада треба инсистирати на томе да Србија сазна целу истину о догађајима у Либији и, још важније, да из ње извуче поуке за убудуће. Свет постаје све бруталнији, а Балкан ће се у наредном периоду суочити са бројним изазовима. Један од њих је и огромна миграција са Блиског истока и северне Африке за коју сада, никада подељенија Европска унија, као да очекује да буде заустављена баш на Балкану. И зато, руку на срце – јесмо ли спремни за све што нас чека?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Onaj ko je krseci Zakon o spoljsnim poslovima produzio boravak pokojnih radnika u Libiji preko roka ide u zatvor. Iako je u pitanju ri generacije minisara i njihovih saradnika svi u corku pa nek citaju zakone i propise. osnovni uzrok tragedija je duzina boravka




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *