Сукоб „европских илузија“ на Темзи

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Шта то Камерон, уместо громогласног обећања да ће у Лондон вратити отуђене атрибуте суверенитета, нуди Британцима пред заказани референдум, и како су на ове понуде реаговали његови министри

Дан након што је одлучио да ће Британци 23. јуна добити прилику да на референдуму кажу да ли желе и даље да буду у Европској унији, премијер Дејвид Камерон објавио је на степеницама његовог седишта у Даунинг стриту бр. 10 како ће од сада па до плебисцита водити битку са оним што је означио као „скок у црну рупу“. Скок у непознате дубине црне рупе био би, по њему, одлазак Британије из Европске уније.

[restrictedarea]

ФРОНТ ПРОТИВ ПРЕМИЈЕРА Док је премијер говорио са степеница на главном улазу у зграду, шест министара његовог кабинета дискретно је клиснуло на споредна врата – нешто слично до сада није забележено – и то што даље од политике коју оглашава њихов шеф. Призор је био високо симболичан за настали тренутак британске политике према Бриселу, а бизаран је утолико што се, приметиће лондонски „Дејли телеграф“, први пут у британској политичкој историји новијег доба, прецизније у последњих четрдесет година, једна група министара у влади постројава у јавни фронт против неког политичког пројекта који промовишу њихова влада и премијер, а у кампањи која, ако успе, може да значи и крај целе Камеронове политичке каријере.

Дејвид Камерон је захваљујући добрим делом властитом, слабо камуфлираном маневрисању у коме је дуго прикривао праве еврофилне намере, довео, на концу, самог себе пред питијску дилему: ако остане (у ЕУ) – кајаће се, ако не остане – кајаће се.

Прошле суботе Камерон је коначно одлучио да пређе Рубикон. После маратонског транге-франге преговарања са врхом бриселске бирократије објавио је Британцима да ће 23. јуна добити прилику да изађу на референдум и одлуче да ли и даље остају у ЕУ. Али не у овој данашњој ЕУ него у другачијој, редефинисаној и преуређеној по жељи и мери Лондона. Такву, „коренито промењену“, нуди сада народу на плебисцит.

Одржао је Камерон само пола обећања; прошле суботе у цик зоре донео је у Лондон, са последње рунде „ја теби ти мени“ трговине европским душама, неку недопечену варијанту, неке „недефинисане“ ЕУ и неког „специфичног статуса“ Британије у њој. И сада остаје широко отворено питање да ли ће Британци 23. јуна прогутати мамац.

Шта то Камерон, уместо громогласног обећања да ће у Лондон вратити отуђене атрибуте суверенитета, заиста нуди земљацима? И каква је то нова Унија коју им препоручује, а коју немају остали смртници у бриселском Замку? У пакету понуђеном народу како би га одвратио од „брејкзита“ (раскида са ЕУ) стоји да ће Британија, остане ли у том друштву, задржати властиту монету и истовремено добити писану гаранцију да ће у Еврозони (земље у систему евра) бити, мада је у фунти, третирана равноправно, без дискриминације. Поред тога, свако аутоматско учешће британског новца (у буџету ЕУ) за помоћ Еврозони било би у целости рефундирано Лондону.

Главни Камеронов мамац Британцима требало би да буде испреговарани, посебни статус за британску финансијску метрополу – лондонски Сити; за његову индустрију финансијских сервиса убудуће заштићених од троме регулативе у Еврозони.

Дејвид Камерон је, затим, успео да од Брисела ишчупа пристанак да Уједињено Краљевство неће бити део никаквих додатних интеграција, ма шта то практично значило. Брисел је, по тумачењима лондонских аналитичара, прихватио и овај Камеронов захтев за посебан статус Британије у Заједници, захваљујући „џокеру“ напуштања Уније који је Камерон стално држао у рукаву.

 

ИЗ БРИСЕЛА СА „ЦРВЕНИМ КАРТОНОМ“ Бриселска меритократија је, иду даље анализе на Темзи, била свесна да би излазак Британије значио и почетак краја Европске уније, па је прихватила уцену да се овај спецификум против даљих интеграција унесе и у нови Уговор Заједнице.

Камерон се вратио из Брисела и са „црвеним картоном“ у руци, практично ветом, којим ће не само Лондон него и остале чланице бити у могућности да блокирају сваки нежељени законски предлог Брисела, поготово онај који би се у Лондону оценио као даље узурпирање националног суверенитета.

Донео је, на крају, премијер и утешни поклон британским еврофобима који кажу да са теретом даљег чланства у Унији Британија не може да брани своје границе од неконтролисане имиграције из земаља ЕУ. Суочен са великим таласом имиграната на Острву због начела о слободном кретања људи у Унији, Камерон је испреговарао и клаузулу по којој ће улазак у Британију бити онемогућен свима за које се процени да представљају „безбедносни ризик“ по Уједињено Краљевство. Клаузала је прилично арбитрарна, а примењиваће се чак и на особе које до сада нису нигде осуђиване, нити пак забележене као неки безбедносни ризик.

Цео пакет који је британски председник владе успео да, као спецификум, издејствује за Британију „може да буде, а не мора да значи“. И пре него што је ударио на зидине бриселског Замка, Камерон је звучно најавио да креће у поход како би, пре свега, „британске пилиће вратио у британски кокошињац“; да највећи број већ отуђених суверенитета поново пребаци у Лондон. На крају, испословао је тај „црвени картон“ којим у пракси ништа неће вратити пошто је већ отишло, а нова отуђења суверенитета у корист Брисела моћи ће (у теорији) да блокира само када за ту прилику прикупи 55 одсто присталица у Европском парламенту.

Излазак Камерона са 23. јуном као датумом за референдум означио је истовремено и почетак „грађанског рата“, „bellum omnium contra omnes“ између острвских еврофила и ефврократа. На сцени су тренутно два основна блока; један неопозиво тражи одлазак из Европске уније, а Камеронов покушај да Бриселу промени душу, а Британији прибави специфичан положај у Унији, виде као трик и шараду. Овај блок, једноставно, не жели да буде део никакве „Уједињене Европске Државе“, ма шта премијер издејствовао у Бриселу.

 

ПРИБЛИЖАВАЊЕ КРИЗНОЈ ТАЧКИ Блок који у Камероновом маневрисању види неку корист за УК сугерише Британцима да ће земља више да просперира као део пространог европског тржишта, а да од слободног кретања људи, односно слободног доласка европских миграната на Острво, Британија може само да има користи будући да је реч о махом млађој и квалификованој радној снази. За еврофиле одлазак из Уније значио би такође слабљење британског статуса и утицаја у свету. Сам Камерон на ово додаје да је напуштање Уније само „илузија суверености“; да је, напротив, пледоаје за мање суверенитета (!?).

Евроскептици одговарају да је овакав наратив премијера „чисти трик“ у покушају да се намакну гласови пред референдум.

Пљуште аргументи и контрааргументи. Мајкл Фалон, министар одбране, слаже се са шефом. За њега је одлазак из Уније „велики хазард“; да ЕУ за Британију значи „колективну тежину“; да је унутар Уније „лакше бранити националне интересе“…

На другом крају тешке политичке калибре предводи градоначелник Лондона, Камеронов конзервативац Борис Џонсон: „Уједињено Краљевство има велику будућност ако изађе из Европске уније.“ Улазак Џонсона у битку на страни „брејкзита“ оцењује се као велики ударац за Камеронов табор и за саму политичку будућност премијера.

Иан Данкан Смит, бивши премијер и крупна фигура конзервативаца, сматра пак да останак у Унији „излаже Британију великом безбедносном ризику типа Париз“. Мисли на опасност од порозних, отворених граница и инфилтрацију терориста у таласе избеглица са Блиског истока. За њега се Европска унија увелико компромитовала конфронтацијом с Русијом на теми анексије Крима и у афери око иранског нуклеарног програма, тиме што вазалски следи политику америчких јастребова.

Борис Џонсон, потенцијални кандидат за Камероновог наследника на челу конзервативаца, потписује све ово и додатно сматра да је британско даље чланство у Унији „ерозија демократије“; да су корените промене у бићу Уније практично немогуће, а да „постоји само један начин да се Унија мења по нашој жељи и мери. Тај начин је гласати за одлазак“. А гласање за останак у Унији било би, по Џонсону, „зелено светло Бриселу за више федерализма и више ерозије демократије“.

Заједно са укључењем у фронт одбијања министра правде у Камероновој влади Мајкла Гоува, Џонсонов јавни анти-ЕУ иступ представља снажну подршку евроскептицима у Британији, међу којима је, од почетка европске афере, лидер еврофобичне Независне партије УК (УКИП) Најџел Фараж. За њега одлазак из ЕУ значи не „илузију суверенитета“ него напротив „узимање наше судбине у наше руке“.

Камеронове присталице останка у ЕУ упозоравају, с њихове стране, да је британска економска шанса на великом тржишту Европске уније; да је земља безбеднија као чланица великог блока, а да несметана циркулација људи значи кадровски добитак за Британију, а никако терет и проблем. Ово становиште дели и британски велики бизнис због лакшег промета новца, људи и роба. Британска трговинска комора је већински за чланство у Унији (55 одсто), али у заиста редефинисаној Унији ослобођеној од бирократског терета и гломазне регулативе.

Британски случај са Унијом се убрзано приближава кризној тачки. Сва тешка оружја извучена су на стартне положаје.

„Илузија суверенитета и илузија специфичног статуса у илузији корените промене Уније“, наслов су актуелне атмосфере на Острву. Којој ће се од ових илузија приклонити Британци 23. јуна?

[/restrictedarea]