Стокхолмски синдроми

Пише Никола Врзић

Зашто је питање кривице за убиство двоје наших дипломата у Либији директно повезано са притисцима да Руско-српски хуманитарни центар у Нишу не добије привилегије које му по закону припадају?

Америчке бомбе поново убијају грађане Србије. У петак, 19. фебруара, у Сабрати у Либији, у ракетном нападу америчких авиона, убијени су Слађана Станковић и Јовица Степић, службеници наше амбасаде које су непознати разбојници/терористи отели 8. новембра прошле године. Слађана Станковић и Јовица Степић убијени су на основу наређења Барака Обаме, председника Сједињених Америчких Држава. Питер Кук, секретар за штампу америчког Министарства одбране, на конференцији за штампу 19. фебруара: „Председник је одобрио овај напад… Знате, то је била председникова одлука.“
Одлука која је, узгред буди речено, изведена супротно одредбама међународног права – без позива либијских власти, којих год у тој разореној земљи произведеног безвлашћа, и без одобрења Савета безбедности – а успут и са крајње сумњивом легалном основом што се тиче самих Сједињених Држава, премда се нас – међународне заједнице – та њихова основа нимало не тиче. Обама је, наиме, своју наредбу за удар на Исламску државу у Либији издао на основу Овлашћења за употребу војне силе које је 2001. године амерички Конгрес издао Џорџу Бушу Млађем за ударе на Ал Каиду у Авганистану.

ШТА ЗНАЈУ АМЕРИКАНЦИ Смрт двоје Срба под америчким бомбама америчким лобистима и јавним заговарачи(ца)ма у Србији скоро да није могла да се догоди у незгоднијем тренутку. Усред усвајања новог закона о сарадњи с НАТО (који смо анализирали прошле недеље), досад најмасовнијих протеста због те сарадње – ове суботе у Београду, у организацији „Заветника“ – и истовремених притисака НАТО-а, НАТО заговарача и лобисткиња да се руским хуманитарцима у Србији не доделе привилегије које смо им, иначе (као што ћемо и доказати) обећали. Речима Марије Захарове, портпаролке руског министарства иностраних послова, „погибија двоје службеника српске амбасаде у Либији дешава се у позадини покушаја Запада да ту исту Србију увуче у НАТО, што је својеврсно наметање стокхолмског синдрома, када жртве терате да вас заволе“.
Задржимо се у Либији још мало, како бисмо боље разумели симптоме синдрома у којима живимо у Србији. Слађана Станковић и Јовица Степић отети су, рекосмо, 8. новембра прошле године. Околности њихове отмице, питање да ли су пре отмице поштоване све безбедносне процедуре и ко је одговоран ако нису, несумњиво да заслужују потпуно разјашњење. Али је исто тако несумњиво – обдукција је то и потврдила – да су службенике наше амбасаде убиле америчке бомбе. Те зато, сада, кључно питање више није питање отмице – о томе смо имали три месеца да расправљамо – већ питање убиства. Конкретно: да ли су Американци знали да, бомбардујући припаднике Исламске државе, могу да убију и двоје Срба?
Проблем, огроман проблем за све нас у Србији – и то је симптом оног синдрома о коме говори Марија Захарова – састоји се у томе што овдашњи медији не инсистирају на одговору на ово кључно питање. Напротив, упадљиво га избегавају, фокусирајући се уместо тога на питања отмице и одговорности амбасадора у Либији Оливера Потежице и његовог министра Ивице Дачића, што би и било оправдано да се успут, у тој упитаности, из фокуса не губи фактор америчке кривице и одговорности за смрт двоје наших суграђана. И чини се да то није нимало случајно. Уосталом, како бисмо иначе заволели оне који нас убијају?
Дакле, да ли су Американци знали? Цитирани Питер Кук из Пентагона тврди да „није било индиција било каквог присуства цивила“ уочи напада. Е, сад. Ивица Дачић, шеф српске дипломатије, казао је пак „од БИА смо добили чак и локацију, односно тачну зграду где су (Слађана Станковић и Јовица Степић) били смештени пре него што се ово десило“, а на истој конференцији за новинаре Иван Тодоров, начелник безбедности наше Безбедносно-информативне агенције, додао је и да „смо са партнерским службама и дошли до локације… У сарадњи са либијском службом и у сарадњи са партнерским службама смо и добили локацију“. Да ли су међу овим партнерским службама биле и америчке? Тешко је замислити да нису, најзад, да немају своје изворе на терену, како би иначе Американци знали да се у кампу појавио Нуредин Чучан звани Сабир, примарни циљ прошлонедељног напада из ваздуха? Тим пре што је и Кук рекао: „Наше снаге посматрале су овај тренинг камп недељама пре операције.“ И још: „У овом конкретном случају, створила се прилика да ударимо, и предузели смо тај корак.“
Што ће рећи да постоје све основе за сумњу да су Американци унапред знали да ће, гађајући терористу Сабира, убити и Слађану Станковић и Јовицу Степића, па су то ипак учинили, чиме њихова смрт престаје да буде случајна, колатерална штета.
Сумња у Американце постаје утолико већа што су одједном, ове среде, они почели да тврде како „нису добили ниједан доказ који би подржао тврдњу да су два српска таоца убијена у америчком нападу у Либији прошле недеље“. На чему Американци заснивају ову тврдњу? Ово је збиља одлично: Капетан Џеф Дејвис рекао је да су званичници гледали фотографије српских држављана који су преминули (…) „и до сада нисмо видели ниједну кредибилну информацију која би указала да су ови људи убијени у нападу који смо ми извршили“. Насупрот Дејвису и Американцима који су гледали фотографије, на београдској Војно-медицинској академији ове среде је по хитном поступку обављена обдукција тела два настрадала службеника српске амбасаде у Либији. И, како је изјавио министар правде Никола Селаковић, „потврђено је да су (…) погинули од детонације у америчком бомбардовању“.
Тако да сада само још треба притиснути београдске званичнике да кажу да ли су се заиста и америчке службе налазиле међу оним партнерским које су нам откриле зграду где су држани наши таоци. Али медији то не чине, а разлог што то не чине није жеља да актуелну Владу Србије сачувају од непријатних питања.

ИСТРАГА РУСА Ова медијска одбрана Американаца и њиховог интереса у Србији – која се само случајно поклопила са интересом владајуће гарнитуре – видљива је била и у непрофесионалном извештавању медија са анти-НАТО скупа одржаног у суботу у Београду. Али овде је већ реч о процесима који се медијски не могу припитомити; Срби су, једноставно, у ових шеснаест година наше транзиције доживели такав судар са стварношћу и туђим интересима у својој земљи да се некадашњи „Отпор“ – у смислу младалачке вере у добре намере Запада којима на путу стоји само Слободан Милошевић, што је „Отпор“ оличавао док није постало јасно да су иза њега заиста стајали прсти и мотиви ЦИА – успут претворио у „Заветнике“, опет, пре свега као оличење изгубљених младалачких илузија у тај Запад и његове намере према Србији.
Да смо, као друштво, у ових 16 година заиста прешли тај пут од „Отпора“ до „Заветника“, показали су и резултати истраживања јавног мњења представљени овог понедељка у „Метрополу“ („Иако су парламент и влада формално стопроцентно за ЕУ и мада је Србија започела преговоре по поглављима за чланство у ЕУ, ипак, само 48 одсто грађана то чланство подржава, 72 одсто грађана Србије има позитивно мишљење о институцијама Русије, а свега 25 одсто има поверење у институције ЕУ“) на скупу Центра за евроатлантске студије „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ са кога су упућене безмало паничне поруке да смо „угрожени вишегодишњом појачаном проруском антидемократском, антиевропском и анти-НАТО пропагандом, а у скорије време и другим елементима руске меке моћи у Србији… Србија и регион су под ударом perfect storm. Створила се синергија директних руских и домаћих антидемократских интереса“…
Решење ове ситуације ЦЕАС и његови инспиратори, наравно, не виде у прихватању реалности које су иначе тако склони да нам препоруче када је та реалност у складу с њиховим интересом, већ је „од суштинске важности да од таквих (руских) утицаја одбранимо (Србију? Амерички интерес у Србији?) и појачамо подршку европским интеграцијама Србије“.
И ту је суштина. Било какав вид руског утицаја у Србији је непожељан и треба га елиминисати, све у склопу трансатлантске стратегије – на коју смо указивали пуно пута досад – потпуног избацивања Русије са Балкана како би читав Балкан, као мекани трбух Европе, потпао под апсолутну америчку доминацију.

НИШКИ ХУМАНИТАРНИ ЦЕНТАР И то нас, то протеривање Руса с Балкана, сви покушаји да се Србија на сваки начин одвоји од Русије, доводи и до Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, и његовог статуса. „Мислим да је то последњи притисак Русије и руских агената да се том центру додели било какав статус, али то ће само отежати интеграције у заједнички механизам за ванредне ситуације Србије са ЕУ, што нам следи у процесу европских интеграција, и онемогућити нам да узмемо велике ресурсе и знање које НАТО има за случај ванредних ситуација“, рекла је Јелена Милић из ЦЕАС-а, потврђујући (ако је то уопште потребно) да се наши евроатлантски партнери противе унапређењу статуса центра у Нишу. И „Вечерње новости“ пишу да је „Европска унија спремна да оштро реагује уколико Београд Руско-српском хуманитарном центру у Нишу да исте привилегије које је у нашој земљи добио НАТО… Из седишта ЕУ већ су стигле неформалне поруке да би Србија овиме прекршила оно на шта се обавезала ССП-ом, а посебно би угрозила споразум о учешћу у цивилној заштити Уније, потписан прошле године. Брисел би могао да оде и корак даље и Београду пошаље и званичну ’пацку’: да за отварање Поглавља 31, које се односи на спољну политику и безбедност, тврдо услови Србију да не даје дипломатски имунитет руским хуманитарцима.“
Ако постоје овакви захтеви – а постоје сигурно, иначе би споразум о статусу нишког центра био потписан још када је председник Русије Владимир Путин боравио у Београду у октобру 2014, што је и било званично најављено – онда је реч о озбиљном правном насиљу над Србијом. Зато што се Србија приморава да прекрши, да настави да крши, закон који је сама донела, Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о оснивању српско-руског хуманитарног центра. Споразум о коме је реч, о формирању центра у Нишу, потписан је пред крај власти Бориса Тадића, 25. априла 2012, а закон којим је споразум потврђен усвојен је у Скупштини Србије у време прве владе Ивице Дачића и Александра Вучића, 24. децембра 2012 . Овај закон, у свом члану 20, наводи експлицитно: „Стране додељују Центру олакшице, привилегије и имунитете неопходне за рад Центра. Олакшице, привилегије и имунитети из става 1 овог члана утврђују се посебним споразумом, који подлеже потврђивању.“
Тако да Руси заправо имају пуно право што су – уместо да ћутке, као досад, прелазе преко нашег кршења споразума које њима ствара проблеме у помагању Србији – почели отворено да позивају Србију да поштује закон који је донела. Ови отворени позиви, каквих дакле досад није било, истовремено показују и да је Русима стрпљење на измаку. Амбасадор Русије Александар Чепурин: „У овом тренутку, нацрт споразума је потпуно спреман. Свако слово је усаглашено. Не видим никакве озбиљне разлоге да он не буде потписан. Па и да буде потписан у оквиру посете (премијера Русије) Дмитрија Медведева Србији.“ Председник Србије Томислав Николић већ је подржао потписивање овог споразума. Александар Вулин, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, потврдио је да ће о споразуму бити речи кад Медведев дође у Србију. Одлука је, очигледно, на премијеру Александру Вучићу. Да одлучи, да преломи, има још тридесетак дана. Посета Дмитрија Медведева, с потписаним споразумом или без њега, односе Србије са Русијом и са евроатлантским Западом одвешће на неки нови ниво. А ми ћемо сазнати да ли смо заиста оболели од стокхолмског синдрома, или терапија руском меком моћи даје резултате каквих се убице Слађане Станковић и Јовице Степића и те како прибојавају…