Почетна / Култура / Шантић се поново рађа

Шантић се поново рађа

Алекса ШантићПише Владимир Димитријевић

У овом тренутку српска песма има три снажна гласа која допиру са неба и крша Херцеговине док језде преко живих поља древнога, а гипкога језика: Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога и Ђорђа Сладоја

Са простора матичне земље херцеговачке, која се у Требишњици, прва међу Србима, крстила, и чији је вечити удеони кнез Свети Сава, они су достојни наследници већ полумитских предака, Јована Дучића и Алексе Шантића. Долазе са естетиком која је етика, са чулношћу која се зари кроз велове метафизике, са оним Јовановим: „Господе, знам ти клицу чудну,/ У свем мом добру и у квару,/ Јер огледаш се мени у дну,/ Као небеса у бунару“… И долазе право из Шантићеве „Претпразничке вечери“, једне од сржних песама поетског наслеђа. Јер „Претпразничко вече“ је о рајском врту детињства и породичности („Ова је соба била ко врт један,/ Гдје је ко поток текла срећа кротка“), песма о одласку вољених, о туробности старости и гроба („Ал глуха јама сад је моја соба,/ А ја лист свео под бјелином иња“), али и заветна објава о смислу поезије, која надилази пролазност и служи ближњима као утеха од Бога, Песника неба и земље, преко Његових стихотвораца датих свету („Ми, пјесме твоје, и другова свију,/ Што своје душе на звијездама грију,/ Света смо жива породица теби“; „И у ноћ хладну многих милиона,/ Сносимо топле Божије свјетиљке“)…То је песма о празнику као продору вечности у привременост, где вечност спаја све временске хоризонте нашег битија: садашњост усамљеног песника; породичну прошлост у друштву оца и мајке, сестара и браће којима долази драги комшија – приповедач; прошлост народа (отац, с гуслама у брижним рукама, пева „лијепу пјесму Страхињића Бана“, оног што беше неко, а не нико) и прошлост Божића – Рођења Христа, србског и свечовечанског Богића („Ту ми шета Божја Мајка, води Бога за ручицу“, вели она народна о Часном посту ), која није пука прошлост, него двери вечности.

Свако је од поменутих песника понео понешто из Шантићеве песме: Ного Бановић Страхињу, распетог између презира и праштања, побуне и свести да смо сви „слабији сасуди“, како негда само о женама рече Свети Павле; Ђого лековиту горчину самоће која бди над етичком вертикалом заједнице…

[restrictedarea]

Silazak-u-samocu-61732ПРИСНО – СА ШАНТИЋЕМ А Ђорђо Сладоје? Шта он поне од Алексе, „јунака од злата“, за којим севдисаху многа девојачка срца у Мостару? Тајну скривања епског у лирско… И очувања бити епског човештва у самом срцу лирске „ненаспрамности“ (израз Емила Штајгера). И дослух са празником, који се изненада, топлином испод ледене покорице привида, појави међу нама, као у песми нове Сладојеве збирке стихова, „Сећање једно“ (израз из Шантићеве „Претпразничке вечери“): „У малој кући – пећини штали/ Мајка погледом свеће пали/…/Трепти у срцу и у слами/ Никога нема а нисмо сами“. И благи јарам трпљења и праштања („Удрите,/ Нисам крив“, рекао би песник „Седам лирских кругова“); и хришћанску доброту свесажаљења, као ону из Шантићеве „Вечери на шкољу“ (из те доброте у новој књизи Сладоје пева Творцу: „Лишио си ме злобе и похлепе и страха/ Дао си ми да делим са сином сиромаха/ Али ме не лишавај ни кајања ни стида/ Ако не чујем дете које у мраку рида// Ако се не осврнем на Твоју живу рану/ На убогог и боног и луду самохрану/ Не дај ми да се стврднем или узнесем почем/ Без трунке самилости не остављај ме Оче“. Шантић се, као гласник пограничја, преласка на другу страну, јавља и у Сладојевој песми „Просто се не пробудиш“, где свом песничком потомку, пробијајући се кроз масу „у додолскоме трансу“, нуди своју нову књигу, а потомак се радује кад ипак осване у свом дому, поред ћерке, и са Шантићевим песмама на полици.

ЂАВО У КОМПЈУТЕРУ Сав Сладоје је у новој збирци: пре свега, по неодустајању од производње смисла, као у пролошкој песми „Шта ћемо и коме“. Ту је, прошав век нихилизма, свестан да више нема шта да се опева, али му птице, које појем бдију над тварју, не дају да напусти пев над љутим ранама – јер, „по томе цвркуту, цилику и гаку/ Можда ћемо једном стићи на Итаку“. Такав је и у потоњој песми „Адамове флеке“, где људску судбу опева као судбину библијског страдалника („Кренем ли за неким пламичком из снова/ За привиђењем из детињства ехом/ Хоћеш ли ме Оче кињити ко Јова/ И махати довек мојим смешним грехом“), али који не престаје да „вади флеке“ нашег праоца, идући ка овејаном човештву…

У циклусу „Искупљење у покушају“ води се непрекинути разговор са Богом, чије присуство у нама изазива све више сумње, али и непрекидну потребу да читамо тајне знаке Теофаније – пахуљице („Богојављење“), ћеркино лице („Сретење“), путире пуне Сунчеве светлости („Вечита шетња“), пламињање и пупљење природе ( „Загледан у плавет“), цвет шљиве („Самохрана шљива“), „гнездо у коме љуска пуца“ („У чуду затечен“)… Лирско ја је у дослуху с драгим покојницима које извештава о свом стању (као у насловној песми циклуса, где се на очевом гробу држи „за скут крстаче“ и „струже по дну живота“), и зна да они обитавају у природи и свему што додирујемо („Међу мојим длановима међ слеђеним деверима/ Сад си само дрхтај свеће плавичасти венчић дима“ у песми „Свећа за моју мајку“)…

Циклус „Искупљење у покушају“ бави се и поразима онога који је, његошевски сазирано, „тварца једна те га земља вара,/ а за њега, види, није земља“ – између осталог, вара га и техничким прогресом, који Сладоје у песми „Тужбалица за писаћом машином“ осећа као пораз стваралаштва. Док је писаћа машина била жива, „тутњала попут татарске претходнице,/ У азбучном галопу у пљуску ћирилице“, компјутер је улаз у некакву адску таму:“ Углуво продах душу и веру и вечеру/ Врагу што ноћу дахће у црном компјутеру.“ И, док нам и свиће и смркава се са компјутерског екрана, остаје само да се праћакамо као рибе ухваћене у невидљиву мрежу – World Wide Web, WWW, 666 по нумеричким вредностима јудејског алфабета…

Циклус „Непроходна самоћа“ је неримован, али сладојевски озвучен – молитвено напрегнут (као у „Молитви пометеног“: „Господе који јеси/ Помилуј овога који није“), свестан наше подљудске бруке у близини бесловесних („Наше животиње“ говоре о стиду чак и пред „олињалим псетом“, које би се плашило „мога/ Погледа и лица“), наше пролазности (као у „А само смо се играли жмурке“ – „Само сам зажмурио/ И ето – нема их више“), неопходности да будемо смерни, као у песми „Сагињање“ (пун клас повија главицу, а празан је диже, рекао би Владика Николај), присности с Богом, у чијем делу назиремо пукотине све док се не сетимо сјаја божићног јутра, у коме је Син сишао на земљу да нам буде Брат („Непроходна самоћа“)…

С песником се питамо шта је био смисао страдања Христових вршњака у Витлејему („Балада о Христовим вршњацима“), али и касније, све до херцеговачких јама и до бацања „Срба Јевреја Рома/ И понеког Мађара“ под лед у новосадској рацији („Попис“). Он нам указује да Бог памти и незнане мученике („И други с њим“), и да нас посећује светлост док у кошмарима ноћи проводимо („Успаванка“), и да нема потребе да се до вечне куће Јована Дучића над Требињем иде жичаром кад „боље је на магарцу“: „Кад смо на њега/ Ионако спали/ А он нас радосно прима/ Ко да смо апостоли/ Или светови царски/ А не торбари/ Гурбети и потукачи“…

РУЈНО ЈЕ НУЈНО Сладојев метод пребацивања епског у лирско види се и у дробним поступцима: довољно је да „рујно“ вино постане „нујно“ (архаичан, али лепши, израз за „тужно“ ), па да се пред нама отвори слика раштимованог српства данашњице, које пребива у забораву себе и својега, и које је дало „метох за јаруге“ и „манастир за шатру“ ( „Неутешни џелати“), чија кућа је пуна „худих укућана“ што „раскивају Немањино благо/ На жетоне пуце и прапорце“ у земљи која „обурвана обескосовљена/ Ноктима се за облаке држи“(„Молитва из негава“). У насловној песми циклуса сваки Србин може да препозна себе: „Час сам шишмиш а час диносаур/ У маленој Бањској тужни каур/ Што се каје па опет заклиње/ Нујним вином Бановић Страхиње“ док „на крстаче кидише зловерац/ Пукла струна просут десетерац“.

У овом циклусу опевао је Сладоје потоп обескосовљене Србије 2013. године ( „Освета малих вода“: „Плићаци грме орљају канали/ Сваки решен да нас у блато стровали/…/Даждевњаци жабе але из бунара/ Провалила бедем Маринкова бара“); у песми „Зимница“ („У дропу и џибри Србија се дими/ да још једно чудо у чабру презими/…/Метохију мету и Косово дробе/ А Срби и ждрали спремају сеобе/ Једни ће на север други југу беже/ С тобом су још врапци и божури кнеже“ )… Свет се, библијски страхотно, руши као у песми „Након олује“; песник се топи, и у песми „Скадруљак“ зида „Скадруљак Вавилончић“…“У позну јесен смедеревску“ Сладоје види: „Скочањени месец као Гргур Слепи/ По градини лута и читуље лепи/…/ У старачком гневу СМЕДЕРЕВАЦ цвили/ Још само суварци шапћу шта смо били“.

Потресна је песма о немоћи поезије србске, на коју нам је спала сва свест о идентитету… Као што је Иван В. Лалић, допевавајући се са Милутном Бојићем, у наше доба увео „Плаву гробницу“, тако је Сладоје, допевавајући се с Лалићевим „Шапатом Јована Дамаскина“, саздао „Шапат Ивана В. Лалића“ – међу песницима, који су, за рата у Босни, својима преко Дрине понели „катрене запаљиве и сонетне шаржере“, био је и Лалић, стар и слаб, дошао до предачких прагова, да би признао „све је то сад далеко мени старом и слабом“…

Ненадмашно дело Сладојево је и превођење храста са Савинца, посеченог због ауто-пута у ЕУ Недођију прошле, 2015, у песму „Усековање старог храста“: „У крошњи му јејина јекти/ О полому и о злосрећи/ Већају тајни архитекти-/ Заобићи или посећи// То страшило од шесто лета/ Што се однекуд чудом створи/ На новом путу да засмета/ Ту нема друге већ обори// Слажу се орни пројектанти/ У науму и у рачуну/ Тај зна превише дуго памти/ Држо је сабор и дизо буну// Већ цела шума ћутке клечи/ И предаје се пузавици/ А он се руга дрвосечи/ И шапће грмљу о правици// Разваљуј гнезда жиле вади/ Затри и свети запис на кори/ И кнезови су томе ради/ Јер куд ће ако проговори“.

ПЕСНИК, СТАРИНСКИ Жак Елил, у својој књизи „Уметност и техника“, пише: „Модерна уметност је уметност самонегације, то јест немоћи овладавања ситуацијом. Она је супротност магијској или религијској уметности, из које човек црпи снагу за овладавање светом или његово уређивање. Модерна уметност, напротив, припрема овце за клање. То је непрекидно изјављивање како се ништа не може учинити. То је збркано покретање лажних акција које искључиво производе панични ковитлац мува у боци.“

Е, али Шантићев Ђорђо није такав, није. Он нама, Србима, уме да, у дистиху, шапне истину која нас одмах врати на право стражарско место, показујући нам велике Србе из прошлости, наше праве будућности – као у „Балади о Лазару“ ( из претходне збирке „Златне олупине“), у којој: „Лети небом Лазар Костић/ Ко ће ово чудо достић“…Или, као у новој збирци, у којој постоји „Темишварска туга“: „У магли и блату сред сеобне драме/ Никада нас није остављала саме/…/Познах је одмах свуд и увек исту/ Како спопада младог гимназисту/ Паора у крчми крчмара у цркви/ У задушној свећи видех како дрхти /…/ Из путира вирне па склизне у чашу/ Са утварама база по Базјашу/ С Црњанским у парку с Вождом у конаку/ У аресту с Павлом с Дучићем у фраку/ Лагано са тугом гле и Текелије/ Још нам спаса тражи још одусто није.“

Е, па, ако Сава Текелија још није одустао од нас (а Сладоје, сведок верни, то нам јамчи ), онда има наде, којој се, на крају сваке Литургије, свештеник обраћа са „Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Свака част !


    “ Где ти благо, педесет-плус снаго ?
    Све више си вишак непотребни
    Залуд живиш, дал` ћеш рад шта мрети
    Оста ли шта твоме срцу драго
    Утехе сна, та докле би спав`о
    Ако тражиш мис`о што те блажи
    -Усправи се, већ стојиш на стражи ! / 50+, фраг., авг. 2015, псд/




    0



    0

Оставите одговор на п Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *