Почетна / Свет / Последњи напад на Путина

Последњи напад на Путина

Путин ОбамаЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Главна битка не води се између Москве и Вашингтона већ у самом Вашингтону, и не треба искључити да неки прижељкују међународну кризу која би дала ветар у једра њиховом председничком кандидату

Што су импресивнији успеси заједничке војне акције Русије и Сирије на блискоисточном фронту, то се више појачавају западни напади на лидере ових држава. Док је Башар Асад већ одавно означен као „кољач и убица деце“, сада је ред дошао на Владимира Путина. Снажном пропагандом Запад покушава да га обузда и спречи оно „најгоре“, да Сирија поново постане суверена земља која контролише сопствену територију! Наравно, ови покушаји тешко могу успети, јер Путин и Русија нису ставили огроман улог на Сирију да би се сада повукли, али неодговорна пропаганда може да затрује међународну ситуацију на дуги низ година и са веома тешким последицама.

Да ли је западна пропаганда само медијска артиљеријска припрема за предстојећу оружану агресију коју већ спомиње турски председник Реџеп Ердоган, уз подршку Саудијске Арабије? И да ли је улога нападача резервисана само за њих, или је у најави укључивање других земаља, а можда и целог НАТО-а? С обзиром на силину медијских удара, очигледно је да не треба искључити ниједан од наведених сценарија. Јер тако силовити напади на Путина, и брзина којом се нижу као на траци, до сада нису забележени. То сведочи да се некоме веома жури да убеди јавност да су све мере које ће бити предузете против њега и Русије, не само оправдане – већ и неопходне за спас цивилизованог и слободног света од претеће руске агресије са истока. Међутим, да су ствари тако једноставне не би ни било потребе за било каквом пропагандом. Очигледно је да и на Западу постоје снажне супротстављене фракције. Они који желе да ратују, морају најпре да победе на домаћем терену, па тек онда да стану пред Путина.

[restrictedarea]

МАНЕВРИ ЗАПАДА И ПОДЕЉЕНА ЕЛИТА Тако, тиражни италијански дневни лист „Ил ђорнале“, близак бившем премијеру и Путиновом пријатељу Силвију Берлусконију, разоткрива маневре Запада. Швајцарски коментатор Марчело Фоа тврди у својој колумни да недавне изјаве америчког државног секретара Џона Керија – о могућности укидања санкција Русији – сведоче да део политичке елите САД жели сарадњу, а не сукоб са Москвом. Фоа се, међутим, пита да ли ће они имати снаге да се супротставе неоконзервативним снагама које дуже од 15 година воде главну реч у америчкој спољној политици. Само за недељу дана председника Русије Владимира Путина стигли су да оптуже и за убиство и за лоповлук, подсећа Фоа. Најпре је Велика Британија „претпоставила“ да би он могао да буде наручилац убиства одбеглог агента Александра Литвињенка, а затим је Министарство финансија САД изјавило да је Путин корумпиран и да они то одавно знају. Ово је све било пласирано преко британског државног медија Би-Би-Сија, подсећа Фоа, али у оба случаја никакви докази нису понуђени.

Овоме треба додати и најновије оптужбе за „масовна убиства деце и цивила у Алепу“, што су наводне последице руског бомбардовања у Сирији, као и за коришћење касетне муниције. Фоа то не истиче, али појавили су се и текстови у којима се описује како се руска елита, а посебно бизнисмени, масовно окрећу од Путина, не наводећи наравно ниједно име које се „окренуло“ од руског лидера. Појавио се и мистериозни интервју Михаила Горбачова америчком државном медију „Слободна Европа“, у коме он оптужује Путина и Медведева да су „издали народ“. Креатори пропаганде „заборавили“ су да напомену да овај интервју датира из 2011. године, када је Дмитриј Медведев био председник Русије и када су Американци притискали Путина да се не кандидује и трећи пут. Тај интервју био је део притиска и очигледно враћање неког Горбачовљевог „старог дуга“ Американцима. За оне који то не знају, Горбачов од почетка украјинске кризе и припајања Крима стоји чврсто уз Путина, и у сваком интервјуу у последње две године не пропушта прилику да критикује Американце за погрешну и опасну политику.

 

КАНОНИ АСИМЕТРИЧНИХ РАТОВА „Ове сигнале треба тумачити у складу са канонима савремених асиметричних ратова и они не наговештавају ништа добро. САД, изгледа, намеравају да у што краћем року испоставе рачун на наплату шефу Кремља. У ствари главна битка се не води између Москве и Вашингтона већ у самом Вашингтону. У последњих 15 година спољну политику САД диктирали су неоконзервативци, који су успели да дестабилизују Авганистан, Ирак, Тунис, Египат, Либију и Сирију, да сатерају у ћошак Русију и објаве ’рат против тероризма’ који је, уместо да донесе мир, довео до још већег размаха терора. Ипак, пре извесног времена представници америчке власти умерених погледа, смогли су снаге да се побуне. Они заиста желе да победе ИД, успоставе односе са Ираном и смање напетост у односима са Русијом“, пише Фоа.

Да ли се у групу оних „који су смогли снаге да се побуне“ може сврстати и „патријарх америчке дипломатије“ Хенри Кисинџер? Није незапажено прошла његова прошлонедељна посета Москви, током које се 92-годишњи државник сусрео, наравно, и са Владимиром Путином. По повратку кући, Кисинџер је написао чланак за утицајни „Нешенел интерест“, са тезама које већ на први поглед веома одступају од актуелног спољнополитичког курса Беле куће и Стејт департмента. Да ли је посреди само усамљени „соло наступ“ човека који је натерао Ричарда Никсона и цео амерички естаблишмент да окончају рат у Вијетнаму? Или је Кисинџер преузео на себе улогу гласника америчких политичара „умерених погледа“? А можда је и он само део америчког механизма притиска на Путина?

Тешко је то прецизно утврдити, али је вероватно реч о комбинацији последње две претпоставке. Ако се сагледа цела Кисинџерова каријера дужа од пола века, током које је, између осталог, постао и добар пријатељ са својим руским парњаком, недавно преминулим „патријархом руске спољне политике“ Јевгенијом Примаковим – онда се може закључити да садашња криза између две државе није нешто што би било непознато за њега. Али када Кисинџер каже да је „данашње стање билатералних односа САД и Русије вероватно најгоре од окончања Хладног рата“, онда му треба веровати на реч. Зато он предлаже израду нове „стратешке концепције америчко-руских односа, у оквиру које би било могуће регулисати спорна питања“. Кисинџер констатује да се „узајамно поверење са обе стране распршило“ и да је „наступила конфронтација уместо сарадње“. Амерички доајен подсећа да многи аналитичари сматрају да су „Америка и Русија ступиле у нови Хладни рат“.

„Главна опасност данашњице није толико у повратку на војну конфронтацију, колико у учвршћивању са обе стране самореализујућег пророчанства о неминовном погоршању односа“, објашњава Кисинџер спирални механизам распиривања непријатељства. „Дугорочни интереси обе земље захтевају такав светски поредак, у коме би се садашњи потреси и нестабилност трансформисали у нову равнотежу – све више мултиполарну и глобализовану“, истиче легендарни амерички политичар. Као да понавља Путинове тезе, које је руски лидер више пута износио, Кисинџер каже да у данашњем свету претње чешће настају због дезинтеграције, а не превелике концентрације државне власти, услед чега долази до „растућег броја неуправљивих територија“. Ово се може тумачити као његов удар на неоконзервативце, који су одговорни што је дошло до дезинтеграције Либије, Сирије, Ирака и других држава.

РЕАЛНЕ ПРЕТЊЕ И МАЛО НАДЕ Да би још једном подвукао оно што је желео да поручи, Кисинџер је записао да је „неопходна стабилна сарадња између САД, Русије и других водећих држава“. „У мултиполарном свету који настаје, Русију треба посматрати као кључни елемент сваке нове глобалне равнотеже, а не првенствено као претњу за САД“, поручио је Кисинџер и упозорио да Украјину „треба инкорпорисати у структуру европске и међународне безбедности, тако да она буде мост између Русије и Запада, а не тврђава једне од страна“.

Из његових речи да се наслутити прекор који упућује појединим савременим америчким стратезима, на сличан начин као што је то радио почетком 1970-их, када је извлачио Америку из Вијетнама. И тада је било много јастребова који су сматрали да са „комуњарама“ треба играти само тврдо, да уступака не сме бити. На крају, Вашингтон је једва извукао живу главу из источноазијске џунгле, као што се и сада заглибио у блискоисточном песку. Иако већина аналитичара истиче да се Америка неће упетљавати у нови рат у изборној години, а поготово не против Русије, ова тема ипак може бити и једна од кључних за мобилизацију бирача. Како се ситуација ове године битно разликује од свих претходних избора у новијој историји САД, пре свега када је реч о осетном опадању моћи суперсиле, не треба сасвим искључити да некоме падне на памет да би међународна криза већих размера могла да дода ветар у једра овом или оном председничком кандидату. Тако би, нажалост, Фоа био сасвим у праву када тврди да се највећа битка данашњице води у самом Вашингтону. Јер ако победи тврда линија, она ће сигурно покренути – свој последњи напад на Путина. Остаје само нада да још има оних који желе и могу то да спрече.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ником нормалном није јасно, докле ће та, из клоаке изпузала пропаганда да по целој планети прави хаос, сеје смрт и беду. И тако већ повелики број деценија, само несносне несреће остају иза ње.
    Да су се сада намерили на тврдо, види се и по томе што у прве редове гура помоћне слабашне снаге
    Саудијске Арабије и нешто куражније турске снаге. Тако сакривене иза те димне завесе вребају моменат како би славодобитно, и са што мање жртава и штете обавиле посао. Не, намерили су се на
    прави народ и на правог вођу, храброг човека Владимира Путина. Сва западна пропаганда, на челу са
    САД није дорасла, мудрости и чврстини народа руског и њиховог вође Владимира Путина.
    Лукавост им неће успети, дапаче доћи ће им главе!—-милан.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *