Породица на мети сви смо саучесници

Пише Мара Кнежевић Керн

Због чега наши експерти за политичку и правну теорију, упозоравају да се већ годинама, иза леђа јавности, у Србији припремају измене породичног закона „које имају размере тектонских промена“

Убрзана „хармонизација“ односа са ЕУ и Западним стандардима праћена је производњом закона што регулишу све спонтане људске активности од породилишта преко обданишта и школе, директно угрожавајући породицу коју више ниједан правни акт не штити. О томе су проговорили и правници, међу којима је и асистент на Правном факултету у Београду Милош Станковић; он упозорава на последице претеривања у доношењу норми понашања у породици, рекавши да „ширење сфере недозвољеног води занемаривању детета у име његових права“.

Из недавно објављеног чланка о једној школи у Србији у којој је управа забранила доношење ужине од куће, може се закључити да ће таквих „ексцеса“ бити све више, док нека комисија не преточи у закон забрану мајкама да одлучују о начину исхране сопствене деце.

[restrictedarea]

СОЦИЈАЛНИ ЕКСПЕРИМЕНТ Није тајна да смо у предворју ЕУ изложени социјалном експерименту, у режији оних чија се цивилизација гради на темељима најмрачнијих друштвених огледа. Напредна Европа још није отворила све архиве везане за насиље над децом, а Данци су се 1995. први пут суочили са једним од најмрачнијих поглавља њихове историје, захваљујући документарном филму „Експеримент“. Жртве огледа социјалног модификовања започетог 1951. била су деца са Гренланда, одузета родитељима и смештена у данске породице, да би током школовања била подвргнута педагошком дрилу – инспирисаном фикс-идејом о потреби „цивилизовања“ своје последње колоније. Од те деце су хтели да направе „данску елиту“ која би учествовала у стварању „новог Гренланда“. Акција је изведена уз подршку организације „Save the children“ (Спасимо децу) и Црвеног крста.

С обзиром на то да дисциплиновање колоније почиње већ у обданишту (која су код нас још увек последњи сигуран кутак), многи родитељи забрану доношења ужине у школу доживљавају као први сеизмички удар на породично право.

Француски часопис „Маријана“ управо је објавио чланак којим окривљује домаћи образовни систем да више не производи грађане већ потрошаче, износећи детаље о погубним прехрамбеним навикама насталим под притиском агробизниса, реклама и понуде смеће-хране у француским продајним ланцима. „Проблем с Французима је што верују да држава стоји иза понуде, и да је држава та која ће их заштитити од лоше хране. А храна је постала део банкарског сектора, финансијски центар око којег се крећу бројни интереси.“ Оптужујући школски систем да ради за истог наручиоца, „Маријана“ заговара предузимање „револуционарног корака“: увођење предмета „здрава храна“ у школе, што би озбиљно пољуљало темеље корпоративне империје.

 

ДИКТАТУРА ИДИОТА Са сличним проблемом се сусрећу и родитељи у Србији, немоћни да се изборе с продавцима смеће-хране, који су понекад смештени у самом кругу школе, што ће – према писању „Маријане“ – „произвести  нове генерације препуштене фабриковању кретена који ће бити идеалан материјал за диктатуру идиота“.

Диктатура идиота је увелико захватила западну хемисферу, па се у школски систем Уједињеног Краљевства сем сексуалног васпитања уводе специјалне школе – не за најталентованије, нити за оне што спорије савлађују градиво, већ за потенцијалне припаднике ЛГБТ елите ради „заштите угроженог дела хормонски збуњене популације, од хомофобичне свести просечних тинејџера“.

Државне школе у Вашингтону увелико спроводе кампању давања контрацептивних пилула с дуготрајним дејством девојчицама од 11 година, укључујући хормонске импланте. Овај пројекат стерилизације спроводи се без знања родитеља, у име заштите „дечјих права“.

Све више америчких родитеља схвата да нешто није у реду, па расте број оних који су се определили за програм „образовање код куће“ (home schooling), према званично одобреном школском програму. Испоставило се да овакав метод слаби полуге државне диктатуре, па су социјалну радници почели да опседају ове породице, распитујући се за најинтимније детаље из породичног живота, не би ли нашли разлог за одузимање деце. Градоначелник Ники Морган сматра да децу не треба препустити родитељима, зато што би могла бити радикализована под њиховим утицајем, а намера укидања „кућног образовања“ иницирана је чињеницом да се у његовом региону око 50.000 деце школује у свом дому. Захтев за забрану образлаже „опасношћу од верског екстремизма“, што подсећа на увођење Закона о ванредном стању после  9/11, који до данас није укинут.

Према извештају „Хришћанског института“, норвешки „Сервис за бригу о деци“ одузео је петоро деце једној хришћанској породици на основу оптужбе да родитељи из корена мењају и индоктринирају децу, одгајајући их по хришћанском светоназору. Деца Рут и Мариус Боднариу отета су из школе, на основу дојаве школског надзорника, згроженог што децу уче да „Бог кажњава грешнике“. Позадина овакве бриге је и страх да ће деца у породичном окружењу бити заштићена од све агресивније контроле уме и осећања, спровођених прогеј пропагандом, контрацепцијом, вакцинама и психијатријским насиљем над „хиперактивном“ или „хиперпасивном“ децом.

Урушавању образовног система прикључио се Колорадо, најавом укидања „непотребних предмета“ у школама, међу којима су пре свега предмети из друштвених и природних наука. А пошто се на тестовима за упис за даље школовање тражи знање из ових области, стиже предлог да се измене услови за упис не би ли били прилагођени овако модификованом програму. Подносиоци захтева се позивају на закон који предвиђа само тестове из математике и енглеског језика, што им даје простор за чишћење непотребног баласта знања за будуће робове система.

 

УДАР НА СОЦИЈАЛНО РАЊИВЕ Пракса је показала да са растом економске моћи државе, расте потреба за социјалном контролом, што су на својим плећима осетиле бројне социјално рањиве породице из Норвешке, претежно самохране мајке и „дођошке“ породице. Катрин Хавген је снимила документарни филм о Чехињи Еви Михалковој, којој је држава одузела оба сина уз образложење да „показују превелику везаност за мајку и ширу породицу у Чешкој“, па су предата на старатељство двема „чистим“ породицама уз забрану коришћења чешког језика приликом ретких дозвољених сусрета с мајком. Еви није помогло ни то што је чешки држављанин, па се кафкијански процес развукао на три године, након чега ће јој – према постојећим прописима – деца бити трајно одузета и дата на усвајање.

Познат је и случај одузимања малишана једној индијској породици, чија су деца шокирала особље у обданишту зато што једу прстима, и што повремено деле кревет с родитељима. Тек након интервенције индијске владе детету је дозвољено да живи код ујака у Индији.

Русија тренутно врши дипломатски притисак за права 55 породица руског порекла, којима је Норвешка одузела децу.

У извештају Норвешке владе из 2012. отворено је речено да је њихов етички став „подривање моћи породице, како би држава омогућила деци да одрасту као чврсти и продуктивни чланови друштва“.

Добробит нације је у норвешкој историји била темељ Закона о контроли радничке класе, како би се друштво заштитило од потенцијалних непријатеља друштвеног поретка. Катрин Хавген забринуто упозорава: „Норвешка данас има моћ да доврши експеримент започет пре више од једног века, а у његовом остварењу активно учествују изданци генерације испраних мозгова: наставници, лекари, социјални радници… комшије, спремни да денунцирају свако сумњиво понашање… Довољно је да вам одело мирише на дуван, па да вас оптуже за немар и угрожавање дечјег здравља.“ Једна од жртава државног насиља каже да „породица у Норвешкој може да опстане само ако емитује лажну слику среће, ако их здравље служи и баве се спортом, а да при томе немају никакве проблеме. Несрећа се строго кажњава“.

 

„НАМЕРАВАНА МАЈКА” Уједињено Краљевство одавно практикује злочине према породици, о чему сведочи случај Нила Купера који није остварио право на бригу о детету зато што је „сувише стар да сам узгаја женско дете“. Купер је тада имао 40 година. У настојању да се овакви случајеви сакрију од јавности уведен је „gagging order“ – правни акт којим се ускраћују све информације у вези са конкретним предметом.

Магистар филозофије Миша Ђурковић, експерт за политичку и правну теорију, упозорава да се већ годинама, иза леђа јавности, припремају измене породичног закона „које имају размере тектонских промена“. Једна од драстичних новина односи се на увођење института и праксе сурогат материнства, што повлачи неопходност укидања класичне дефиниције мајке као „жене која је родила дете“. Уместо тога предлаже се увођење термина „сурогат мајка“ и „намеравана мајка“. Напомена законодавца да ће се овакве трансакције обављати „без новчане накнаде“ вређа интелигенцију просечног грађанина, а следећи корак – у интересу евроинтеграција – биће давање могућности странцима да изнајме инкубатор материце, уз сва права дата купцу на штету оног ко је материцу дао у најам.

[/restrictedarea]