Почетна / Свет / МОЖЕ ЛИ ВАТИКАН НАЋИ СПАС У ПРАВОСЛАВЉУ

МОЖЕ ЛИ ВАТИКАН НАЋИ СПАС У ПРАВОСЛАВЉУ

Патријарх Кирил и папа ФранцискоПише ФИЛИП РОДИЋ

У Хавани су се 12. фебруара први пут од црквеног раскола 1054. године и од успостављања аутокефалне Руске православне цркве 1448. године сусрели, изгрлили и изљубили (три пута) један православни патријарх и један католички папа. Можда би неко помислио да су време, место и начин сусрета ове двојице људи производ случајности, али то тако није, нити би могло бити. Ништа у вези са сусретом каквог није било у последњих скоро хиљаду година не може бити случајно. Такође, треба имати на уму да тема сусрета нису биле теолошке разлике него могућности заједничког супротстављања опасностима које доноси модеран свет

Патријарх Руске православне цркве Кирил и поглавар католичке цркве папа Франциско сусрели су се и загрлили на Тргу Револуције у Хавани, тик испод огромног портрета једног од вођа кубанске и латиноамеричке револуције Ернеста Че Геваре. Руски патријарх и папа нису се срели ни у Ватикану, нити у Тројственој лаври Светог Сергеја, духовном центру руске цркве. Објашњавајући зашто Куба као место овог историјског догађаја, патријарх Кирил је рекао да ова земља с једне стране има снажну католичку традицију, али је у стварности секуларна, комунистичка држава, а с друге стране, географски је издвојена из Европе, па омогућава да се са дистанце сагледају историјске поделе и сукоби православља и католицизма. „Избор Кубе за наш сусрет је представљао поруку: да, свесни смо своје тешке прошлости, али оставићемо је по страни, сада је важно да се заједно загледамо у будућност“, рекао је Кирил. Свестан и рационалан избор Кубе можда лежи у овим мотивима, али у домену подсвесног, метафизичког вероватно се крије симболика сусрета на Тргу Револуције, испод слике једног од најчувенијих светских револуционара – она указује на потребу револуције у друштву, више на Западу који морално и духовно трули, него на Истоку, као и тога да када су последњи пут САД и Русија били у овако затегнутим односима и када је свет, као и данас, страховао од рата, то је било на Куби – она је дуго означавала супротстављеност два блока.

Овај сусрет одржан је и у тренутку када је хришћанство угрожено не само на духовној и моралној равни него и физички. Важно је имати на уму да се поглавари источне и западне цркве нису састајали ни када су турски, исламски, освајачи били пред капијама Беча 1683, нити икада раније или касније када је хришћанска цивилизација била угрожена, него управо сада. За разлику од њих, на пример, цар Александар I састао се с Наполеоном у Тилзиту 1807, пре императорове инвазије на Русију 1812, Николај II са кајзером Вилхелмом пред Први светски рат, док се Леонид Брежњев састајао са Џералдом Фордом и Ричардом Никсоном.

Опште је место да православци католицизам повезују са проблемима, јадом и несрећом. Католичанство је и у Русију, и у друге православне земље долазило с инвазијама. Од тевтонских упада преко напада Пољака на Русију, до већ поменутог Наполеона који је католичку Европу довео све до Москве. Да не помињемо усташке злочине над православним Србима који су имали благослов бројних католичких свештеника или злочине украјинских, белоруских и других унијата над православним Словенима свих националности. Упркос свему овоме, међутим, дошло је до овог историјског сусрета и то баш у овом тренутку. Шта то значи? Шта се променило?

 

ПОЛИТИЧКИ ДИЈАЛОГ ВЕРСКИХ ВОЂА Резултат сусрета је заједничка декларација коју су потписала двојица верских поглавара. Карактер ове декларације није теолошки нити у најмањој мери. Дијалог о теолошким разликама између православних и католика води се у оквиру Међународне комисије за дијалог између Римокатоличке цркве и свих православних цркава, и за њега није потребан сусрет на највишем могућем нивоу. Овај сусрет за циљ није имао проналажење заједничких тачака за сарадњу у духовној, него у материјалној, светској сфери у којој се обе цркве, више или мање, осећају угрожено. Пре свега ту је питање страдања, односно геноцида који се над хришћанима спроводи на Блиском истоку. Скрнаве се олтари, хришћани су прогоњени због своје вере као и у раним вековима хришћанства, избацивани из својих манастира и домова и убијани. Исламски терористи спаљују храмове, скрнаве иконе, злостављају православце, католике, копте. Хришћане у овом делу света у овако трагичну ситуацију довели су управо западни лидери својом неоконзервативном/ неолибералном интервенционистичком политиком чији је главни циљ било свргавање секуларних, социјалистичких режима на Блиском истоку и у Северној Африци који су, иако ауторитарни, штитили хришћане и забрањивали верски екстремизам.

Најочигледнији пример је Ирак. Чињеница је да су хришћани тамо били заштићени и да је дугогодишњи други човек режима, заменик премијера и шеф дипломатије Тарик Азиз био посвећени хришћанин. Резултат инвазије коју је предводио самопрокламовани велики хришћанин Џорџ Буш је такав да је Ирак постао пропала држава у којој су насилни џихадисти искористили хаос и почели да убијају бројне хришћане који су под „злим“ Садамом Хусеином уживали сва права. Пре појаве Исламске државе један од најгорих појединачних инцидената био је покољ око 60 људи, учесника на недељној миси у Багдаду октобра 2010. године. Ово се потом пресликало и на Либију и на Сирију, која је дом једној од најстаријих хришћанских заједница на свету. Поред тога што је (индиректно) испровоцирао овакво стање, Запад је врло невољан да говори о гнусној судбини блискоисточних хришћана, за разлику од Путина који не само да неретко указује на овај проблем већ предузима и конкретне мере да заштити угрожено хришћанско становништво. Овога је папа Франциско свестан и јасно му је да ће његов позив за заштиту католичке пастве на Блиском истоку пре чути Путин, него било који од западних, католичких лидера. А преко кога ће најбоље послати ту поруку – преко човека кога Путин јавно поштује и слуша – патријарха Кирила.

Због свега тога не чуди што доминантно место у заједничкој декларацији има позив упућен светским вођама да спрече „потпуно истребљење“ хришћана на Блиском истоку. „Наш поглед мора прво да се окрене ка регионима света где су хришћани жртве прогона. У многим земљама Блиског истока и Северне Африке читаве породице, села и градови са нашом браћом и сестрама потпуно су истребљени“, наводи се у декларацији.

 

ДЕКРИСТИЈАНИЗАЦИЈА ДРУШТВА Двојица верских вођа разговарала су и о проблемима са којим се хришћанство сусреће на Западу и у модерном друштву. Патријарх Кирил и папа Франциско оценили су у заједничкој декларацији да је „у многим земљама очигледна криза породице“ и изразили „жаљење“ што се „други облици суживота стављају на исти ниво“ као брак мушкарца и жене. „Православни и католици деле исти концепт породице… Породица је заснована на браку, чину слободне воље и верне љубави мушкарца и жене. Њихову заједницу крунише љубав и учи их да једно друго прихватају као поклон“, наводи се и додаје да је „овај концепт заснован на библијској традицији очинства и материнства као различитим улогама мушкарца и жене у браку, што се данас брише из јавне свести“. Говорећи после састанка патријарх Кирил био је још директнији и јаснији. „Чврсто верујем да би требало заједно да радимо на томе да наше друштво спасемо од декристијанизације, јер суочени са све већим атеистичким притиском, који је у неким земљама постао врло агресиван, хришћани бивају истиснути из јавног живота. Можемо рећи да су хришћани данас у врло незавидном положају у многим развијеним земљама. Хришћани су под притиском. Посебно у покушајима да се ограничи њихова верска слобода у јавном простору. Све то указује да имамо посла са опасном, критичном ситуацијом за хришћанску стварност, хришћанско присуство. Мислим да је састанак са папом Франциском дошао у правом тренутку како бисмо детаљно и свеобухватно разговарали о овом проблему и дошли до заједничког става изнетог у декларацији“, рекао је патријарх Кирил. Његове речи могу се протумачити као знак солидарности и забринутости за добробит своје хришћанске браће католичке вероисповести, а не толико као брига за сопствену паству. С једне стране, Руска православна црква, као и многе друге православне цркве, у успону је и васкрсава. Отварају се нови манастири и подижу нови олтари, све је више православних богословија и објављују се бројна теолошка дела. После 1991. године и пада комунизма, црква је оживљена и обнавља свој утицај у друштву, православна мисао се вратила међу људе, а све ово запечаћено је врло блиским односом руске власти, пре свега председника Владимира Путина, са православљем. С друге стране, западно хришћанство и хришћанство на Западу, пре свега у Европи и САД, у дубокој је кризи. Доминантна либерална идеологија у овом делу света избацила је Христа из душе свог народа на свим нивоима, од тога да је политички некоректно Божић називати именом, него безлично „празником“, преко легализације истополних бракова до масовне атеизације и материјализације друштва што води губитку свих духовних вредности и нихилизам – то је и разлог због ког се све више изгубљених Европљана у потрази за нечим вишим и вреднијим од овоземаљског живота одриче својих корена и традиције, те окреће исламу. Не само да се на Западу дижу нови храмови новцу или Алаху већ се и више векова старе цркве руше или им се мења намена.

Патријарх Кирил је, после сусрета са папом, у том контексту указао на чињеницу да се исти закони и заповести које поштују хришћани могу наћи и у исламу, па чак и у секуларном хуманизму, односно да су постојали у одређеној етапи развоја секуларног хуманизма. „Универзална декларација о људским правима помиње људски морал као оквир који ограничава људска права. У данашњем свету, међутим, људски морал више није ограничавајући фактор за људску слободу. Нажалост, данас се удаљавамо од ствари које су нас одувек уједињавале на најдубљем онтолошком нивоу. Уверен сам, да ако се овакав тренд настави, перспектива човечанства, нашег света, изгледа веома лоше“, рекао је Кирил и додао да је уверен да је његов сусрет са папом макар у одређеној мери допринео изградњи будућег моралног консензуса међу људима.

 

ЗАМЕНА ПОЗИЦИЈА Из свега овога може се закључити да је Кирил током састанка под својим ногама имао чвршће тле и доминантнију позицију, али да је није злоупотребио већ је папи и његовим проблемима пришао на „братски, хришћански“ начин. Ситуација у којој се налазе хришћани на Истоку и они на Западу, омогућила је Кирилу да заштити интересе своје цркве. То је најочигледније око питања прозелитизма и Украјине. Док је католичка црква већ вековима уназад тежила да се прошири на исток и православне народе подреди католичанству било кроз прелазак у западну веру, било кроз унијаћење, папа Франциско се током сусрета са Кирилом одрекао овог модела и у заједничкој декларацији се јасно наводи да католичка црква одустаје од било каквог прозелитизма. Може се претпоставити да је ово био уступак који је Франциско морао дати Кирилу за његову подршку у свету не баш наклоњеном католичанству. „Православни и католици повезани су не само заједничком традицијом цркве у првом миленијуму него и мисијом проповедања Христовог јеванђеља у данашњем свету. Ова мисија захтева међусобно поштовање за чланове хришћанских заједница и искључује било какав облик прозелитизма“, наводи се у декларацији и додаје да православна и католичка црква „нису конкуренти већ браћа“, те да тај „концепт мора водити све међусобне акције“. Одбачено је и унијаћење: „Надамо се да ће наш састанак довести до помирења какве год напетости да постоје између грко-католика и православних. Данас је јасно да је пређашњи модел ’унијаћења’, као сједињавања једне заједнице другој одвајањем од њене цркве, није начин да се поново успостави јединство“, пише у декларацији уз ограду да треба дозволити опстанак заједницама насталим на овај начин. У вези цркве у Украјини отишло се корак даље – Ватикан је одбацио било какву подршку отпадницима од Руске православне цркве. „Надамо се да ће шизма међу православним верницима у Украјини бити превазиђена помоћу постојећих канонских норми и да ће православни хришћани Украјине живети у миру и хармонији, чему ће допринети католичке заједнице у овој земљи.“

Разлика у упоришту коју има Кирил и оног које ужива Франциско била је евидентна и у начину на који је сусрет представљен јавности. Док су западни медији овај историјски тренутак, на који се чекало скоро хиљаду година, или игнорисали или се потрудили да га погрешно интерпретирају, у Русији је ово била ударна вест. Тако је, на пример, на дан сусрета „Њујорк тајмс“ папу Франциска ставио на насловну страну своје веб-странице, али најављујући његову посету Мексику, док ниједна реч није била посвећена сусрету с патријархом Кирилом. Није поменут ни прогон хришћана и других мањинских верских група у Сирији. „Вашингтон пост“ је имао сличан приступ игноришући готово у потпуности то шта су поглавари православне и католичке цркве имали да кажу, посебно у односу на верски прогон. Неки амерички и западни медији, о чему пише Ентони Салвиа, бивши саветник заменика америчког државног секретара у администрацији Роналда Регана, отишли су и корак даље указујући да је папа Франциско сусретом с патријархом Кирилом дозволио да га Кремљ изманипулише. Овакви наводи, пише он, „указују на приоритет оних на Западу који се противе пријатељству и помирењу с Русијом; они уместо тога хоће да засеју семе раздора између два дела Старог континента, латинског Запада и византијског Истока“.

Иако је сусрет двојице верских поглавара, као што смо рекли, био више политички него теолошки, послата порука није политичка већ морална и духовна и очекује се да ће значајно утицати на начин на развијања друштва и међуљудских односа. Духовни и морални фактор у друштвеним питањима од кључног су значаја када треба избећи надолазећи рат или решавати постојеће сукобе. То је вероватно и више од политичких иницијатива. Уколико црквене заједнице, подељене скоро хиљаду година, покажу да су у стању да превазиђу своје разлике, оне пружају снажно сведочанство свету које је тешко игнорисати. Ово помирење пружа наду у могућност мира и помирења које ниједан политички систем не би могао да обезбеди. Подела између католика и православних вековима је стварала раздор између Западне и Источне Европе. Доводећи ову поделу у питање у сферама у којима су обе цркве у сагласју, можда патријарх Кирил и папа Франциско могу да поставе темеље за истински паневропску хришћанску друштвену агенду

3 коментара

  1. Шта човек да мисли у вези са тако великим догађејем који се збио ових дана у Хавани. Поглавари две велике цркве, које су супротстављене једна другој скоро читав миленијум, састали су се и изљубили као браћа и то у комунистичкој земљи на тргу револуције у сенци највећег револуционара света, Че Геваре. Да ли да се радујемо или да стрепимо? Да ли овај велики догађај наговештава свету боље дане или слути на велико зло? Нисам у стању да се определим. Светске прилике које су видљиве, замаскиране или сасвим прикривене су такве да се више ништа не може знати са сигурносшћу. Човеку који још није потпуно зомбиран остаје да буде подозрив. Шта је то што се крије иза свега тога? Није, ваљда да су се патријарх РПЦ и папа заиста забринули због страдања хришћана на Блиском истоку. Да ли су забринути и због страдања осталих Ирачана и Сиријаца који су других религијских опредељења или су недајбоже атеисти?




    0



    0
    • Ekumenizam ante portas

      Мој добри роде,
      немојте да се лажемо јер православље је у цезаро-папизму до сада имало само зло и несрећу.
      Зато би овај наслов требало мало другачије читати и сагледати из свих углова, а посебно православних.
      И прије се у историји дешавало да руски патријарси чак склопе и конкордат са Ватиканом па неславно заврше као јуда…
      Вечити је рат за душе људске, не дајте да Вам их узму и погубе…
      ПОРАЗ ЈЕ СТАЊЕ ДУХА…
      Опширније кога интересује нека са разумевањем прочита, а било би корисно и за аутора
      ,,Прокламујући ,,јерес над јересима“како је Свети Јустин Поповић називао догмат о папском примату, Ватикан је прогласио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, историјска и будућа недјела.
      Тако и геноцид почињен у Другом свјетском рату над православним Србима из те перспективе добија другу димензију, зато 1998. године папа Јован Павле други проглашава Алојзија Степинца римокатоличког идеолога геноцида над православним Србима за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за Степинца пише ,,да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“, а најнови папа га коначно канонизује.
      Историчарима цркве је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као у Украјини и на Балкану, као што у историји није позната тачка на земаљској кугли на којој мисионари папизма нијесу посијали зло, раздор и сукобе. Свједоци смо учинка украјинског унијатизма, злочина украјинских унијата над властитим народом.
      Али, и оно што вјековима нијесу успјели душмани силом, што је одбрањено борбом и сачувано прегалаштвом православних пастира, наумили су да ураде Срби колонијалног карактера, а космополитских назора, до данас најбољи извођачи европског и екуменског скеча у Србији и Црној Гори.
      Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова.
      Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни или непосредни инспиратор немира и кравопролића.
      Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима.
      Од десетог вијека папски мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских сила стизали у најудаљеније европске колоније и крајеве свијета, али су трезвени народи успјевали уз божију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, потписивања споразума о дугорочној сарадњи, као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.„




      0



      0
  2. Драган

    О папи се говори после 21. минуте, а корисно би било одгледати и део пре тога!

    https://www.youtube.com/watch?v=fRDPJg-BpmQ

    Драган Славнић




    0



    0

Оставите одговор на Ekumenizam ante portas Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *