Почетна / Култура / Mиљковићева Србија на истоку

Mиљковићева Србија на истоку

branko miljkovic e785a375f6539d352a76973862570b05Пише Драган Хамовић

У средиште својих песничких замисли Миљковић је поставио тежњу за обликовањем модерних националних симбола, а о томе је сразмерно мало писано. Од првих оглашавања у јавности, говори о свом раду на збиркама Србија на Истоку и Моравске елегије. Није стигао да их објави, али према назнакама осталих иза аутора можемо оцртати обрисе Миљковићеве недосегнуте Србије на Истоку, посејане по објављеним збиркама и оставштини

Откад је добио прилику да обелодањује песничке планове, Бранко Миљковић није престајао да помиње модерну поезију засновану на националним симболима. И не само да је вести о том подухвату подгревао него му је придавао привилеговано место у својој динамичној, суверено освешћеној, превратничкој песничкој мисли и пракси. У анкети („Искушење поезије“) у првој свесци часописа Дело за 1957. годину – недуго по формирању неосимболистичке групе, а пре појаве првенца Узалуд је будим (1957/1958) реч је добио, међу новим гласовима, и Миљковић: „Поетски симболи којима особито тежим, а које још нисам постигао, јесу национални симболи. Мислим да је сасвим могуће да национални симболи добију универзално значење. Уосталом, у то није тешко веровати после родољубиве поезије Оскара Давича и Васка Попе.“ У „минималистичком“ разговору за НИН (четири месеца пре смртног одласка) песник не пропушта да вредносно истакне циклус „Утва златокрила“, јер му се овде чине очигледним настојања да изгради поезију на националним симболима, који треба да одразе „пречишћено народно искуство“.

[restrictedarea]

Заслужује посебну пажњу да у белешци на крају збирке Узалуд је будим стоји и најава збирки Србија на Истоку и Моравске елегије. Да се приближимо иницијалној замисли Србије на Истоку омогућава репортажа Макса Еренрајха, штампана у НИН-у с краја октобра 1956. године. Овде Миљковић вероватно први пут, али и најдетаљније, излаже шта му је фокус песничких намера и шта треба да садрже рукописи у настајању: „Хтео бих да на свој начин инкарнирам наше националне митове. У ствари, то је покушај да се поново савременим начином оживи родољубива лирика. […] Моја родољубива поезија рефлектује осећање човека који је нашао свој мир у оквиру националних граница.“ Готово запањује да онај исти песник који је, две-три године доцније, као пожељну маску, преузео речник владајућег идеолошког дискурса (нпр. у есеју „Патриотска и револуционарна поезија“) неувијено образлаже своје налажење мира „у оквиру националних граница“. Али чак и покривен обавезним јавним формулама, спорадично упућује полемичке сигнале према нихилизму надреалиста – а у одбрану културе и континуитета.

КОНЦЕПЦИЈА ГРАНДИОЗНА Вратимо се Еренрајховој репортажи. У наставку, новинар укратко преноси шта је даље Миљковић назначио као оквире свога главног настајућег пројекта: „Његова друга збирка треба да се зове Моравске елегије – хераклитовско размишљање о прошлости своје земље и времену уопште. Још необичнија ће бити трећа, недовршена, збирка Србија на истоку. Концепција грандиозна. У првом циклусу песнички ће се доживети визија свих историјских предела: од Нишаве до Сутјеске; други циклус је посвећен јунацима: од Хајдук Вељка до Саве Ковачевића, а трећи биткама: од боја на Чегру до Баније. Синтеза прошлости и садашњости.“

Очито је, након свих тих назнака, да и унутар нама познате Миљковићеве поезије – мада нема ни песама о Вељку или команданту Сави – налазимо градиво за неостварену књигу Србија на Истоку – и то од почетне збирке па до последње. Јер, обратимо пажњу, Миљковићеви песнички наслови су збирке песама а не књиге, отуда се тематски блиске песме налазе у различитим збиркама. На основу концепције пренете у репортажи, можемо видети да су песме из циклуса „За оне које волимо“ (1955) – објављене прво у збирци Узалуд је будим, онда у коауторској збирци Смрћу против смрти (1959, заједно са Блажом Шћепановићем) – сегмент једне од замишљених целина Србије на Истоку. Другим речима, песмама и циклусима националне симболике ваља придодати и родољубиве стихове смештене у збирку Смрћу против смрти, а први пут уврштене у збирку Узалуд је будим, пре свега поему „Реквијем“. Песник у збирку Смрћу против смрти уводи и вишеделну песму „Тјентиште“, тематски и по тону наслоњену на „Реквијем“, где је испредњачио симбол Зеленгоре, елементарном силом симбола високе планине. Ако пођемо у том смеру, онда симболика земље – која и у нечијим плакатним стиховима гдекад изнесе архетипске импулсе – код Миљковића добија сложенији семантички обухват, као и мистички парадоксализам жртвене смрти што смрт побеђује. Овај аспект и повезује „Реквијем“ с епском смисаоном подлогом „Утве златокриле“. Гојковица, Слуга Милутин и Болани Дојчин – као што је била приметила Хатиџа Диздаревић Крњевић – „све троје јунака су жртве, различите по типу, и сва три имена су у семантичкој зони смрти и њени су симболи“. Стилизација крвне и херојске жртве – мимо циљаних површинских идеологема – активира најснажнији обредни смисао песама с мотивима Зеленгоре и Сутјеске, новоепизованих, новомитизованих догађаја.

Земља је, у прелудијуму поеме „Реквијем“, описана као „баштина ветрова“ и оних „што имају мање него ништа“, као „велика урна са пепелом једне и заједничке смрти која се понавља/ али не преговара са временом никад“. У „последњој молитви за мртве“ вишегласног „Реквијема“ песник се моли „за њихову/ смрт тако потребну против смрти/ за оне који су сада једно“. Искључење свега „случајног и небитног“ у дејству симболичке кондензације не само да противречи начелу спонтаности код тада меродавних идеолошких ментора надреалиста него и поравнава повесне разлике у корист архетипских матрица. Отуда се Миљковићев „Црни коњаник“, виђен на Банији (с алузијом на покоље над крајишким Србима и њихову борбу), „заточен у нашој лобањи/ јури од чела и темена“, распознаје као рефлекс древне коњаничке представе бога мртвих, у крајњој линији – трачког коњаника, према Чајкановићу, најдоње праиндоевропске слике божанства. Конкретно ратно збивање сажето је у општу фигуру што исијава страх и смрт. Множина умирања „у времену и простору“, у оваквој симболичкој пројекцији, постаје једна, жртвена и животоносна смрт. „Ако то није национална мистика, као што је песнику пребацивано – а није – шта је онда?“, питао се Милован Данојлић у осврту на песме с националном симболиком у збирци Ватра и ништа, служећи се прећутно и неким Миљковићевим програмским ставовима: „Ја бих рекао да је посреди песникова инклинација према колективу, према сржи људске судбине.“ Приказивач из реда неосимболиста указује на биљке као носиоце „континуитета времена“ и „својстава примордијалног живота“. На другом месту, у песми „Елегија или измишљена идила“, која јамачно припада несабраном низу Моравских елегија (јер се „поморавље“ и помиње), базични састојак биља – семе – повезује с водом, тј. моравском топографијом, а једно и друго с речима као њиховим супститутом: „О тајно кад сањам да речи нечим заменим,/ та поља у семенци јој поморављем зеленим.“

Разуме се, конкретне биљне врсте из фонда народне митологије имају изузетан статус у песмама „Утве златокриле“, оне су посреднице тајне почела и животне обнове, носиоци „примордијалног живота“, као рецимо у песми „Расковник“: „Отвори семенку у којој нежно чами/ Заборављено пролеће.“ Слика биљних сокова пресликава се на слику људског крвотока „што везује кисеоник и време“, тако да је поређење биљног и човековог циклуса овде врло видљиво. За човека и за биљку, укорењеност у земљи од пресудног је значаја, баш као у стиховима „Похвале земљи“: „Помешана са мном/ Знам ли је.“

МиљковићАПСТРАХОВАНИ ПРЕДЕО МОРАВЕ Подвлачећи да „литерарне фикције“ поседују непроменљиво језгро које је назвао „телесни услов као егзистенцијално посредовање између сопства и света“, Пол Рикер поентира да је земља овде „нешто више и нешто друго него једна планета: то је митско име нашег телесног усидрења у свету“. У сврху проналажења „мира у оквиру националних граница“ упослени су и симболи земље, Мораве као знака непрестаног протока у времену, као и бирани каталог симбола из српске усмености. Мо­ра­ва је код Миљко­ви­ћа, као и дру­ги наци­о­нал­ни симболи и стварносни са­др­жа­ји, у далеком наслућивању. Шта можемо истаћи као првенствену ознаку на­слов­ног симбола Мора­ве него – про­ток или протицање, кру­жно у осно­ви. То, наиме, оста­не ка­д се Морава разложи на бит­но, на саставке. То је апстраховани предео Мораве. У песни­ков сведени збир ре­чи важних за препозна­ва­ње насловне те­ме је „оба­ла“. „Јер не­ма ни­че­га са дру­ге стране“, пева Миљковић, па изра­ња из овог исказа архајска представа Мо­ра­ве као међе свето­ва.

Миљковић је разликовао два наспрамна приступа култури, тј. наслеђу код песничких превратника. То је антикултурно становиште (каквим се одликују и надреалисти), на једној страни, и схватање што културу признаје као неопходни ослонац за револуционарне продоре, на другој: „Од руских револуционарних симболиста само је Брјусов јасно схватио да је цивилизација и култура на страни пролетаријата“ – даје за право руском песнику његов српски преводилац. Подсетимо се песме „Син земље“ у Миљковићевом препеву: „Ја сам син Земље, где је време кратко,/ Где загонетка тамна душу трује.“

У песми Брјусова сагласно проговара Миљковићево уверење о непрекинутости, континуитету, о загонетки родног предела, али и културних творевина као чиниоцима тајне сопства. Зато је, тако заснован, песник пред фреском анђела у Храму Светог Ахилија и могао изрећи, донекле на Попином трагу – а однекле чинећи својски игриве полемичке отклоне од Попе, похвалу личној идеал-типској слици: „Ко тебе није видео тај не зна/ Себе, ко тебе не виде тај неће/ Никуда стићи, јер бескрајан је пут.“ Миљковић, како је у критици примећено, продужује „огледање по дубини националне меморије“, након Попиног циклуса „Усправна земља“ наставља „процес конституисања идентитета у културноисторијском простору“. „Моје лице тоне у чудну безличност.“ А ова „чудна безличност“ представља тренутак духовног сједињења, надличност, никако не – губљење личних својстава.

Кад у репортажи описује будућу топографију рукописа Србија на Истоку – како смо и навели – песник полази (географски) од Нишаве и (повесно) од Чегра, значи креће од места сопственог првог „телесног усидрења у свету“ у ширину националног простора. Миљковић је, поред звучних сентенци, посежући у основе себе и језика којим се сопство освешћује, долазио до ступњева на којима се лично претапа у надлично, у колективну подлогу. „У свем нашем сазнању и мишљењу ми смо увек већ предубеђени језичким излагањем света, у коме урастање у свет значи израстање“, писао је Гадамер. Зато је овоме песнику био пресудан, најшире и најдубље појмљен, простор из кога је израстао. У текстовима из 1955. и 1957. Зоран Мишић међу светски репрезентативне националне симболе за којима ваља песнички посегнути помиње маркантни топоним Миљковићевог завичаја Ћеле-кулу, већ тада доспелу у Попин видокруг. Дата у разазнатљивој слици или алузији, изобличена, растављена на елементе, Ћеле-кула сенчи толике Миљковићеве песме, она је, како је писао Радивоје Микић, „важна тематска јединица коју је овај песник преносио из песме у песму, настојећи да у њему види симбол који повезује трагична искуства из различитих времена“.

Најгушће је сликовним варијацијама Ћеле-куле прожет сонетни венац „Трагични сонети“ из прве збирке. Други сонет у венцу, подсећамо, управо носи наслов „Кула лобања“, али је овај симбол, и у овом и у више других „Трагичних сонета“, присутан као тренутна, деформисана слика, што је неке тумаче одбило од одгонетања семантичке улоге овог вишекратног симболичког знака. У трагичној динамици трагања за собом и својим језиком, у језгру интимног и колективног сећања уграђеног у песничку слику непосредно доживљеног света, обрела се аветињска силуета Ћеле-куле, гротескни артефакт завичајне и народне прошлости, трауматичан знак који Миљковић није могао ни посве посвојити – нити га се отрести. За Миљковића, овај симбол из ужег матичног простора био му је, можемо рећи, опсесивни, фантомски пратилац кроз читаву поезију, мотив децентриран а свеприсутан, подривајући језовити топос смрти у пределу рођења, што га је ваљало, као и друге противности, мирити у Миљковићевој поезији.

У ГЛОБАЛНОМ ЗАНИМАЊУ ЗА АРХЕТИПОВЕ Миљковићева замисао о заснивању поезије на националним симболима израз је ширег процеса покренутог у првом ешалону поратног српског песничког модернизма, у глобалној атмосфери занимања за почетке, архетипове. Овај подухват није везан једино за неостварене збирке Србија на Истоку и Моравске елегије, мада су ови рукописи могли бити сабирна места за оба тока артикулације националне митопоетске Миљковићеве амбиције. Осим високо изведених и аналитички далеко расветљенијих циклуса Ариљски анђео и Утва златокрила, грађених на средњовековном и фолклорно-епском слоју, сажимање националне историје на митску матрицу жртве карактеришу песме с тематским упориштем ослободилачке борбе у Другом светском рату, док најављене старије епско-историјске теме и ликове није стигао да песнички обради. Миљковић преноси лирско тежиште на повесне пределе, најпре на симбол Мораве, чиме раскриљује обилати потенцијал митског симбола мајке земље – из које долазимо и куда се враћамо – као и посредничке симболике биља, растиња што собом спаја елементе земље, воде, ваздуха и сунчеве ватре, кореном у родној земљи а изданком над њом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *