КЊИГЕ И ЖИВОТ

После 95 година Ратни дневник стигао до издавача

Пише Светислав Тијанић

Oд тројице синова познатог златиборског свештеника Јеврема Туцовића њих двојица – Владимир (1874–1947) и Стеван (1882–1933) били су активни официри. Обојица су двоструки носиоци „Карађорђеве звезде“ и учесници балканских ратова и Великог рата. Иако није био активни официр, већ резервни поручник а затим и резервни капетан друге класе у Великом рату, трећи Јевремов син, Димитрије Туцовић (1881–1914) најпознатији је међу њима, у то време као најистакнутија личност Српске социјалдемократске партије и радничког покрета Србије. Током рата Димитрије је водио дневник од кога је сачувана само друга свеска и објављена после Другог светског рата у његовим сабраним делима, а затим и у књизи „Ратни дневници Ужичана 1912–1918“, коју је издао Историјски архив у Ужицу крајем прошлог века. У обимном тексту у ужичком недељнику „Вести“, посвећеном Туцовићима поводом стогодишњице Великог рата, ужички пензионисани новинар и публициста Ђорђе Пилчевић одговорио је на питање да ли је и Димитријев млађи брат Стеван Туцовић водио дневник.

У Стевановој краткој биографији, објављеној у Биографском лексикону Златиборског округа у издању Удружења Ужичана из Београда, као ни у другим документима његов Ратни дневник се не спомиње. Ових дана, међутим, Ђорђе Пилчевић је у својој архиви пронашао два писма пуковника Стевана Туцовића која је пре тридесетак година добио од колеге Радована Поповића, тада новинара „Политике“ и познатог биографа најистакнутијих српских писаца. Испоставило се да је Стеван ипак водио ратни дневник, и да га је посветио рано преминулој супрузи Мири и погинулом брату Димитрију (погинуо као командир чете у Моравској дивизији у Колубарској бици 1914. године, на Врачем брду код Лазаревца). Писма је Стеван 1921. године упутио издавачу и књижару Светиславу Б. Цвијановићу.

У једном од писама које је Стеван Туцовић послао из Баошића у Боки, где је био командант Другог батаљона Првог тврђавског пука, види се да му је понудио свој Ратни дневник на штампање. Стеван наводи да његове ратне белешке имају 422 полутабака и да садрже три дела: Од Мачве до Солуна, Од Солуна до наше офанзиве 1918. године, и Од офанзиве до свршетка наших ратова. „Рад је лепо сређен и врло интересантан, и мислим да ће бити радо читан а нарочито од официра. Ја сам раздао огласе на све команде, и видећу број претплатника, о чему бих Вас накнадно известио. Ја се надам да ће сталних претплатника бити око 1.500, и молим Вас да ми што пре одговорите на Херцег Нови – Бока Которска.“

Стеван Туцовић још наводи да је Ратни дневник писао марљиво од 1915. до завршетка рата 1918. године, да је бележио све важније догађаје и борбе које је српска војска водила при одступању, трудећи се да, како каже, пренесе што вернију слику српског повлачења и преласка преко Црне Горе и Албаније. Од изласка српске војске на Солунски фронт, па до завршетка наше офанзиве 1918, писао је по данима, и то о сваком догађају.

Нема, међутим, података да ли је, и шта је, књижар и издавач Светислав Б. Цвијановић одговорио Стевану, али Ратни дневник није штампан. Тада му се изгубио траг, а у свом опширном тексту „Где је Ратни дневник пуковника Стевана Туцовића“ Ђорђе Пилчевић наводи да би „ваљало трагати за њим да би се објавио као драгоцен документ о Великом рату, о погибији Димитрија Туцовића и других ратника из ужичког краја“. Већ у следећем броју недељника „Вести“ тим поводом огласио се познати Ужичанин Љубивоје Ршумовић. У свом писму „Вестима“ Ршумовић наводи:

„Драге колеге, ево вам користи од тога што ми редовно бесплатно шаљете Вести, на чему вам другарски захваљујем. Прочитах Пилчевићево опширно питање на две стране Где је Ратни дневник пуковника Стевана Туцовића, и присетих се да сам 1984. године, као уредник у Издавачком предузећу Књижевне новине дошао до рукописа тог дневника. Сад, да ме убијете, не сећам се како. Спремио сам га за штампу, дакле, фотокопирао и, чини ми се, лекторисао. Међутим, тада се подигла прашина око књиге Радована Поповића Истина о Дучићу, па онда око књиге Данка Поповића Књига о Милутину, а у то време сам припремао и објављивање избора из опуса Слободана Јовановића (у договору са Иваном Стамболићем и са рецензијом др Јована Деретића, његовог председника идеолошке комисије у Комитету!).

Елем, та дрека јавног мњења дала је жалостан резултат: земљак Миленко Вучетић, тада секретар комуниста писаца, и Никола Цинцар Попоски из Књижевних новина, напујдали су новинара Томислава Марчинка (касније истакнутог хадезеовца у Хрватској) да ме прогласе националистом, и као такав сам избачен из Савеза комуниста. Тако је Стеванов дневник остао необјављен. Прешао сам у Позориште Бошко Буха, али сам понео фотокопију тог дневника, јер сам имао и приватни разлог и жељу да га сачувам. Наиме, моја баба Јованка (мајчина мајка) је из Туцовића. Дакле, та фотокопија је код мене, и радо ћу је уступити ужичким издавачима. Ево прилике да се и ја појавим, ако већ не могу као аутор онда као приређивач, међу ужичким издавачима“, стоји у писму Љубивоја Ршумовића.

Одмах је реаговао Жељко Марковић, директор Историјског архива у Ужицу. Позвао је Љубивоја Ршумовића, и договорено је да већ ове године Архив изда Ратни дневник пуковника Стевана Туцовића.

Момчило Исић

Сељаштво у Србији

„Филип Вишњић“, Београд, 2016

После вишегодишњих истраживања, трилогијом Сељаштво у Србији др Момчило Исић је стручној јавности подарио „личну карту“ доминантног друштвеног слоја у Србији у време Краљевине СХС/Југославије, који је и највише уложио у њено стварање. Овим значајним историографским делом, српска историографија добила је комплетну слику о сељаштву, чиме је учињен један од кључних услова за његово разумевање.

 

 

 

 

Душан Бабац

Србија и Русија у Великом рату

Evro Book, 2014

Двојезична монографија на српском и руском која се бави тематиком савезништва Србије и Русије у Великом рату. Историјски преглед о војним везама и односима два братска народа, настала са циљем да се осветле неке мало познате епизоде из те епохе, имена и лица њених актера у време обележавања стогодишњице од почетка рата који свет дотад није видео. Аутор се бави генезом савезништва, открива његове корене који сежу у далеку 1806. годину, у време борбе да се Србија ослободи турске власти, те се настављају 1877. када је Русија ушла у рат са Турцима, па све до преломне 1914. када је Србија у Русији нашла свог главног и природног савезника.

Српске славе и празници

Вулкан издаваштво, 2015

Славе и празници сакупљени и представљени у овој књизи сведоче не само о духовности српског народа већ и о сачуваној богатој народној култури до наших дана, манифестованој у народним обичајима, предањима, митовима и легендама, преношеној с колена на колено. У изради овог раскошног издања учествовали су еминентни стручњаци из области теологије и етнологије, а резултат њихове сарадње такав је да ова књига са поносом носи благослов Његове светости патријарха српског Иринеја. Славе и празници са симболиком и структуром коју носе са собом, иако у савременом добу добијају и нови облик прослављања, у српском народу се поштују, одржавају и оживљавају сходно потребама времена, кодексу понашања и настојању очувања идентитета.

 

 

Душан Микља

Гранд централ

Лагуна, 2016

Уликс је допутовао у Њујорк с првобитном намером да сними филм по свом сценарију, посети музеје, музичке дворане и књижаре и осети дух старих времена у Сохоу, Трибеки и Гринич Вилиџу. Чим је закорачио на Гранд централ, застао је и поколебао се: нашао се на раскршћу путева и судбина и уздрхтао пред снагом доживљаја Њујорка као џиновског циклотрона у којем се као честице вртоглаво премећу и мимоилазе људи из свих крајева света. Осећајући да нема погоднијег места и времена да се коначно заустави и сагледа свој целокупни пут, одлучио је да у граду над градовима за кратко време у једну жижу згусне цео пређашњи живот. Уронио је тако у светове Њујорка откривајући његове блиставе и страшне кутке и истовремено постојање Града као очинског уточишта и чудовишта које прождире људе.

 

 

 

Архимандрит Алексеј (Богићевић) Радмила Мишев

Дечанске и друге приче

Манастир Светог апостола и јеванђелиста Луке, Бошњане, 2015

У жељи да од заборав а сачувају речи и догађаје везане за Mанастир Високи Дечани, као и дивне, умне и здраве старце, архимандрит Алексеј и Радмила Мишев призвали су сећања на духовнике из последње генерације великих ратника, трудбеника и молитвеника. Дечанске поруке и поуке, како у предговору каже епископ шумадијски Јован, сећања су на време одрастања и сазревања дечака који је у дванаестој години дошао у манастир, и кроз чији животни пут пратимо и догађаје у манастиру и ван њега. Ова књига запис је једног неповратно прошлог времена које је оставило неизбрисив траг у душама људи окупљених око дечанске светиње.

 

 

Звонимир Вучковић

Сећања из рата

Српска књижевна задруга, 2016

Звонимир Вучковић био је официр Југословенске војске. Од 1941. у покрету отпора Драже Михаиловића, по чину капетан, командант корпуса. Поткрај рата војни изасланик у савезничкој команди у Италији. До 2004. живео је у Сједињеним Америчким Државама. Његова књига има два дела – Сећања из рата и Од отпора до грађанског рата. У форми сећања Вучковић приказује свој живот и ратни пут, готово из дана у дан, из своје официрске и равногорске, али пре свега људске перспективе. Књига представља хронику рата у близини Драже Михаиловића, који је, уз приповедача, главни јунак трагичних збивања у Србији током Другог светског рата. Његово казивање није једнострано и навијачко. Драгоцено и занимљиво сведочанство искреног родољуба и учесника.