Почетна / Уводник / Као сав нормалан свет

Као сав нормалан свет

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Нема дана да неки политичар, аналитичар или новинар, згрожен нечим што му није по вољи у Србији, не каже: Шта ће свет мислити о нама! Хоћемо ли ми некада бити као сав нормалан свет! Када ћемо почети да се угледамо на свет!

Време је да се постави питање на који се то свет мисли и са којим би светлим примерима требало да се одмеравамо. На кога и на шта да личимо?

Размотримо мало те пожељне и репрезентативне узоре који нам се предлажу, тачније речено – намећу.

Уједињене нације су донеле одлуку да је оснивач „Викиликса“ Џулијан Ансаж већ годинама противправно заточен („незаконито притворен“) у амбасади Еквадора у Лондону и да мора бити ослобођен, те да не сме бити хапшен или изручен САД. Истога трена огласили су се министри и владе Велике Британије и Шведске рекавши да је оваква одлука УН смешна, да не дају ни пет пара за њу и да им не пада на памет да је поштују. Чим крочи на улицу Лондона, биће му намакнуте лисице. Неважно је чак и то што је према правном систему Шведске за већину кривичних дела која му се (намештено) стављају на терет наступила застарелост, што би дакле требало да искључује могућност кривичног гоњења. Не поштује се, видимо, ни међународно ни унутрашње право. Треба ли да нам то буду узори? На кога би то требало да личимо и чије јавно оглашаване ставове о питањима угрожености слобода и људских права широм света треба да слушамо? И на основу чега би становници тих (западних) држава било чиме требало да буду скандализовани када смо ми у питању?

[restrictedarea]

Треба ли, ради слободе медија, како бисмо личили на сав нормалан свет, да на медије применимо актуелне пољске политичке и правне принципе, те да када је јавни сервис у питању све ставимо арбитрарно у руке министра финансија. У Пољској би то примили с великим поштовањем, а као што знамо Пољска је једна од највећих и најугледнијих чланица Европске уније. Уосталом, и на њеном је челу Пољак.

Треба ли Србија, како би личила на тај (нормалан, дакле) свет, да настави с праксом киднаповања својих држављана мимо и против закона и Устава, а све то да учини не би ли их потом илегално изручивала у тајне затворе ЦИА, или у војне базе НАТО-а у суседној држави, па одатле у Хаг. Слободан Милошевић, мада је преминуо пре деценије, још увек по свим нашим прописима, одлукама Уставног суда и законима, обитава у Централном затвору у Београду. Тадашњи управник Затвора Драгиша Блануша и даље није одговарао због тога што је киднаповао притвореника Милошевића и послао га на хелиодром на Бањици. Јесмо ли тада личили на сав тај нормални свет? Било је то, подсетимо се, оно време када је, како пише „један од најугледнијих британских новинара“ Џулијан Борџер у својој књизи „Касапинов траг“, из Београда отети Слободан Милошевић из Тузле одлетео „авионом БАЕ 146 Краљевског летећег одреда, истим оним авионом којим је тело принцезе Дајане допремљено у Британију након њене смрти у Паризу 1997. године“. Нема шта, Енглези су истрајни у превозу жртава својих активности, те је тако и некадашњи председник Србије и СР Југославије завршио, преко аеродрома у Ајндховену, у затвору Шевенинген, где је прво (доказано) трован, а онда, под неразјашњеним околностима, усмрћен. Управник затвора био је Британац, а не Србин Блануша, и тајне депеше „Викиликса“ показују коме је и како илегално подносио извештаје о животу хашких затвореника. И о томе шта су им слабости и како им треба загорчати живот у тамници.

Када смо већ код тровања, исти ти Британци тврде да је Путин полонијумом отровао бившег руског агента и пребега Литвињенка, док Литвињенков брат тврди да су тај злочин починиле британске обавештајне службе како би за то оптужиле управо руског председника. Због уверљивости овакве западњачке пропаганде или спиновања, свему томе придружују се вести и тврдње да је и бивши министар спољних послова Србије Вук Јеремић намерно трован у Русији пошто је тада био „познат као заговорник НАТО“, као и да су га од могуће смртоносних последица руског тровања једва спасли у америчкој болници. Немачка штампа, можда и због тога, „оптужује Москву да води пропагандни рат“. Заиста, на кога то сада да се угледамо, и шта од нас очекује тај нормални свет?

Треба ли можда да се угледамо на Француску у којој „полиција упада у куће, удара трудне жене, а само против четири особе после 3.242 претреса покренута је судска истрага“. У Француској се ниједнога тренутка не питају шта ће о њима мислити „сав нормалан свет“.

Француска је због терористичког напада у Паризу, ни мање ни више него објавила рат формално непостојећој, а фактички врло стварној и постојећој Исламској држави. А колико јуче, од Србије се тражило да мирно, баш као сав нормалан свет, подноси терор ОВК и да се чува „прекомерне употребе силе“ у борбама на својој међународно признатој државној територији. Када је Србија одбила да овај захтев послуша, на њу је, мимо воље СБ УН, извршена агресија највеће војне силе од када је света и века. Од Србије, како би личила на сав нормалан свет, сада се тражи, и у Београду и ван њених граница, да после свих оних 78 дана бомбардовања поднесе молбу за пријем у НАТО и да призна тероризмом створену независну државу Косово.

Западни свет се данас згражава над рушењем културних споменика од стране исламиста, али истовремено протежира чланство Косова у „Унеску“. А као што је опште познато, у рушењу српских културних и верских споменика албански житељи ове такозване државе постигли су за сада недостижан резултат за поменуте исламисте. У том нормалном свету уопште нам се, међутим, не приписује у заслугу то што смо се под влашћу жутог картела сами одрекли примене Резолуције 1244 Савета безбедности УН о северној српској покрајини и гаранција за очување територијалног суверенитета, што је био услов за прекид рата. Можда нам се то довољно не уважава управо зато што смо тада учинили нешто што не би учинио нико у том нормалном свету.

Савет безбедности УН се такорећи не оглашава и не састаје док свет врви од ратова и тектонских промена које доносе емигрантска кретања. Уједињене нације све више показују немоћ коју је некада, уочи Другог светског рата, показивала Лига народа. И тада, баш као и данас, светски и европски мир био је више него угрожен. Треба ли ми, како бисмо личили на сав нормалан свет, ове чињенице да превидимо, такво стање да подржимо и ћутке гледамо, или пак да у свему узмемо активно учешће. Могу ли Срби, после санкција које су преживели, са разумевањем да гледају на увођење и примену санкција према било којој држави, а поготово према Русији, и то само зато да би бар накнадно личили на сав нормална свет.

Треба ли Србија, како би личила на сав нормалан свет, да отворено декларише ксенофобију, отворено непријатељство, сегрегацију и дискриминацију према емигрантима као што то чине државе такозване Вишеградске групе. Треба ли да се опаше бодљикавом жицом и поништи све међународне уговоре и начела Повеље УН.

Можемо само да замислимо шта би наши другосрбијанци, деривати жутог картела и од страних служби финансиране невладине организације и медији у том случају рекли о нама. Ми, по њима, иначе, треба да личимо на поменуте узоре само у ономе што је против нас и што је на нашу штету. То је за њих „сав нормална свет“! Тако се, у складу са тим мњењем, отворено напада српска држава јер само пропушта емигранте, а требало би их ваљда присилити да остану овде и да се у што већем броју населе. Тек тако и једино тако бисмо доказали да за разлику од већине држава ЕУ личимо на сав нормалан свет. А када би се у Србији неким случајем догодило нешто што се десило Немицама у Келну, тада би се целом нормалном свету показало шта треба да се покаже. Покушаји силовања и сексуално злостављање грађанки Србије били би оцењени као права и оправдана реакција на српске злочине и српски расизам, а сваки покушај власти да реагује био би осуђен као државни терор и непоштовање људских права и сексуалних склоности избеглица. Тада бисмо одиста били пример целом нормалном свету.

Вероватно у тежњи да се буде као сав нормалан свет, у Србији се огласило много оних који изражавају највеће резерве када се с папом, због проблема са канонизацијом Алојзија Степинца, сретне делегација СПЦ на челу с нашим истакнутим владикама. Неки се, ваљда, боје да папа епископа Иринеја и митрополита Амфилохија не преведе у католичанство, али је још више оних који се прибојавају да се не деси обрнуто. Када се, међутим, сазна да ће се на Куби срести патријарх Руске православне цркве и папа Фрањо, онда се мисли да је то добро и да тако мисли сав нормалан свет, разуме се –  под условом да Американци не кажу да то није добро, посебно због тога што се сусрет дешава у Кастровој социјалистичкој отаџбини.

Често се чује аргумент да морамо да се боримо за ЕУ чак и онда када је она на умору, или већ мртва и несахрањена, и да нам она треба како бисмо коначно били обавезни да уредимо своју државу како треба, као слику и прилику чланица ове организације. Упорно се намеће закључак да се сталном потребом да се личи на сав нормалан свет исписује налог да се нимало не личи на себе. Узалудна је ипак сва та операција, јер толико наказности и лицемерја, који постоје у том нормалном свету, Срби никада нису могли, нити ће моћи немо и послушно да поднесу. Стога и не би требало, по тој слици и прилици, да уређују своју државу. Верујемо да ће увек бити очувана тежња да Србија уреди себе у складу са сопственим интересима и баштинећи оно што је најбоље у њеној историји и традицији. У то дакако спада и њено богато европско искуство.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Temelj ozbiljne zemlje,zemlje koja sva iskusenja moze da prezivi jeste OBRAZOVANJE I VASPITANJE.
    Od jaslica,pa do starackog doma,KAO PERMANENTAN PROCES,nas zivot prozima OBRAZOVANJE I VASPITANJE.
    To su DVE vrlo kompleksne oblasti,koje jedan covek ,cak profesionalac,cesto ne moze obe da obuhvati.
    Ima ucitelja,profesora,vrsnih znalaca,ali sa losim personalitetom,nemaju potreban vaspitni uticaj…losi su pedagozi,kao sto ima onih koji evidentno nisu najveci teoreticari nauke,ali imaju harizmu,IMAJU VOLJU i znanje da pridju coveku.
    To su vaspitaci,oni zidaju armiranobetonske temelje jednog drustva.
    VASPITANJE I OBRAZOVANJE se preplice svakome i u svakodnevnom zivotu,od jednog privrednika,da BUDE VASPITAN da brine o kompaniji,i da BUDE OBRAZOVAN da zna kako da je vodi,do svakog gradjanina i vojnika,koji treba da BUDE VASPITAN da brani svoju zemlju i da BUDE OBRAZOVAN,OBUCEN,da zna to i da uradi,kada zatreba.
    NIKAKVA OKUPACIJA,AKO MI SAMI NE PRISTANEMO,NE MOZE NAS SPRECITI DA ODRZIMO TEMELJ SRBIJE,JAKIM SISTEMOM OBRAZOVANJA I VASPITANJA.
    Tada mozemo biti uzor i samoj Svedskoj,jer kriza ima i bice ih,ali TEMELJ DRUSTVA ,kao sto je obrazovanje i vaspitanje…garantuje njegovu stabilnost i opstanak,kakva god da je kriza.
    Bolonjskim i drugim megatrend „studijama“,OZBILJNE SKOLE LICE NA AUTO SKOLE,time i OBRAZOVANJE LICI NA NEOBRAZOVANJE…a rijalitima i antisocijalnim performansima,gde nema ni elementarne moralne hijerahije…VASPITANJE PRETVORISE U NEVASPITANJE.
    Tu je temelj propasti…i Srbije.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *