Почетна / Дух времена / Како је Ноле појео Тоблерону

Како је Ноле појео Тоблерону

Новак Ђоковић победник АО 2016Пише Љиљана Богдановић

Недавно окончани тениски турнир Аустралијан опен 2016. није био изузетак од устаљеног правила: велики, не само спортски успех српског тенисера Новака Ђоковића јединствен је и по томе што је безмало свака нова победничка титула овог Србина повод за суочавања са механизмом који окреће „шрафове“ света у којем живимо, као и моралну природу суђене нам „међународне заједнице“

Федерер је, као и увек, имао већу подршку са трибина, али ни Срби нису заостајали. Мада бројчано слабији, имали су више застава, тако да је визуелно изгледало да је Ђоковић у предности. Било је разних повика, али један је доминирао: „Згази Тоблерону!“

Australian Open TennisОвако су београдски медији известили о детаљима ситуације током меча због којег пола Србије једне јануарске ноћи (28) није спавало. Навијачку шифру „Згази ту тоблерону“ (и њен контекст) лако су декодирали Срби присутни на овом (полуфиналном) мечу недавно завршеног тениског турнира Аустралијан опен у Мелбурну. Превод њених „нијанси“ није био потребан ни читаоцима наших спортских рубрика. И да нису били упућени у појединости, разумели би да порука значи да Ноле игра са славним Швајцарцем, мегазвездом светског тениса Роџером Федерером – Федексом, и да због себе и нас мора да победи. „Гажење“, као што је познато, није изостало, а то је публику која се, захваљујући малом екрану, броји у милионима, при томе она није једнонационална, довело до усхићења а Новака до финала, а потом и дo победе на АО, уједно и уласка у историју тениса. Међу бројним детаљима упамћеним са овог гренд слем турнира, у локалну „урбану легенду“ о навијачкој домишљатости и духу, реченом згодом тако се уселио и препознатљиви бренд швајцарске конфисерије – тоблерона! А уз медом и бадемом зачињену чоколаду лепо се слепио императив који у тој и свакој другој комбинацији, према актуелној друштвеној парадигми, може да значи само једно: демонстрацију политичке некоректности. На српски начин, и уз подразумевани презир карактерних и других особина противника. Само нешто добре воље овдашње строге грађанске пороте (због ведрог контекста целог догађаја оваквој демонстрацији неваспитања ипак се још гледа кроз прсте) спаси грешног навијача, али и очигледним задовољством озарену публику, од осуде за уживање у „говору мржње“. Поготово што се дан касније показало да то кад крене, не посустаје: виђенији политичари и штампа лагодно су изјављивали да је Новак „почистио“ конкуренте! Ужас, наравно, па је за ту другу опаску уследио јавни црвени картон са екрана тзв. Јавног сервиса, а од стране оних који знају како се о спорту, и животу уопште, пристојно размишља и говори. Чуј – „покори, згази и почисти“!

[restrictedarea]

НОВАЧЕ, ДАЈ ИМ ШАНСУ Овако блажени због Новаковог успеха, смемо ли, и као што је то неизбежно када смо сведоци исказаног смисла за хумор (талентом за концизно изражавање и употребу метафоре, аутор навијачког слогана можда би у маркетингу могао паре да заради!), себи да дозволимо да се од срца насмејемо? Или да постиђени због показане несавршености, о чоколадној згоди радије ћутимо, па док се не заборави? Или пак да учимо како то културна и самилосна публика ради, што је у Аустралији, већ дан-два касније показано! На пример када је у првом гему финала, у мечу Ђоковић–Мареј, Новакова демонстрирана убедљива надмоћ изазвала вапај из публике: „Give him a chance, Novak“.

Да бисмо сасвим разумели и појаснили интонацију заповести са тоблероном, можда је најумесније да покушамо да размотримо нека свежија искуства и већ виђена правила према којима се у спортској међународној арени шансе дају управо Новаку Ђоковићу?

Именитељ тих Новакових „шанси“ добијаних широм меридијана (поготово западних, и поготово у редовима англосаксонске средине) најчешће јесте: пристрасна и некултурна публика и увек злонамерни медији! Управо смо цитирали опаску којом, ових дана, из Аустралије, своје утиске преноси један од фанова нашег спортисте. Цинично-шаљиво, а поводом Новаковог тријумфа над Ендијем Марејем у финалу АО, он још додаје: „Под хитно усвојити резолуцију о Ђоковићевом ’геноциду’ и терору над малим Британцем.“

Хоће ли нас подсећање на „лепе“ и свеже успомене са стадиона „Вимблдон“ и „Артур Еш“, славних спортских храмова западне хемисфере, привести убеђењу да је Новаков ватрени навијач против Федерера, са све својим суспрегнутим бесом и борбеношћу, заправо пристојан и тек нешто темпераментнији посматрач? Извесно је, свакако, да ни протекло Отворено првенство Аустралије 2016. неће бити изузетак од устаљеног правила: велики, не само спортски успех српског тенисера Новака Ђоковића јединствен је и по томе што је безмало свака нова победа овог Србина повод за суочавања са нимало милосрдним механизмом који одређује правила и „шрафове“ света у којем живимо, као и природу суђене нам „међународне заједнице“. Дубоко укорењени психолошки механизми условили су праксу да се српском тенисеру, на разне, понекад врло маштовите начине (до смицалица са бирањем неповољнијег времена одржавања мечева, те муљањем са разним другим техничким условима и погодностима за игру) практично никада не даје безрезервна подршка каквом се дочекују његови ривали! Изузетка нема, осим када је то неизбежно! Његова, и само његова огромна и убедљива заслуга је што је то све чешће, све неумољивије, што заправо постаје неминовно правило. Новак подршку не добија већ је осваја и узима. Ако треба, он ће да прегази и Тоблерону…

Ноле 02РЕСАНТИМАН? ДА ЛИ ЈЕ ТО МОГУЋЕ? Прошлогодишњи „српски Вимблдон“, такође и „српски УС опен“, којима се ове зиме придружио „српски Аустралијан опен“ – присетимо се само неких од временски најближих за свет тениса и самог Ђоковића значајнијих искустава – показали су да се суморне, по духу нимало спортске и витешке ситуације понављају, психолошки и друштвени стереотипи учвршћују, неразумевања продубљују. (Да ли би ико са мало осећања за реалност могао да каже – све је то спорт, политика са тим нема везе!?) Када је на пример јула 2015. на Вимблдону, у том тренутку најбољи српски и светски тенисер Новак Ђоковић, победом такође над Федерером (смемо ли да кажемо „ону“ метафору), освојио крунски пехар једног од најпрестижнијих светских тениских турнира, беспризорна британска публика учинила је да у том часу – према признању новинара Би-Би-Сија – наш тенисер очигледно буде усамљен толико као да је био „готово сам у југозападном Лондону“! Само месец и по дана касније, у септембру минуле године, Новак је, као победник УС опена, на стадиону „Артур Еш“ у Њујорку успео да надвлада не само Швајцарца (из наслова овог текста) већ и публику чије је понашање амерички новинар тада назвао „бљутавим“. Шта је ту пак бљутаво добро знају сви који су, не једном, слушали громогласно и цинично аплаудирање Новаковим грешкама и гледали швенковање камере која, у тренутку када он сервира, хвата „шипкове“ англосаксонске публике. Можда је управо поводом Њујорка, неспортско и нимало грађанско кревељење урбане публике, најбоље описао један наш коментатор:  „Новак је погледао у небо и рекао: Боже, волим те, хвала ти за све! За то време 20.000 некултурних и морбидно безобразних Англосаксонаца звижди. Непроцењиво!“

Australian Open TennisПотврдили бисмо: наравно да јесте непроцењиво! За нас у Србији посебно. Јер управо то, тај призор искревељених и безобзирних „љубитеља спорта“, који овако неувијено, најчешће непосредно по вишесатном гледању најбољег тениса који се данас у свету може видети, демонстрира нетрпељивост и одбојност према најбољем играчу, чини да јасније појмимо стварност и природу света и цивилизације која нам се уобичајено представља као надмоћна, и супериорна у сваком смислу. Непроцењиво вредан је увид у чињеницу да је то свет који и сам доспева у психолошку ситуацију која је ирационална и безмало срамотна! Ресантиман? Да ли је то могуће? Ма колико то бизарно звучало (јер ресантиман је психолошка ситуација у коју обично доспевају слабији!), западна публика и западни медији демонстрирају снажно осећање ресантимана према Ђоковићу. Ресантиман и према свему што српски тенисер, његов хабитус – порекло, уверења, вредности средине из које долази, и његов живот јесу и значе. Да, у етици се, према стручном и школском објашњењу, сматра да је ресантиман „осећање непријатељства према ономе што субјекат сматра узроком својих неуспеха, немоћна завист и узалудност покушаја да побољша свој положај…“ Ђоковићева појава у елитном светском, пре свега англосаксонском спорту, разбија стереотипе, увлачи зебњу у свест и психологију која себе види победничком и најмоћнијом. Како то да је најбољи тенисер данашњице Новак Ђоковић и сада победио Ендија Марија у финалу и освојио шесту титулу на Аустралијан опену, и да је тако стигао до 11. трофеја на највећим турнирима, те изједначио рекорд Роја Емерсона, до сада јединог човека у историји ’белог спорта’ који је шест пута дизао пехар Ози опена? Како то да су сада испред њега само споменути Емерсон са 12, Рафаел Надал и Пит Сампрас са по 14, као и Роџер Федерер са 17 освојених гренд слемова!? Како све то – када га они не воле, и то понекад објашњавају апсурдним изјавама попут оне да „његова игра није лепа за око, а он сам није пријатан за гледање“? Па, онда, шта друго до порука: Новаче, згази ти ту велику, бљутаву, колико и слатку Тоблерону!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. vaso petkovic

    Nole,junače,diko naša i ponosu.!!Već sam ranije napisao da te volim isto kao svoja dva sina i tri unuka !!Kada pričam o tebi suze mi same teku !!Nemam snage da te gledam dok igraš,ali se molim dragom Bogu da pobijediš ,posle na miru sve odgledam.Novine pišu da je nekorektna publika od tebe napravila S-300,ja se sa time ne slažem.Ja mislim da si ti Božija kazna tom Zapadu koji je tolika zla nanio srpskom narodu.Sada ih tučeš njihovim oružjem !!!Tvoj uspjeh se ne može racionalno objasniti;ti si dječak koji je,Božijom promisli,uzeo reket u ruke i pokorio čitav svijet,bez ičije pomoći uz veliku ljubav i brigu tvojih roditelja .To je junaštvo i hrabrost ravno onom koje je učinio Miloš Obilić !!!Budi to što jesi,skroman,hrabar , uporan i uzor svakom srpskom dječaku na ponos svakom srpskom domaćinu !!Neka ti Bog da snagu izdravlje da dugo igraš i pobjeđuješ na radost svim Srbima ma gdje bili !!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *