Кад те интелектуалци воле

Милорад Вучелић / главни уредник

На интелектуалцу није ни да плаче ни да се смеје него да разуме, давнашња је мисао једног угледног западног социолога. Већина данашњих режимски и медијских интелектуалаца уопште и не покушава да разуме стварност и политику у свету, а још мање је спремна да је критички процењује и одмерава у складу са неким својим или туђим идејним или идеолошким уверењем. Нема више ни говора ни о оној субверзивној моћи разумевања. У најбољем случају, данашњи западни интелектуалац (част изузетно ретким појединцима) само се цинично осмехује гледајући у ужасе светских дешавања. Ако нема тог циничног осмеха, онда има вредносно неутралних објашњења и хладнокрвних описа политике која до таквих ужаса доводи. И не само то. Често је реч и о накнадном посматрању кобних практичних последица, које су изазвале њихове наводно теоријске, а у суштини хушкачке теореме. Трагичне последице по читаве народе, које својим нелегалним и нелигитимним војним интервенцијама произведу велике западне силе, а пре свега Америка, могу код њих изазвати само извесну „узнемиреност“ или тек понеки мали прекор.
Тако професор на Харварду Џозеф Нај, учесник на панел-дискусији „Спољна политика Америке у 2016. и надаље“ (коју је организовао Центар за међународну сарадњу и одрживи развој), иначе присталица „либералног реализма“, каже: „Наравно, био сам веома узнемирен због рата у Ираку, за који мислим да је био страшна геостратешка грешка. Раније сам био јако узнемирен и због Вијетнама.“ Остављајући на страну „узнемиреност“, остаје основно уверење по коме су, са становишта међународног права, нелегалне војне агресије САД на суверене земље подразумевајућа претпоставка и опште прихваћени аксиом овог начина мишљења. Остају по страни и сва доказано лажна и измишљена покрића за ове ужасне војне интервенције од којих се неке од држава не могу вековима опоравити.
Аутор књиге „Будућност моћи“ Џозеф С. Нај у интервјуу „Политици“ дирљиво цинично каже да би сада „у Либији и Сирији велика операција само погоршала ствари. Садашње проблеме морају да решавају људи који тамо живе, не Американци, Руси или било ко трећи…“ Дакле после најгорег почињеног зла и разарања, сада треба препустити злом затрованом становништву тих држава да сами реше проблеме које је западна војна интервенција изазвала! Јер „Гадафи је био лош човек и његово свргавање је без сумње било праведан чин“. Како је изгледао праведан циљ убијања Моамера Гадафија, као и то што се зове свргавање видео је цео свет.
На питање где сврстава бомбардовање Србије, Нај спремно и хладно одговара: „Оно је негде између фијаска у Либији и онога што је урађено у Либерији јер је постигнут успех у спречавању етничког чишћења Албанаца… Ја и ту интервенцију убрајам у оне које су имале добре намере, али нису испале добро. Ту се поново јавило и питање самоопредељења и ко има право на самоопредељење. Да ли Срби треба да владају Косоварима или Косовари Србима? Претпостављам да је решење у демократском уставу који штити мањине.“ Овај „либерални реалиста“ не зна или неће да зна да српска држава има демократски Устав који по највишим светским стандардима штити права мањине, и не покушава ни да објасни шта му значи реч „Косовари“ и који се то народ камуфлира под тим именом.
Овај теоријски и високо интелектуални увид „либералног реалисте“ не би био комплетан да нема јасног сагледавања улоге Русије „која је сила којој опада моћ, а онда су оне такве опасне. Подсетио је на искуство Аустроугарске 1914“!
Написане су читаве библиотеке књига на тему интереса и сазнања. Да би се у претходно наведеним ставовима препознао интерес који формира овакав начин мишљења, нису потребне никакве књиге, довољан би био и лош стрип да се закључи да се ради о очигледно оправдавајућој пропаганди америчке хегемонистичке политике и голе силе. Посебну интелектуалну пажњу привлачи Најово баратање историјским аналогијама у којима упоређује данашњу Русију са некадашњом Аустроугарском, а што више личи на јефтину салонску досетку него на научно засновану паралелу.
Код једног другог госта истог овог Центра за међународну сарадњу и одрживи развој који води Вук Јеремић није чак потребан ни обичан аматерски стрип да би се уочило о чему се заиста ради. Реч је о бившем министру спољних послова Пољске, а сада харвардском сараднику Радославу Сикорском. Као што је познато, нове власти у Пољској су све новинаре у државним медијима, па и националној телевизији одмах отпустиле. Само они који су задовољили критеријуме Јарослава Качињског, вође партије „Закон и правда“, враћени су на посао. Ако су добри Пољаци и католици могу поново бити упослени. Исто је учињено и у државној управи. Уставном суду Пољске новим законом је, а без промене устава, осујећено право да без двотрећинске већине оспори било коју одлуку владе.
Сикорски, „један од најперспективнијих европских дипломата млађе генерације“, има извесне примедбе на овакве одлуке пољског режима, али истовремено има и речи оправдања јер је овакав режим успостављен „на поштеном гласању“. Уверен је да и овако уређена Пољска „има чврсте демократске принципе и да ће се овакве појаве исправити“. У сваком случају њега радује што „Србија, и донекле рецимо Украјина, које теже да уђу у Унију, желе да постану као ми“! Нашли смо коначно на кога да се угледамо како бисмо били европска демократска земља.
Карактеристично је да се све чешће, када је реч о Пољској или Мађарској или Француској и неким другим државама ЕУ, са негативном конотацијом говори о „путинизацији“ политичког живота. На тај начин се сугерише да Русија шири некакве екстремно десничарске инфекције народима који иначе имају доказану и пребогату не само десну него и нацистичку и фашистичку, те антисемитску традицију, тако да је потпуно немогуће накалемити им руски утицај или искуство.
Сикорски има и изузетно озбиљан интелектуално свеж и нестереотипан увид у чињенице и објашњење како се распала Југославија: „Земља је почела да се распада мобилизацијом српских националистичких и племенских осећања, чији је очигледан циљ било задовољење националног интереса.“ За разлику од аутентичних ледених Англосаксонаца, Сикорски демонстрира борбени провинцијални интелектуализам који разгорева централноевропске мрачне ресантимане и страсну мржњу према Србима, што су основна упоришта овог начина мишљења и деловања. Отуда он у Србима види само „једно племе“, како каже у интервјуу истом листу за који је говорио и Нај. Овај „најперспективнији европски дипломата“ отворено обнавља идеје о српском националном простору као неком „предзиђу хришћанства“ и сугерише да би „Немачка требало да преузме водећу улогу у помоћи јужним европским земљама, укључујући Србију, да ојачају спољну границу уније“.
Врхунац оваквог дрског, примитивног, буџаклијског и распомамљеног интелектуализма представља његов одговор на питање о деликатности и сложености српског односа према НАТО-у због бомбардовања 1999. године:
„Али макар знате да НАТО може да буде ефикасна војна организација. Треба да будете свесни да сте у то време имали опаку, националистичку и шовинистичку власт“!
Ту нема никакве могућности да је та власт таква каква је била, а није била шовинистичка, успостављена на „поштеним вишестраначким изборима“, што иначе представља изговор и оправдање за све друге народе, па и данашње Пољаке, али не за Србе и некада и сада.
Сикорски је спреман да се свим силама устреми на сваки траг комунизма, али сматра светињом једино комунистичке границе међу републикама и покрајинама у некадашњој Југославији, пре свега оне између северне српске покрајине Косова и Метохије и средишње Србије: „Ви морате да одлучите да ли је насилно мењање граница у Европи за вас прихватљива политика. Ми у Пољској не мислимо тако.“
Била је ово само мала демонстрација „интелектуалног ангажмана“ на који се највећим делом угледа добар део медијски фаворизоване другосрбијанске интелигенције. Свакоме кога ова врста интелигенције не воли то може да служи на част.
Овакви наступи у Београду само су један снажан прилог његовој даљој провинцијализацији. Комунистички опредељени младићи и девојке који су протестовали против НАТО-а на почетку поменутог скупа ЦИРСД-а у Хотелу „Метропол“, поред осталог су протестовали и зато да би се одупрли оваквој врсти претенциозне и опаке провинцијализације. Они у свом сећању дакако немају интелектуалне гиганте и величине који су држали предавања и трибине у Београду, или учествовали на Корчуланској летњој школи, или исписивали и објављивали текстове у „Праксису“ или „Философији“, али као да их сада управо критички призивају.