Почетна / Свет / Јавни линч јавне речи

Јавни линч јавне речи

Бауцен спаљен прихватни центарЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Ко изражава и саопштава „аутентични глас народа“ у избегличкој кризи: готово половина грађана Немачке не верује у оно што кажу политичари и живи у убеђењу да су, уз то, медији манипулисани и да – манипулишу

Нашем „земљаку“ Станиславу (ето име!) Тилиху, Лужичком Србину и шефу покрајинске владе у (источнонемачкој) Саксонији, није ових дана лако: Саксонија је улетела у наслове и ударне вести домаћих и, посебно, страних медија, као „епицентар“ прокључале ксенофобије која потреса читаву Немачку, а овде, у неким случајевима иде до бруталног расизма.

За канцеларку Ангелу Меркел то је „она Немачка“ у којој, како је нешто раније, али у истом контексту, изјавила, не би желела да живи. „Наша земља“, упозорио је њен представник за штампу Штефен Зајберт поводом најновијих, еруптивних излива мржње (Клаусниц и Бауцен) у Саксонији, јесте „нешто друго“. А та „наша земља“, Немачка другачија од слике која је из ове две вароши отишла у свет, зна, подсетио је и опоменуо Зајберт, у канцеларкино име, да је, кад се ради о избеглицама, реч о „људима у невољи“, и према њима се односи са „достојанством и саосећањем“.

Дочек паљевинама У Клаусницу је, да подсетимо, више од стотину гневних мештана брутално напало аутобус с избеглицама, међу којима је било деце и жена, покушавајући да силом спречи њихов долазак у прихватилиште. Сцене те свирепе „добродошлице“, уз пасивно и активно учешће полиције, деловале су, заиста, шокантно. У Бауцену је маса с одобравањем и нескривеном задовољством посматрала како подметнути пожар „гута“ зграду управо припремљену за мигранте, ометајући ватрогасце да обуздају ватрену стихију.

Бранећи енергично ону бољу, светлију Немачку, од насртаја који, очигледно несустало, долазе с њене „мрачне стране“ (метафора шефа државе Јоахима Гаука), Ангела Меркел је наставила да брани, упорно и одлучно, сопствену политику „широм отворених врата“ према избеглицама, упркос све жешћим отпорима потеклим чак и из редова њене странке Хришћанско-демократске уније, посебно страначке „посестриме“ (баварске) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), а не само из ксенофобичног немачког „тамног вилајета“.

[restrictedarea]

STANISLAV TILIHГорке истине Двострука жртва такве политике постао је, стицајем несрећних околности, наш „земљак“ с почетка ове суморне приче: Станислав Тилих се нашао на брисаном простору, између две ватре, на нишану и удару жестоко супротстављених страна. Из масе демонстраната, под „заставом“ ксенофобичне Пегиде, покрета „европских патриота за одбрану запада од исламизације“, која се сваке недеље окупља у покрајинској престоници Дрездену, његово име се извикује као име „издајника“ пошто није с демонстрантима, док они, под слоганом „ми смо народ“, ето, верују да су, за разлику од политичара, аутентични глас народа.

С друге стране, Тилиха, управо ових дана, поводом онога што се збивало у Клаусницу и Бауцену, жестоко нападају, посебно из странке Зелених, тврдећи да је дуго багателисао у својој покрајини опасност од екстремне деснице.

У покушају да се одбрани, Тилих је, у једном телевизијском интервјуу, рекао да немачка јавност мора да се суочи са „горким истинама“: одбрана демократије није питање само политичара и полиције. То је посао и обавеза читавог друштва. Потребно је далеко више цивилне куражи да би се обуздала екстремна десница. А она је овде, у његовој Саксонији, нашла снажно упориште још од деведесетих година, након уједињења. Покрајинска влада је, подсетио је Тилих, управо због тога, основала посебно одељење у полицији за борбу против екстремне деснице и  покренула бројне пројекте како би ојачала цивилно, грађанско друштво. Ништа очигледно није помогло. То је горка истина.

 

Две Немачке На питању шта је заиста „аутентични глас народа“ води се жестока, и огорчена битка између оне „две Немачке“. У тој борби јавна реч, она политичка и медијска, пролази кроз досад нечувени јавни линч: уз помоћ Интернета и друштвених мрежа све се подвргава сумњи и опасно подрива поверење у званичну политику и медије. Најновија истраживања показују забрињавајући тренд: готово половина грађана Немачке не верује у оно што поводом избегличке кризе кажу политичари и живи у убеђењу да, уз то, медији манипулишу и да су – манипулисани.

Окретање руским медијима

„Њујорк тајмс“ у извештају из Берлина (19. фебруар) констатује да су „прегрејане интернетске расправе постале метеж пристрасности и предрасуда“, у којима грађани оптужују владу и медије да их лажу, па се „окрећу руским државним медијима“ у потрази за (правим) информацијама.

Утицајни амерички дневник подсећа, наговештавајући крај њене ере, да је жртва ове атмосфере сама канцеларка. Њен рејтинг, који се годинама чинио недодирљивим, драстично пада. Некад средиште немачког центризма, сада је и сама Ангела Меркел маргинализована: осамдесет процената немачких грађана не слаже се са владином (њеном) политиком према мигрантима.

Пошто се са последњег самита лидера Европске уније (18. и 19. фебруар) вратила празних руку – ни овога пута није успела да придобије присталице за њену избегличку политику – политичку судбину Ангеле Меркел могли би да одлуче мартовски избори у три немачке покрајине. Многи су, наиме, уверени да ће то бити „референдум о њеној политици“. Али и о – будућности земље: управо је, наиме, у току озбиљно прекомпоновање политичког „рељефа“ у Немачкој.

 

Крај (досадашње) демократије Политиколози су и пре избегличке драме наговештавали „крај демократије какву познајемо“. Дешава се озбиљна ерозија традиционалних партија (иако то није само немачки феномен): две велике (и увек владајуће, на смену или заједно), странке, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија Немачке (СПД) изгубиле су после уједињења више од половине чланства. И то растакање се наставља. Проценат страначког чланства у укупном броју бирача пао је у Немачкој испод два одсто, док, с друге стране, расте драматично неповерење према политичким партијама из којих се стварају – владе!

Још једна суморна чињеница: у сумраку великих (владајућих) партија, а једним делом управо и због њихове политике према избеглицама, осетно расту акције ултрадесне, ксенофобичне Алтернативе за Немачку, која се залаже за затварање граница и изгон миграната. Истраживања јавног мњења (алармантно) показују да би ова странка могла на предстојећим изборима у три покрајине да освоји до петнаест одсто гласова (!), чиме би оставила иза себе Зелене и озбиљно уздрмала социјалдемократе.

 

Удар на медије Оно што се збива са традиционалним политичким странкама, с губитком утицаја и поверења, догађа се и са етаблираним, доскора (веома) утицајним медијима: медији су суочени с правим линчом гневних грађана чији неспутани бес се, већ месецима, излива кроз писма редакцијама и преко Интернета. Уз опаску да су новинари навикли да се њихов рад критикује, „Шпигл“, који се такође нашао на жестоком удару, примећује да је ово што се сада догађа нешто „сасвим ново“. Уредник најутицајнијег немачког политичког магазина Маркус Браук констатује: реч је о новој ситуацији, и несигурности, на коју новинари морају наћи (адекватан) одговор.

Једноставне и олаке оптужбе, какве су раније често практиковане, на рачун ксенофоба и екстремне деснице, очигледно не погађају суштину: нису само у овом табору, и с оне „мрачне немачке стране“ уверени да „медији лажу“ – најчешће пароле на уличним протестима и у гневним порукама – да, у име „политичке коректности“, медији прикривају истину, у шта верује све више Немаца.

То уверење добило је потврду у случају Келна: и медији и власт су са (недопустивим) закашњењем од неколико дана саопштили, и то не целовито, о збивањима у новогодишњој ноћи, на простору између (чувене) Келнске катедрале и главне железничке станице, када су групе разуларених миграната напаснички насртали на жене.

Ангела Меркел

Гневна читатељка Тим поводом редакцији „Шпигла“ послала је писмо редовна читатељка овог магазина и још два дневника Изолда Бек, у којем је констатовала да „више не верује новинарима“, уз горки закључак да у овој земљи, од демократије и слободе мишљења, ништа остало није: медији прибегавају, када је реч о мигрантима, манипулацијама како би „умирили људе“. За разлику од многих, који су, такође разочарани, отказивали претплату, фрау Бек то, поручила је, неће учинити.

Случај разочаране, али не и изгубљене љубави, констатовао је, у овом случају, „Шпигл“, чији новинарски тим се упустио у истраживање разлога (забрињавајућег) нараслог неповерења у медије, које иде у неким случајевима (посебно демонстрацијама које организује Пегида) до мржње и физичког насиља. Следило је упозорење: мора се правити разлика између оних који узвикују да „медији лажу“, нападајући, при томе, новинаре, вербално и физички, од оних који се односе с разложном и наглашеном критичношћу према новинарском послу.

Шири се уверење о „плаћеним медијима и новинарима“, од стране политичких партија и власти, које прераста у неспутане изливе мржње, вербалног и физичког насиља. Као „библија“ оних који су у то уверени, користи се књига „Купљени новинари“ (налазила се на листи бестселера), бившег уредника најутицајнијег немачког дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Уда Улфкотеа, у којој се констатује да  је „слобода штампе само (велика) илузија“ и да су „алфа новинари“ (само) „продужена рука новинарске НАТО испоставе“.

На удару жестоких напада нашла су се и најпознатија немачка новинарска имена (међу њима и овде повремено спомињани и цитирани Јакоб Аугштајн), с првог фронта борбе против ксенофобије, нетолеранције и расизма. То је, очигледно, обесхрабрило не мали број њихових колега који се питају: исплати ли се уопште расправљати са читаоцима и телевизијским гледаоцима који ионако не верују медијима?

 

Интернет и (репрезентативна) демократија Они пак који верују да новинарство, управо у овом часу, и у оваквим, неповољним, околностима, мора пронаћи одговор како би повратило уздрмано поверење, виде у Интернету известан проблем: неспутана слобода коју је донео, родила је, упозоравају, и многе негативе последице.

У почетку се родила нада да би Интернет могао да снажно демократизује процес информисања и стварања јавног мњења: знање, подаци и информације биће ослобођени сваке контроле. Тај сан се умногоме испунио: на један клик може се сазнати, научити, информисати и расправљати више него икада раније. Упркос том обиљу, и брзини доступности свега и свачега, корисник интернета често губи из вида целину ствари и комплексност стварности, „вештину“ коју имају новинари и новинарство, одвајајући битно од небитног.

Тако је нарасло неповерење у медије отворило једну кардиналну тему: колико је Интернет променио (репрезентативну) демократију, каква се практикује после рата у Немачкој (њени творци су се одлучили против директне демократије, из страха да би, злоупотребљена, могла опет да одведе у нека мрачна времена), у којој бирачи бирају, а изабраници одлучују. И колико је, уопште, компатибилан с демократијом?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *