Имам оружје, дакле постојим

Демистификација америчког сна: Филм „Под оружјем“

Под оружјемПише Владислав Панов

Нови документарни филм женске верзије Мајкла Мура, режисерке Стефани Шустиг „Под оружјем“, један од хитова минулог Санденс фестивала, отвара иначе увек чврсто закована врата америчког сна за чије је квалитетно уживање неопходно поседовати оружје 

На недавно завршеном Фестивалу у Санденсу један од филмова који су изазвали најжучније полемике и најопречније изливе политичког и правног сукобљавања био је документарац „Под оружјем“ („Under the Gun“) ауторке Стефани Шустиг. Иако на почетку каријере, тек са четири наслова у својој филмографији, успела је да покрије безмало све шкакљиве теме везане за америчко друштво. Претходно је скренула пажњу филмом, такође приказаним на Санденс фестивалу, „Нахрањени“ у ком се позабавила проблемом екстремно гојазних Американаца, а још пре тога је снимила документарце о генетски модификованој храни и утицају флаширане пијаће воде на здравље људи. „Под оружјем“ је, чини се, ипак њен кључни допринос демистификацији америчког сна и „начина живота“ зарад кога су амерички моћници поробљавали, драконски кажњавали, чак и ратним дејствима десетковали бројне народе и њихове државе, укључујући и нашу, кад год су налазили да их неко угрожава у помамном конзумирању све те силине права, слобода и просперитета. А кључни састојак тог толико у њиховој историји цењеног слободарско-демократског система је право сваког грађанина Сједињених Држава да поседује и користи ватрено оружје. То право је за сва времена зацементирано и у другом амандману њиховог чувеног слободарског Устава. Управо је то постављање овог права у уставни контекст одувек било легално недодирљиво упориште поборника оружја, како приватних лица, а оно још више изузетно моћних лобистичких удружења која се залажу за слободан приступ наоружању сваког америчког држављанина.

[restrictedarea]

У филму Стефани Шустиг као полазиште, али и исходиште, своје приче узима један од последњих школских покоља од стране лабилних особа с ватреним оружјем које им је било лако доступно. У том делу њен је филм врло близак чувеном Оскаром награђеном документарцу Мајкла Мура „Куглање за Колумбајн“, који је такође од школског крвопролића кренуо супротним смером, у напад на упоришта бесомучног наоружавања. И у том Муровом и у актуелном Стефанином филму моћни лоби отелотворен је у организацији која се готово наивно зове „Национално удружење пушкара“ („National Rifle Association“ или, још познатије, НРА), а гледаоцима је објашњено функционисање овог системског зла увијеног у наводно право сваког појединца да поседује оружје. Као један од најпознатијих и најзагриженијих заштитника овог права, славни глумац Чарлтон Хестон је у Муровом филму послужио као трагикомична парадигма практичне примене дела тог сна који се тиче поседовања оружја. Онај који се дичи изреком да је боље имати оружје а да вам не треба, него га немати када вам затреба. А просечном Американцу, кажу лобисти наоружавања, оружје увек треба.

Оружје као брза храна У Стефанином филму, додуше, нема Хестона нити сличног драгоценог залуђеника оружјем. Али је на мети иста организација и њена деценијама непромењена, и даље сасвим утицајна аргументација приликом „борбе за права“ просечног Американца. Њен филм отуда открива да у Сједињеним Државама има више радњи за продају оружја него „Мекдоналдса“ и „Старбакса“ заједно! Ови ланци ресторана броје на стотине локала у свакој држави, а укупно их сигурно има више хиљада само у Америци, те је зато овај податак заиста шокантан. Изгледа да Американцима није довољна само брза храна већ им је још неопходније лако и брзо наоружавање. Тако су разни комади ватреног оружја суштински постали нека врста брзе хране. По томе су, нема сумње, јединствени у свету. Та брза храна „за душу“, понос и привидни мир у битисању просечног житеља ове земље, статистике најречитије говоре, свакодневно односи на десетине живота. Можда би се, додуше, Американци таманили хладним арсеналом уколико им се укине приступ оном ватреном. Али та од настанка њихове државе интензивно храњена склоност према насиљу тим пре не би требало да буде и адекватно наоружана како би се лакше спроводила у дело. Потреба за насиљем и убијањем, детаљно и брижно индукована од стране Холивуда и, последњих деценија, још више телевизије, доводи до годишње статистике црне хронике застрашујућих размера.

Системска фаличност Никоме не успева да учини било шта да се насиље смањи, а оружје учини барем нешто (легално) недоступнијим. Напротив. Други шокантни моменат филма је објашњење како се долази до дозволе за било који комад оружја. У најкраћем, током последњих тридесет година моћ организације која ригидно и страствено промовише „упражњавање права на поседовање наоружања“, поменута НРА, толико је изражена да је суштински немогуће на овом плану било шта променити. Немоћан је чак и Конгрес. Односно, он својим у најмању руку чудним одлукама и инсталираним правним процедурама и те како иде наруку постојећем стању. Ако желите да се наоружате у Америци довољно је да поднесете молбу одговарајућем органу. Али не би ли ваш захтев готово увек имао позитиван исход постарали су се моћни лобисти за наоружавање из сенке. Тако је одлуком управо Конгреса донесен закон којим се у суштини везују руке једином органу задуженом за контролу оружја – Бироу за алкохол, дуван, ватрено оружје и експлозиве. Њима је по том закону забрањено да чувају податке на компјутерима, па се све ради ручно. За дозволе задужени органи буквално су затрпани гомилама папира о текућим, бившим и надолазећим каубојима жељним нових комада оружја. Да би испоштовали законску процедуру, људи задужени за захтеве за ново наоружање морају да проведу дане копајући по папирима ради провере сваког појединца. Пошто има много заинтересованих неретко се дешава да није могуће извршити све неопходне контроле особа које подносе захтев за оружје. Будући да орган не може да отеже одговор о молби дуже од три дана, што је законски рок, чешће се дешава да легално до дозволе за оружје дођу и особе којима оно никако не би смело да буде приступачно. Отуда масакри и стални пораст крвних деликата извршених ватреним оружјем. Рачуница је очигледна и до ње се долази здраворазумским резоновањем. Иако је, мора бити, свима јасно ко се и због чега наоружава, нико га у томе не зауставља. Закон је препун рупа, попустљивости према криминалцима и нелогичности које заљубљеници оружја радосно поздрављају и још радосније злоупотребљавају. Уосталом, култни имиџ правог америчког мужјака одувек је био врло близак идеји о једноставном животу типичног америчког фармера, то јест каубоја. Не би ли он то остао (храбри пистолеро који прво потеже, па онда расправља), у заштиту његову и његовог права да баш то буде, односно да убије, стао је дословно цео државни апарат. Филм показује и доказује како тај апарат (не)функционише. Заправо да је системски фаличан. Створен да не даје жељене резултате. Да буде преспор, ако ништа друго.

Немање оружја једнако смрти

Кроз интервјуе и расправе са задртим члановима НРА сазнајемо колико је неповратно далеко отишла извитопереност размишљања на тему оружја. За бројне поклонике слободног, једноставног и брзог наоружавања то и такво законодавство и руководећи кадар који га омогућује не сме, не мора и не може да им ускрати право да се оките ватреним оружјем. Оно је у њиховим главама чак постало средство не само за евентуалну одбрану од било каквих атака већ и за одржавање филозофије насиља која се огледа у ставу да је немање оружја исто што и смрт! У једном од актуелних осврта на филм неко је приметио да је тешко замислити да је било које иоле нормално и разборито друштво на свету дозволило овакав однос према оружју. И док држављани такве земље поносно носе мајице са натписима „имам оружје, дакле постојим“ (!?), њихова власт чини све да им поданици с разлогом сматрају да квалитетно постоје иако баш због тога једни другима де факто свакодневно физички ускраћују то право. Убијањем ватреним оружјем!

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *