Групна терапија НАТО лобиста у Хотелу „Метропол“

фото принтскринПише Стефан Каргановић

Јелена Милић је недвосмислено истакла политички циљ скупа – „да се јавност алармира на активности Путинове Русије у Србији“, а истовремено да се оповргне распрострањени утисак да су „односи Србије са Русијом традиционално добри“

Ако замислите скуп у Београду под покровитељством Абвера у марту 1941, уприличен да упозори на опасност од британског утицаја на политику државе која је спремна да приступи Тројном пакту, дочараћете надреалну атмосферу скупа „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“, одржаног 22. фебруара у београдском Хотелу „Метропол“. Организатор овог скупа је „Центар за евроатлантске студије“ (ЦЕАС) госпође Јелене Милић, уз подршку – да се ипак деликатно изразимо – of all the usual suspects.

 

БАЈАТИ КАНАПЕИ ЦЕАС је барем освежавајуће отворен о томе шта се налази у средишту његове агенде: „Јачање сарадње са НАТО и заговарање пуноправног и активног чланства Србије у Алијанси.“ Пратећи недавна политичка дешавања, очекивало би се да је госпођа Милић изузетно срећна развојем ситуације њој у прилог, и да је скуп сазвала да би своје задовољство поделила са пробраним званицама и угостила их изврсним canapés у елитном београдском хотелу.

Ништа од тога. Теме ове суморне сеансе биле су „јачање руске меке моћи у Србији“, „митови и заблуде о српско-руским односима“, „русификација Војводине“ и руска „злоупотреба енергетике као средства за политичку уцену“. И још уз сервирање бајатих canapés. Један амерички колега из публике духовито је приметио да послужење на пријему госпође Милић, наручено о трошку пословично штедљиве браће Рокфелер, није могло да се мери са раскошном понудом на прошлогодишњем скупу „Београдског форума“, у великодушној режији Владимира Јакуњина, баш као да руски магнат за санкције никада није ни чуо. Госпођа Милић би с правом могла да узврати да се управо из тога и састоји хибридна суштина „меке моћи“, која покрива разне фронтове, не искључујући гастрономски. Ако би опасности посматрали из тог угла, разлози за забринутост госпође Милић заиста су више него очигледни.

Конференција је била подељена на два панела: „Митови и чињенице о српско-руским односима и стању ствари у Србији и Русији“ и „Украјина и Русија – зашто је то битно за Балкан“. У свакој од тих сесија било је по неколико учесника. Главни гост на другом панелу био је амбасадор Украјине у Србији, представљен као Олександр Александрович. (Неко би требало да му дискретно скрене пажњу на подељен идентитет све док у истом стилу не буде променио и презиме у – Олександрович.)

У програмском излагању на почетку конференције, госпођа Милић је недвосмислено истакла политички циљ скупа – „да се јавност алармира на активности Путинове Русије у Србији“, а истовремено да се оповргне распрострањени утисак да су „односи Србије са Русијом традиционално добри“. Као приоритет даљег рада ЦЕАС-а најавила је пројекат „мапирања руске меке моћи у Србији“. А по госпођи Милић, примери те хиперактивне пошасти у Србији су коматозне руске установе меке моћи у покушају, типа Фонд Горчаков и РИСИ.

[restrictedarea]

ИСТРАЖИВАЊЕ Али далеко најјеткије речи госпођа Милић је упутила не Путину него управљачима Србије. Њих окривљује за такво стање ствари, зато што „седе на две столице“ и својим противречним изјавама „стварају конфузију“ о томе каквој су политици посвећени.

Последице те конфузије јасно се огледају у донекле амбивалентним, али у целини обесхрабрујућим резултатима истраживања јавног мњења у фебруару 2016, „ЕУ, Русија, САД: представе и преференције грађана Србије од 18 до 35 година“, које је изнела директор истраживања агенције IPSOS Светлана Логар.

Према подацима тог истраживања, спроведеног на узорку испитаника старосне доби која заправо представља најважнију мету НАТО и ЕУ лобиста, упитани шта подразумева потенцијални савез са Русијом, 42 одсто је одговорило да то укључује усвајање руског законодавства, а 74 одсто њих да то и подржава. Како је нагласила истражитељка јавног мњења Светлана Логар, то би било укупно 31 одсто младих од 18 до 35 година.

Поред тога, истраживање које је наручио ЦЕАС показало је и то да 53 одсто младих сматра не само да би такав савез подразумевао усвајање руског политичког система него и да 77 одсто њих то и подржава.

„На питање да ли би савез са Русијом подразумевао присуство руских војних база у Србији, 71 одсто каже да, и од тих 71 одсто 80 посто то подржава, што чини 57 одсто младих људи између 18 и 35 година“, навела је Логарова, док 64 одсто „подржава спољну политику Русије“.

После деценије и по приљежног труда под најповољнијим, готово монополистичким условима, са становишта америчких пореских обвезника овакви резултати су катастрофални. Такве статистике озбиљно доводе у питање корист и организације којој је на челу госпођа Милић, и свих осталих, као што су Фонд за хуманитарно право и Хелсиншки одбор, које раде на истом послу.

ПАНЕЛИ Модератор првог панела Игор Новаковић седницу је отворио изјавом да „од деведесетих нисмо имали дебату о путу којим Србија треба да иде у складу са својим интересима“. Главни излагач на том панелу, историчар Миливој Бешлин пружио је и одговор на питање зашто. По Бешлину, „русификовани сегмент српског друштва – не жели дијалог и дебату“. Као доказ у прилог таквој тези, навео је да у јавности циркулише списак учесника на конференцији што је протумачио као „позив на линч“, можда несвесан чињенице да се у фасцикли подељеној свима присутнима налази списак учесника који су умножили – организатори скупа. Спољну политику Русије у односу на Србију током последњих двеста година Бешлин је протумачио скоро искључиво као одраз руских империјалних тежњи на Балкану, уз спремност Русије да српске интересе жртвује у сваком тренутку.

Други панел, „Украјина и Русија“, интензивније се фокусирао на лајтмотив скупа, дискредитацију председника Русије Владимира Путина. У првом сегменту пуштен је снимак економисте Андреја Иларионова под називом „Како се Путин припремао за велики рат – украјинско искуство“. По Иларионову, далеко од тога да су током последње две године потези Русије у Украјини били изнуђени или чисто рефлексивни, руска агресија и анексија Крима испланирани су одавно и брижљиво, невезано за прозападни преврат у Кијеву у фебруару 2014. Чињенице о пет милијарди долара уложених (по признању Викторије Нуланд) у подмићивање украјинске политичке елите, обмањивање јавности и обуку хулиганских одреда „обојене револуције“, у Иларионовљевом излагању нису поменуте.

Помпезно најављен као кремаљски инсајдер и „бивши саветник Владимира Путина“ који је волшебно прогледао, Иларионов је све друго осим тога. Током черупања Русије под Јељцином, Иларионов је био близак сарадник истакнутог актера у тој пљачки Јегора Гајдара. Администрација новог председника Путина га је наследила, али првом згодном приликом, 2005. године, Иларионов је отпуштен. Ускоро затим прешао је у САД, где га је чекало ново радно место вишег сарадника „Кејто института“ у Вашингтону, водећем неоконзервативном жаришту антипутиновске пропаганде.

Излагање украјинског амбасадора Александровича не заслужује посебну пажњу. Следећа, и последња, говорница на скупу, преко видео-линка из Вашингтона, била је Алина Пољакова, заменица директора Евроазијског центра Атлантског савета.

Без околишења, Пољакова је истакла срж своје геополитичке визије: „За Русију, Србија представља бојиште (battleground).“ На том бојишту Русија ниже успехе користећи три извора моћи: енергетску полугу, медијски и политички утицај.

Као готово монополски снабдевач Србије енергентима, Русија српску државу и њено руководство држи под недозвољивом контролом. Циљ медијског утицаја је „потхрањивање перцепције да Русија помаже Србији“. Та перцепција, иначе врло удаљена од стварности, учвршћује се помоћу медијских средстава као што су телевизијска мрежа РТ, „Глас Русије“ и – зачудо – делатност „група повезаних са Руском православном црквом“. Најављену намеру руског финансијског магната Тимофејева да у Србији купи телевизију са националном фреквенцијом Пољакова оцењује као „опасан преседан“. Нажалост, по њој, влада Сједињених Држава је незаинтересована за финансирање државних медија, што је у информативном рату озбиљно хендикепира. „Сједињене Државе једноставно не могу да конкуришу“, жалила се Пољакова у овом делу свога излагања.

Руски политички утицај у Србији остварује се „улагањем у антизападна и анти-НАТО удружења“. Забринута Пољакова упозорава из Вашингтона да проруске странке, ни у Србији ни шире у Европи, „не би требало потцењивати“.

Шта би, дакле, у овој тужној панорами могло бити решење и како повратити Србију на прави пут, који води у европске интеграције и чланство у НАТО-у?

Пољакова се позива на понашање Русије у контексту припрема за придруживање Црне Горе НАТО-у. Русија је прво, по њој, изазвала „насилне демонстрације“ у очекивању да ће успешно дестабилизовати про-НАТО власт, али затим, када то није уродило плодом, одустала је од даљих потеза озбиљније природе. То исто, по њеној процени, догодиће се и у Србији када буде наступио критични тренутак. Зато, нека Милићева само настави да стрпљиво и упорно ради свој посао.

Што се тиче српске политичке елите, закључак Пољакове је снисходљив, али не потпуно лишен емпиричке подлоге. Ствар је по њој прилично једноставна: „Елита ће кренути путем НАТО и ЕУ ако јој Алијанса направи знатно бољу понуду од Русије.“ А и народ ће, на крају, изабрати да живи у Европи уместо у Русији, без обзира на резултате истраживања.

 

ФРУСТРАЦИЈЕ Колико су реална излагања на скупу „Центра за евроатлантске студије“ у Хотелу „Метропол“ у Београду? Колико је у питању, напротив, међусобно тешење и заваравање ветеранске екипе агената страног утицаја што већ више од петнаест година марљиво, без значајнијих материјалних или логистичких потешкоћа извршава добијене задатке, која је многе битке добила, али, парадоксално, иако је све подешено да јој иде наруку, за одлучујућом победом још увек каска фрустрирајуће далеко?

Те осетне, и намах скоро опипљиве фрустрације на скупу у Хотелу „Метропол“ сви су били свесни, од учесника до посматрача. То се несумњиво односило и на домаћицу овог догађаја Јелену Милић. Видно изнервирана једним питањем из не баш изразито противне публике, пред сам крај бурно је објаснила зашто би улазак у скупштину чак и малобројног контингента антиглобалистичких посланика након предстојећих избора доживела као кошмар: „Замислите расправе које би се водиле пред камерама, а народ би све то гледао.“

Све је уредно снимљено, видео и тонски, тако да негирање било које од наведених изјава не би било ни најмање мудро.

За Милићеву и агенду њених спонзора скупштина без расправе сигурно јесте идеалан парламентарни аранжман. И када смо већ код дебата и расправа, скоро хомогени, једномишљенички састав учесника и публике на скупу госпође Милић шаље веома незгодну вредносну поруку.

У америчком стилу, ЦЕАС-у су без сумње додељени врло компетентни и искусни саветници да га усмеравају кроз непоуздане балканске воде. Међутим, расположиви људски материјал ипак се да савијати и дотеривати само донекле. Испод пријатне фасаде истренираних НАТО–Mädchen, које су насмејано дочекивале госте, крију се дубљи и теже доступни културолошки слојеви који и даље генеришу грубе, понекад бахате и непрофесионалне грешке. На пример, на великом екрану лево од главног подијума смењивали су се призори очигледно изабрани да би шокирали гледаоце и тиме додатно поткрепили алармантне тврдње ЦЕАС-ових излагача. На једном од њих био је транспарент са утакмице у Хали „Пионир“ развијен у знак сећања на руског пилота недавно мучки убијеног у Сирији, на другом слика са Видовданског окупљања на Косову Пољу са великим плакатом „Отаџбина је ово Србинова“, а на трећем заиста дегутантна фотографија патријараха Кирила и Иринеја – на парастосу патријарху Павлу.

Ако је могуће из области односа са јавношћу замислити класични дебакл, овај бесмислено провокативни фотографски колаж представља управо то. Госпођа Милић и њени сарадници што пре треба да прочитају књигу Дејла Карнегија „Како стећи пријатеље и вршити утицај на људе“. Поред незабадања прстију у очи тамо где би то имало искључиво противефекат, адекватнији избор закуске за госте на будућим скуповима такође би био добар знак успешног усвајања Карнегијевих корисних лекција.

Милићева и њена дружина, истина је, имају незавидан задатак продаваца леда на Аљасци или песка у Сахари. На језику њених послодаваца, чије фразе и кад треба и кад не треба нештедимице умеће у свој српски говор, то се зове uphill battle, или јуришање на утврђене положаје противника који се налази на узвишењу изнад вас. Али за разлику од кајмакчаланских осветника, они то раде без елана и самопрегора, по инерцији, некреативно и траљаво. Резултати које су сами констатовали о томе говоре најречитије. Услед природе додељеног им задатка потпуни успех ће вероватно још задуго изостати, али за надницу коју примају – чак и да јуришају узбрдо – учинак би свакако могао бити неупоредиво импресивнији. Отуда, овај uphill јуриш госпође Милић и дама са којима она блиско сарађује све више личи на оно што се у земљи њихових снова подругљиво назива – pissing upstream.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *