Почетна / Србија / Групна терапија НАТО лобиста у Хотелу „Метропол“

Групна терапија НАТО лобиста у Хотелу „Метропол“

фото принтскринПише Стефан Каргановић

Јелена Милић је недвосмислено истакла политички циљ скупа – „да се јавност алармира на активности Путинове Русије у Србији“, а истовремено да се оповргне распрострањени утисак да су „односи Србије са Русијом традиционално добри“

Ако замислите скуп у Београду под покровитељством Абвера у марту 1941, уприличен да упозори на опасност од британског утицаја на политику државе која је спремна да приступи Тројном пакту, дочараћете надреалну атмосферу скупа „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“, одржаног 22. фебруара у београдском Хотелу „Метропол“. Организатор овог скупа је „Центар за евроатлантске студије“ (ЦЕАС) госпође Јелене Милић, уз подршку – да се ипак деликатно изразимо – of all the usual suspects.

 

БАЈАТИ КАНАПЕИ ЦЕАС је барем освежавајуће отворен о томе шта се налази у средишту његове агенде: „Јачање сарадње са НАТО и заговарање пуноправног и активног чланства Србије у Алијанси.“ Пратећи недавна политичка дешавања, очекивало би се да је госпођа Милић изузетно срећна развојем ситуације њој у прилог, и да је скуп сазвала да би своје задовољство поделила са пробраним званицама и угостила их изврсним canapés у елитном београдском хотелу.

Ништа од тога. Теме ове суморне сеансе биле су „јачање руске меке моћи у Србији“, „митови и заблуде о српско-руским односима“, „русификација Војводине“ и руска „злоупотреба енергетике као средства за политичку уцену“. И још уз сервирање бајатих canapés. Један амерички колега из публике духовито је приметио да послужење на пријему госпође Милић, наручено о трошку пословично штедљиве браће Рокфелер, није могло да се мери са раскошном понудом на прошлогодишњем скупу „Београдског форума“, у великодушној режији Владимира Јакуњина, баш као да руски магнат за санкције никада није ни чуо. Госпођа Милић би с правом могла да узврати да се управо из тога и састоји хибридна суштина „меке моћи“, која покрива разне фронтове, не искључујући гастрономски. Ако би опасности посматрали из тог угла, разлози за забринутост госпође Милић заиста су више него очигледни.

Конференција је била подељена на два панела: „Митови и чињенице о српско-руским односима и стању ствари у Србији и Русији“ и „Украјина и Русија – зашто је то битно за Балкан“. У свакој од тих сесија било је по неколико учесника. Главни гост на другом панелу био је амбасадор Украјине у Србији, представљен као Олександр Александрович. (Неко би требало да му дискретно скрене пажњу на подељен идентитет све док у истом стилу не буде променио и презиме у – Олександрович.)

У програмском излагању на почетку конференције, госпођа Милић је недвосмислено истакла политички циљ скупа – „да се јавност алармира на активности Путинове Русије у Србији“, а истовремено да се оповргне распрострањени утисак да су „односи Србије са Русијом традиционално добри“. Као приоритет даљег рада ЦЕАС-а најавила је пројекат „мапирања руске меке моћи у Србији“. А по госпођи Милић, примери те хиперактивне пошасти у Србији су коматозне руске установе меке моћи у покушају, типа Фонд Горчаков и РИСИ.

[restrictedarea]

ИСТРАЖИВАЊЕ Али далеко најјеткије речи госпођа Милић је упутила не Путину него управљачима Србије. Њих окривљује за такво стање ствари, зато што „седе на две столице“ и својим противречним изјавама „стварају конфузију“ о томе каквој су политици посвећени.

Последице те конфузије јасно се огледају у донекле амбивалентним, али у целини обесхрабрујућим резултатима истраживања јавног мњења у фебруару 2016, „ЕУ, Русија, САД: представе и преференције грађана Србије од 18 до 35 година“, које је изнела директор истраживања агенције IPSOS Светлана Логар.

Према подацима тог истраживања, спроведеног на узорку испитаника старосне доби која заправо представља најважнију мету НАТО и ЕУ лобиста, упитани шта подразумева потенцијални савез са Русијом, 42 одсто је одговорило да то укључује усвајање руског законодавства, а 74 одсто њих да то и подржава. Како је нагласила истражитељка јавног мњења Светлана Логар, то би било укупно 31 одсто младих од 18 до 35 година.

Поред тога, истраживање које је наручио ЦЕАС показало је и то да 53 одсто младих сматра не само да би такав савез подразумевао усвајање руског политичког система него и да 77 одсто њих то и подржава.

„На питање да ли би савез са Русијом подразумевао присуство руских војних база у Србији, 71 одсто каже да, и од тих 71 одсто 80 посто то подржава, што чини 57 одсто младих људи између 18 и 35 година“, навела је Логарова, док 64 одсто „подржава спољну политику Русије“.

После деценије и по приљежног труда под најповољнијим, готово монополистичким условима, са становишта америчких пореских обвезника овакви резултати су катастрофални. Такве статистике озбиљно доводе у питање корист и организације којој је на челу госпођа Милић, и свих осталих, као што су Фонд за хуманитарно право и Хелсиншки одбор, које раде на истом послу.

ПАНЕЛИ Модератор првог панела Игор Новаковић седницу је отворио изјавом да „од деведесетих нисмо имали дебату о путу којим Србија треба да иде у складу са својим интересима“. Главни излагач на том панелу, историчар Миливој Бешлин пружио је и одговор на питање зашто. По Бешлину, „русификовани сегмент српског друштва – не жели дијалог и дебату“. Као доказ у прилог таквој тези, навео је да у јавности циркулише списак учесника на конференцији што је протумачио као „позив на линч“, можда несвесан чињенице да се у фасцикли подељеној свима присутнима налази списак учесника који су умножили – организатори скупа. Спољну политику Русије у односу на Србију током последњих двеста година Бешлин је протумачио скоро искључиво као одраз руских империјалних тежњи на Балкану, уз спремност Русије да српске интересе жртвује у сваком тренутку.

Други панел, „Украјина и Русија“, интензивније се фокусирао на лајтмотив скупа, дискредитацију председника Русије Владимира Путина. У првом сегменту пуштен је снимак економисте Андреја Иларионова под називом „Како се Путин припремао за велики рат – украјинско искуство“. По Иларионову, далеко од тога да су током последње две године потези Русије у Украјини били изнуђени или чисто рефлексивни, руска агресија и анексија Крима испланирани су одавно и брижљиво, невезано за прозападни преврат у Кијеву у фебруару 2014. Чињенице о пет милијарди долара уложених (по признању Викторије Нуланд) у подмићивање украјинске политичке елите, обмањивање јавности и обуку хулиганских одреда „обојене револуције“, у Иларионовљевом излагању нису поменуте.

Помпезно најављен као кремаљски инсајдер и „бивши саветник Владимира Путина“ који је волшебно прогледао, Иларионов је све друго осим тога. Током черупања Русије под Јељцином, Иларионов је био близак сарадник истакнутог актера у тој пљачки Јегора Гајдара. Администрација новог председника Путина га је наследила, али првом згодном приликом, 2005. године, Иларионов је отпуштен. Ускоро затим прешао је у САД, где га је чекало ново радно место вишег сарадника „Кејто института“ у Вашингтону, водећем неоконзервативном жаришту антипутиновске пропаганде.

Излагање украјинског амбасадора Александровича не заслужује посебну пажњу. Следећа, и последња, говорница на скупу, преко видео-линка из Вашингтона, била је Алина Пољакова, заменица директора Евроазијског центра Атлантског савета.

Без околишења, Пољакова је истакла срж своје геополитичке визије: „За Русију, Србија представља бојиште (battleground).“ На том бојишту Русија ниже успехе користећи три извора моћи: енергетску полугу, медијски и политички утицај.

Као готово монополски снабдевач Србије енергентима, Русија српску државу и њено руководство држи под недозвољивом контролом. Циљ медијског утицаја је „потхрањивање перцепције да Русија помаже Србији“. Та перцепција, иначе врло удаљена од стварности, учвршћује се помоћу медијских средстава као што су телевизијска мрежа РТ, „Глас Русије“ и – зачудо – делатност „група повезаних са Руском православном црквом“. Најављену намеру руског финансијског магната Тимофејева да у Србији купи телевизију са националном фреквенцијом Пољакова оцењује као „опасан преседан“. Нажалост, по њој, влада Сједињених Држава је незаинтересована за финансирање државних медија, што је у информативном рату озбиљно хендикепира. „Сједињене Државе једноставно не могу да конкуришу“, жалила се Пољакова у овом делу свога излагања.

Руски политички утицај у Србији остварује се „улагањем у антизападна и анти-НАТО удружења“. Забринута Пољакова упозорава из Вашингтона да проруске странке, ни у Србији ни шире у Европи, „не би требало потцењивати“.

Шта би, дакле, у овој тужној панорами могло бити решење и како повратити Србију на прави пут, који води у европске интеграције и чланство у НАТО-у?

Пољакова се позива на понашање Русије у контексту припрема за придруживање Црне Горе НАТО-у. Русија је прво, по њој, изазвала „насилне демонстрације“ у очекивању да ће успешно дестабилизовати про-НАТО власт, али затим, када то није уродило плодом, одустала је од даљих потеза озбиљније природе. То исто, по њеној процени, догодиће се и у Србији када буде наступио критични тренутак. Зато, нека Милићева само настави да стрпљиво и упорно ради свој посао.

Што се тиче српске политичке елите, закључак Пољакове је снисходљив, али не потпуно лишен емпиричке подлоге. Ствар је по њој прилично једноставна: „Елита ће кренути путем НАТО и ЕУ ако јој Алијанса направи знатно бољу понуду од Русије.“ А и народ ће, на крају, изабрати да живи у Европи уместо у Русији, без обзира на резултате истраживања.

 

ФРУСТРАЦИЈЕ Колико су реална излагања на скупу „Центра за евроатлантске студије“ у Хотелу „Метропол“ у Београду? Колико је у питању, напротив, међусобно тешење и заваравање ветеранске екипе агената страног утицаја што већ више од петнаест година марљиво, без значајнијих материјалних или логистичких потешкоћа извршава добијене задатке, која је многе битке добила, али, парадоксално, иако је све подешено да јој иде наруку, за одлучујућом победом још увек каска фрустрирајуће далеко?

Те осетне, и намах скоро опипљиве фрустрације на скупу у Хотелу „Метропол“ сви су били свесни, од учесника до посматрача. То се несумњиво односило и на домаћицу овог догађаја Јелену Милић. Видно изнервирана једним питањем из не баш изразито противне публике, пред сам крај бурно је објаснила зашто би улазак у скупштину чак и малобројног контингента антиглобалистичких посланика након предстојећих избора доживела као кошмар: „Замислите расправе које би се водиле пред камерама, а народ би све то гледао.“

Све је уредно снимљено, видео и тонски, тако да негирање било које од наведених изјава не би било ни најмање мудро.

За Милићеву и агенду њених спонзора скупштина без расправе сигурно јесте идеалан парламентарни аранжман. И када смо већ код дебата и расправа, скоро хомогени, једномишљенички састав учесника и публике на скупу госпође Милић шаље веома незгодну вредносну поруку.

У америчком стилу, ЦЕАС-у су без сумње додељени врло компетентни и искусни саветници да га усмеравају кроз непоуздане балканске воде. Међутим, расположиви људски материјал ипак се да савијати и дотеривати само донекле. Испод пријатне фасаде истренираних НАТО–Mädchen, које су насмејано дочекивале госте, крију се дубљи и теже доступни културолошки слојеви који и даље генеришу грубе, понекад бахате и непрофесионалне грешке. На пример, на великом екрану лево од главног подијума смењивали су се призори очигледно изабрани да би шокирали гледаоце и тиме додатно поткрепили алармантне тврдње ЦЕАС-ових излагача. На једном од њих био је транспарент са утакмице у Хали „Пионир“ развијен у знак сећања на руског пилота недавно мучки убијеног у Сирији, на другом слика са Видовданског окупљања на Косову Пољу са великим плакатом „Отаџбина је ово Србинова“, а на трећем заиста дегутантна фотографија патријараха Кирила и Иринеја – на парастосу патријарху Павлу.

Ако је могуће из области односа са јавношћу замислити класични дебакл, овај бесмислено провокативни фотографски колаж представља управо то. Госпођа Милић и њени сарадници што пре треба да прочитају књигу Дејла Карнегија „Како стећи пријатеље и вршити утицај на људе“. Поред незабадања прстију у очи тамо где би то имало искључиво противефекат, адекватнији избор закуске за госте на будућим скуповима такође би био добар знак успешног усвајања Карнегијевих корисних лекција.

Милићева и њена дружина, истина је, имају незавидан задатак продаваца леда на Аљасци или песка у Сахари. На језику њених послодаваца, чије фразе и кад треба и кад не треба нештедимице умеће у свој српски говор, то се зове uphill battle, или јуришање на утврђене положаје противника који се налази на узвишењу изнад вас. Али за разлику од кајмакчаланских осветника, они то раде без елана и самопрегора, по инерцији, некреативно и траљаво. Резултати које су сами констатовали о томе говоре најречитије. Услед природе додељеног им задатка потпуни успех ће вероватно још задуго изостати, али за надницу коју примају – чак и да јуришају узбрдо – учинак би свакако могао бити неупоредиво импресивнији. Отуда, овај uphill јуриш госпође Милић и дама са којима она блиско сарађује све више личи на оно што се у земљи њихових снова подругљиво назива – pissing upstream.

[/restrictedarea]

10 коментара

  1. nato u srbiji 17 godina uso sam bez dozvole tako moze i putin uci bez dozvole srbija otvorena teretorija udi i izadi srbi su u hagu koji su branili srbiju rus i WA sve mogu deliti u svetu jer su najjjjj. jaci




    0



    0
  2. Tolii broj lobista NATO pakta me zabrinjva.Više ljudi mi dođe na slavu nego što je njih u sali.Nešto nije u redu, a sve je dozvoljeno zakonom.Da li su učesnici sastanka malo plaćeni ili su im donatori zaboravili da uplate malo veći novac.Brigama nikad kraja.




    0



    0
  3. Više učesnika ili gostiju mi dođe na slavu nego na ovaj skup.




    0



    0
  4. Nije bilo dovoljno sendvica za prisutne NATO placenike pa nisu ni dosli




    0



    0
  5. Душан Буковић

    Западно-еврпски и амерички империјалистички планови у бившој Југославији
    Англо-америчка политика Форењ офиса у Лондону и Стејт
    департмента у Вашингтону према Србима у потпуности се поклапала
    са плановима и намерама совјетске Коминтерне, римског католичког
    института Итермариума, Хитлерове нацистичке Немачке, Мусолинијеве
    фашистичке Италије, Брозове троцкистичко-комунистичке партије
    Југославије и Павелићевих хрватских усташа, који су у новијој
    историји починили најстрашније злочине над Србима.
    Од нарочитог значаја су одлуке првог, другог и трећег
    заседања АВНОЈ-а по којима је већински српски народ
    разбијн у шест федералних држава и две покрајине. Укратко речено,
    комунисти и њихови сателити у Москви, Риму, Берлину, Бечу, Лондону,
    Паризу Њујорку и Вашингтону направили су од Југославије малу
    Аустро-Угарску и на њено чело поставили новог Фрању Јосипа,
    алијас Тита, како би могли да успешно култивишу сепаратистичке
    тенденције „народа и народности“ и како би је могли срушити по
    упуствима Коминтерне… У прилог овог мишљења говоре и чињенице да су
    Срби у ХХ столећу нападнити у удруженом злочиначком подухвату
    западно-европских и америчких империјалиста који стоје под окриљем
    црне и црвене интернациионале. Баш зато што су Срби сопственом снагом
    изборили себи и другима право на слободан и независан опстанак у
    Југославији, која је изникла после Првог св. рата, у којој је
    остварено национално ослобођење и уједињење српског народа, мрачне
    силе су изразито имале непријатељски однос према југословенској
    држави.
    Имајући на уму да су извесне личности годинама
    распиривале сеператизам у Краљевини Југославији, као што је био
    случај и са хрватским славистом Ватрославом Јагићем, који је
    измислио тз. бошњачку нацију по наређењу бечке владе. Такође, имајући
    у виду да су Италијани и Немци прогласили становништво Црне Горе
    за посебан народ. Становништво Јужне Србије сматрали су да је више
    бугарско него српско. У свему су прихватили хрватску усташку тезу да
    на територији тз. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то
    православни Хрвати. Од Војводине си хтели да направе тз.
    Donauland у коју су требали да уђу Срем, Банат, Барања и Бачка. Нису
    питали Србе за њихову вољу, као што их није питао ни Броз, који је
    на једном документу оставио примедбу: „Шта има Војводина у Вуковару?“
    (Види: Н. Ковачевић, Изненађење из Архива: Тајне Титових
    маргина, део 1, Брозово разграничење- Примедба „шта има Војводина у
    Вуковару“ утицала је на утврђивање границе између Хрватске и Србије,
    Политика, Београд, 16 март 2005). Истини за вољу, Пијаде је био једини
    Србин мојсијеве вере који се у Брозовом интермаријумском и
    троцкистичком естаблишменту заложио за стварање српске аутономне
    покрајине у авнојевској Хрватској. Пијаде је био и Брозов ментор, како
    то рече Џан Гунтер – “… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John
    Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стп. 106). Познате је, да
    се Пијаде састајао са Черчилом у Лондону и да се у току 1948. године
    разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског
    блока. Више о томе видети његову књигу коју је објавио у Лондону под
    насловом „Легенда је да југословенски устанак дугује своје постојање
    совјетској помоћи“ (Види: Moshe Piyade, The legend that the Yugoslav
    uprising owed its existence to Soviet assistance, London, Great
    Britain, 1950; Nathan Asubel, Pictorial history of the Jewish
    people, New York, 1952, стр. 208; C. L. Sulzberger, A long row of
    candle – Memoirs and diaries 1934-1954, New York – Toronto, 1969,
    стр. 624).
    Немачки и италијански окупатори су били против краља и
    монархије. Коминтерна, троцкистичка комунистичка партија Југославије,
    Интермариум, Форењ Офис, Стејт департмент, хрватске усташе и
    извесни сепаратисти су у томе увек били доследни. С друге стране,
    Черчил je рекао Краљу Петру Другом „да он неби жртвовао ни једног
    војника или једног пенија за ниједног краља да дође на престо… “
    (Види: Alexander Werth, Russia at war 1941-1945, New York, 1965,
    стр. 883). Енглези су у току 1942. године основали капмп Х у Канади на
    којем су тренирали извесне југословенске комунисте-емигранте, које
    су у пролеће 1943 пребацили у Југославију да се боре са Брозовим
    републиканцима-троцкистима против Михајловићевих југословенских
    монархиста. Одлучили су да у Југославји успоставе Брозову
    троцкистичко-комунистичку диктатуру (Види: Lynn Philip Hodgson,
    Inside – Camp X, the top secret World war II ‘Secret agent
    training school’ strategically placed in Canada on the shores of
    lake Ontario, Port Perry, Ont., Canada, 2002, стр. 206/207). Под
    таквим утиском био је и Рузвелт, који је иступао и као
    антимонархиста. Он се поверио својој супрузи Еленори у јуну 1942,
    приликом посете Краља Петра Другог у Вашингтону, и дословно јој
    рекао:
    „Тај млади човек треба да заборави да је краљ и нека иде да
    ради…“ “That young man should forget that he is a king and go to
    work…” (Види: Eleanor Roosevelt, The autobiography, New York, 1961,
    стр. 237). Рузвелт је пио противник успостављања Краљевине
    Југославије, јер се залагао за Независне државе Хрватску и Словенију.
    Био је окружен римским католичким темпларима Малтешким, Тевтонским и
    Колумбусовим, које су представљали кардинал Ф. Спелман, Ото
    Хабзбург и Уилијам Донован (Види: Robert I. Gannon, S. J., The
    Cardinal Spellman story, New York, 1962, стр. 224; Anthony Cave
    Brown, The last hero – Wild Bill Donovan, London, 1982, стр. 156/157;
    Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -последњи чин
    југословенске трагедије, Београд, 1942; Ronald Seth, The Undaunted –
    The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 214;
    Armstrong, Fish Hamilton. Tito and goliath, New York, 1951, стр. 312).
    Што се пак тиче Броза, он је у Београду 7. августа 1945. године у свом говору против монархије, рекао:
    „Она није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог
    јесте федерација. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина,
    Црна Гора, увјерен сам, велика већина у Србији не жели монархију, не
    из некога каприса, него због тога што је то нешто неспојиво са
    оваквом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом
    националности, које су у овом рату дошле до свог ослобођења и
    равноправности осјетиле поново угрожене…“ (Види: Титов говор, Борба,
    Београд, 8. август 1945).
    Брозову изјаву да су „федерацијом националности дошле до
    свог ослобођења и равноправности“ демантују историске чињенице. Броз
    је драматично прекинуо односе са совјетским блоком 1948. године. Као
    резултат Брозове политике, Југославија је постала део завојевачког
    НАТО-а пакта у току 1950 године, када су званично англо-амерички
    империјалисти успоставили у Београду своју војну мисију. Од тада је
    Југославија имала исти статус као и остали чланови завојевачког НАТО-а
    пакта. Коначно, Броз је разобличен и као англо-амерички лакеј од
    стране самог генерала Папагоса, који је у једној наредби упућеној
    војним јединицама, рекао: „Потпуно је неопходно да се неизоставно
    организују присталице Тита у Грчкој – они су наши стварни савезници…“
    (Види: Никос Захаријадис, Генерални секретар Грчке комунистичке
    партије, Стварање Осовине „Атина – Београд“ опасност по мир,
    Напред, Орган јигословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској,
    број 12 (28), Софија, 15 јун 1950). Између осталих то је истакао
    директно и индиректно и бивши амерички амбасадор у Брозовој Југославији
    Лорен Силберман у једној студији коју је објавио под насловом „СТАРИ“
    КOМУНИЗАМ ЈУГОСЛАВИЈЕ: – ВИОЛИНИСТА ЕВРОПЕ НА КРОВУ, где стоји:
    „Током педесетих година, као и у следећој деценији, ми смо
    Титов режим снабдели огромним количинама војничке и економске помоћи и
    давали му несхватљиву али важну политичку подршку. Иако је та помоћ,
    током развоја југословенске привреде, постепено била укидана, наша
    политика се ипак још увек заснива на застарелој психологији, с обзиром
    на негативне последице које Југославија има на разне америчке интересе.
    Шта више, нема разлога да се верује, како би инсистирање на
    реципрочности у односима између Америке и Југославије одвело ову другу у
    совјетски блок. Напротив, настављање једне неодлучне политике према
    Југославији вероватно ће имати далеко опасније последице за
    совјетско-југословенске односе.
    Године 1948. светски комунизам и совјетска империја били су на
    истој таласној дужини, па је отпор совјетској империјалистичкој
    експанзији био стварно једини спољнополитички циљ. Зато је наша бланко
    потпора Југославији, земљи која је тежила да се ослободи испод руског
    јарма, била нешто неизбежно. Међутим, непрестани успон западноевропских
    комунистичких партија – које, као и Југославија – бране структуралну и
    бар делимичну идеолошку независност од Москве – представља нову и
    суптилнију претњу индустријским демократијама. У независном комунизму
    Југославије ми смо на почетку видели начин, да се ослаби совјетска
    контрола у Источној Европи, а при томе нисмо могли да схватимо да
    подстоји и једна друга димензија, наиме она у Западној Европи…
    Тако смо ми у исто време и прећутни савезници и активни
    противници Југославије: савезници зато што имамо заједнички циљ да
    смањимо совјетску доминацију у Источној Европи…
    Постала је проста истина – али истина која води рачуна о
    сталним геостратегијским стваронстима – да се каже, како је Југославија,
    без совјетског утицаја, од критичне важности за садашњу равнотежу снага
    у Европи. Без обзира но то да ли се ради о изолацији јузних савезника
    НАТО-а – Грчке и Турске – због чега влада страх да ће их совјетска сила
    одвојити од њихових северних савезника, или влада забринутост што се
    тиче равнотеже средоземних поморских снага, опет у страху да ће
    совјетске базе на Јадрану бити у стању да дадну подршку совјетској
    флоти, или било да се удара акценат на психолошку претњу Западној Европи
    која може да доведе да и у њој почну да „падају домине“ – јасно је, да
    би полоћај НАТО-а био тешко погођен уколико би Југославија постала део
    источноевропсе совјетске империје…
    Да ли то значи да би сваки совјетски покушај да насилним путем
    из основа промени статус Југославије приморао Америку, да такође
    одговори војном снагом? То је важно питање. У своме спорном и
    непријатном предавању у Лондону прошле године о америчкој политици према
    Источној Европи, Хелмут Соненфелдт је био створио конфузију у
    председничкој кампањи, када је садашњи статус Југославије описао, као
    статус земље која се ‘граничи са нашим виталним интересима’. И баш у
    светлу тих разматрања, ми смо били изразили спремност да
    југословенској војсци продамо извесна оруђа, нарочито она погодна за
    одбрану… “ ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’
    communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring
    1977, стр. 3-6).
    Енглески текст гласи:
    “Throughout the 1950s, and into the next decade, we
    supplied Tito’s regime with enormous amounts of military and economic
    aid, as well as intangible but significant political support.
    Although direct aid tailed off as the Yugoslav economy developed, our
    policy is still based on a psychology outmoded in light of the
    negative impact Yugoslavia has on various American interests.
    Moreover, there is no reason to believe that insisting on a
    reciprocal relationship with Yugoslavia will result in Yugoslavia’s
    absorption into the Soviet bloc. Indeed, a continuation of an
    irresolute American policy toward Yugoslavia will likely have a more
    dangerous impact on Soviet-Yugoslav relations.
    In 1948, world communism and the Soviet empire were exactly
    coextensive, and resistance to Soviet imperial expansionism was
    virtually our sole foreign policy objective. Our blanket support of
    Yugoslavia when it first sought liberation from the Russian yoke was,
    therefore, inevitable. But the continued rise of Western European
    Communist parties – which, like Yugoslavia, assert structural and
    at least a measure of ideological independence from Moscow –
    presents new and more subtle challenges to the industrial
    democracies. We initially saw Yugoslavia’s independent communism
    weakening the Soviet hold on Eastern Europe, without realizing
    its other dimension in Western Europe…
    The truth is, we are at the same time both tacit allies and
    active adversaries: Allies in that we share the objective of
    diminishing Soviet dominance of Eastern Europe…
    It has become a truism – but one reflecting continuing
    geostrategic realities – to say that a Soviet-free Yugoslavia is
    critical to the present balance of power in Europe. Whether one
    considers the resulting isolation of NATO’s southern allies –
    Greece and Turkey – should Soviet power outflank them to the
    North, whether one worries about the balance of Mediterranean
    seapower if Soviet naval bases on the Adriatic were available to
    provide added sustenance to a Soviet fleet, or whether one focuses on
    the psychological threat to Western Europe should a proto-domino be
    seen to fall, it is clear that a Yugoslavia brought into the
    Eastern European Soviet empire would gravely injure NATO’s position…
    Does this mean that any forceful Soviet effort to sharply change
    Yugoslavia’s status compels an American-led military response? It is
    a close question. Helmut Sonnenfeldt, in a controversial and
    troubling speech in London last year on U.S. policy toward the rest
    of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the
    presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as
    ‘bordering on our vital interest’. It is, indeed in light of those
    considerations, that we have indicated readiness to sell the
    Yugoslav military certain weapons particularly suitable for defensive
    purposes…” ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’
    communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring
    1977, p. 3-6; Kevin Phillips, American theocracy – The peril and
    politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st
    century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia
    Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News,
    London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy –
    America in the Middle East 1776 to the present, New York – London,
    2007; Lorraine M. Lees, Keeping Tito afloat – The United States, Yugoslavia, and the Cold War, Penn. State University Press,1997).




    0



    0
  6. Niko normalan na svijetu ne bi dozvolio da njegov dželat postane i njegov životni vođa i postane mu rob.
    To mogu samo oni kojima je mozak u rasulu i postali su psihički bolesnici.Velika je to bolest ali nažalost izgleda da u Srbiji treba puno psihijatara da ih lječi kao ovakve što su postali NATO lobisti.




    0



    0
  7. РАДОСЛАВ

    Гос, Душан Буковић разоткрива АНГЛО – АМЕРИЧКА политика према Југославији. Све је тачно речено. Имао сам част да у свом животу разговарам и живим са неким сведоцима времена настанка СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОПШТИНЕ СВЕТОГ САВЕ У ЛОС АНЂЕЛОСУ стара и нова Црква.
    Почећу причу око имена Милене ( ШОТРА) Гаћиновић која је била попадија двадесетих година у Лос Анђелосу где њен муж Владимир Гаћиновић био парох код старе цркве и српског гробља. Та Породица је била ЛЕВИЧАРСКИХ ИДЕЈА оног времена у Америци, где су остављали клице комунистичких идеја у оним сиромашним нашим породицама Америке. Свештеник добије
    нови премештај у Питзбург пре почетка другог светског рата, Пелсиванија и њена индустрија да
    даје пуну могућност да политички делују у таквом окружењу. Милена оснива такозвана
    демократска удружења Српкиња у црквеним општинама а не кола српских сестара. Милена постаје пријатељица са Еленором Рузвелт такође левичарка и омогућава Милени несметану пропаганду за партизански покрет где су јој била и браћа са Брозом. Милена није имала утицаја у чикашком крају јер тусу били Дучићи и други Срби наклоњени Монархији и покрету
    Драгољуба Михалловића. Свештеник Гаћимовић са групом одваја се од Брозове политике 1948 године одлази за Париз и тамо умире, Милена враћа се у Југославију и запослисе у савезно министарство иностраних послова. Била је веома паметна и обдарена сликарству имире у Херцег
    Новом. Значи дубоки си корени издајства код појединих Срба, и зато је могло дасе деси са ДРАЖОМ што се десило, и могло је доћи до 27 Марта јер су Енглези имали утицај на неке Србе. Јелена Милић је производ АНТИ СРБА . Оно што се је дешавало током другог рата имало је завршницу у овом прошлом рату где је Србија РАСКОМАДАНА и подељена између полова
    Запада и Истока. Поп Гаћиновић остао је веран Истоку а Милена Западу. Сви РАСКОЛИ КОД
    СРБА почињу нашом неслогом.




    0



    0
  8. Милован

    У аналогно ТВ време, док сам могао да гледам програм (сад, Богу и дигиталној ТВ хвала, не могу, мада морам да плаћам противзакониту ТВ таксу “НАТО Јавном сервису”) имао сам прилике да видим емисије Б92 или неке сличне телевизије, не држите ме за реч.

    На пример „емисију“ о српским празноверицама. Нађу странце у Србији, кажу да им да спремају шаљиву емисију о српским празоверицама и да странци само треба да се бече и глуме изненађеност таквим сујеверјем. Многе од тих празноверица, попут „седење на промаји доноси прехладу“ су заступљени и код тих истих Енглеза и Американаца, али за потребе шаљиве емисије, странци дају све од себе да одглуме изненађеност за Оскара, мада нико од њих не би ни у лудилу изашао мокре косе ни на -1, а камоли -20 и београдску кошаву. Јер и они верују у празноверицу да ће усијана глава од тога да добије упалу.

    ***
    Следећа шаљива емисија, која треба да покаже да Руси не само не воле него нису ни чули за Србе, „репортери“ у Москви убише ноге по улицама тражећи Русе који не знају за Србију и никада за њу чули нису. На крају, дај туристе, који ће да глуме Русе или по неког Руса који ће за шаљиву емисију да каже како никада није чуо за Србију. Наравно, подразумева се да су сви Руси (неких 99,99%) који су чули за Србију изрезани у монтажи.

    ***
    Трећа шаљива емисија „Чија је ово песма“, потрудио се Б92, уз помоћ сарадника да српску песму преведе на језике околних народа и „народа“, а онда заређаше од једног до другог фолклорног друштва. Како су им објаснили због чега треба да науче нову песму и да играју танац свој на музику исте – не знам, а не знам ни колико их је то коштало. Углавном, од шиптара у Албанији, преко Бугара и осталих у околини, сви су певали српску песму препевану на своје језике и „језике“, уз пригодно варирану мелодију.

    ***
    Змајева песма, нема везе са НАТО лобистима (или можда има?), али нека се нађе, злу не требало.

    Патак и жаба

    Ако сте доколни,
    прочитајте ово:
    стари патак украј баре
    држао је слово.

    Слушале га жабе
    велике и мале,
    слатке су му речи
    једва дочекале.

    Говорио патак
    о врлини мира,
    и да нико никог
    не треба да дира.

    Свако има права
    да слободно живи,
    нико не сме тлачит оне
    што му нису криви.

    Слога, мир и љубав
    благослов је прави,
    зато нека нико
    никога не гњави.

    Слушале су жабе
    ово красно слово;
    кад патак ућута,
    десило се ово:

    један жабац мали
    поближе је стао,-
    а патак га зграби,
    па га прогутао.

    Из овог се нешто
    и научит даде:
    хуље лепо зборе,
    ал’ нитковски раде.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *