Почетна / Документи / Грађа за речник 15 – Запад против Русије: хиљадугодишњи рат

Грађа за речник 15 – Запад против Русије: хиљадугодишњи рат

milovan-danojlic (2)ПИШЕ Милован Данојлић

Русофоби су посебно активни међу католицима, па и протестантима, северне хемисфере. Код Африканаца, Арапа, Азијаца и Латиноамериканаца њих нема. Од тог оптерећења не пате ни Кинези и Јапанци, иако су с Русима ратовали. Одбојност Запада је заснована на цивилизацијској уображености, на осећању више вредности посебно јаком у раздобљима кризе, на технолошкој надмоћи и колонијалистичкој ароганцији

Зашто је европски Запад, предвођен Америком, непријатељски расположен према Русији? Зашто је тако болесно мрзи и оптужује за сва зла овога света? На ово питање покушава да одговори швајцарски публициста Гиј Метан у расправи „Русија–Запад, хиљаду година рата“ (Editions des Syrtes, Genève, 2015). Писац је сачинио преглед западњачке русофобије од Карла Великог (742–814) до украјинске кризе (2014), прикупивши грађу доступну свакоме ко је вољан да загреје столицу у некој бољој библиотеци, за шта новински уводничари, као и политичари Старог и Новог света, немају воље ни потребе, пошто су, по природи посла, упућени шта и како да мисле. Ова хрестоматија, на преко 450 страница, делује као мучно откриће, иако не доноси велике новости. Збир познатих чињеница је, понекад, застрашујућ. Књига се бави појавним облицима једне мржње, а најдубље узроке само успут додирује.

Довољно је пратити ток збивања од пада Берлинског зида до наших дана, па увидети да ни добри договори Запада са Москвом нису лишени нечасних рачуна. Споразум са Горбачовом је искључивао ширење НАТО-а на Исток, и реч је погажена. Гиј Метан тврди да је, по западњачком схватању, сваки договор привремени корак у припремању будућих подухвата. Синтагма „вечно пријатељство“ је источњачка стилска фигура. И у раздобљима предаха, или ратног савезништва (1941–1945) русофобија је сакупљала снагу за нови залет. По писцу, она има заједничких црта са антисемитизмом: ту није реч о пролазној реакцији везаној за одређени поступак или период него о духовном стању без почетка и краја. Узроци су пре свега у глави онога који гледа и суди. Независна од стварности, суштина се намеће животном току, то јест, филозофским речником изражено, есенција претходи егзистенцији. „Зна се“ да су Руси непросвећени дивљаци деспотске нарави, освајачи туђих територија, и само се чека повод да се то „знање“ потврди. У позадини су, дакако, религиозни и геостратешки мотиви: што се мање помињу, то су дејственији.

[restrictedarea]

Русофоби су посебно активни међу католицима, па и протестантима, северне хемисфере. Код Африканаца, Арапа, Азијаца и Латиноамериканаца њих нема. Од тог оптерећења не пате ни Кинези и Јапанци, иако су с Русима ратовали. Одбојност Запада је заснована на цивилизацијској уображености, на осећању више вредности посебно јаком у раздобљима кризе, на технолошкој надмоћи и колонијалистичкој ароганцији. Уз ова осећања иде страх од неразумљивог колоса који својом величином ремети миран сан шкртих и саможивих ћифти. Русија је огромна, дивља, ледена, слаба у многим појединостима, а ужасно јака као целина, сиромашни власник безмерног блага. Див, са толиким слабим тачкама, привлачна је мета за омаловажавање, чему фрустрирана малограђанштина не може одолети.

Систематско клеветање врло је слично завери, али само при површном гледању. Завера има јасан циљ и престаје са остварењем циља, док је русофобија хиљадугодишње ментално стање. Њу не обесхрабрују повремена савезништва ни чинови добре воље вечитог противника. Руси су уложили силан труд и огроман новац у организовању олимпијаде у Сочију, што их није поштедело бахатог омаловажавања и исмевања, противно основним правилима пристојности према гостољубивом домаћину. Огорчен због таквог понашања западних медија, један аустријски новинар је, преко свог блога, пустио снимак неког запуштеног бечког сокака, са потписом „Улица у Сочију“. Агенције су се полакомиле на снимак, да би илустровале наличје блиставе руске олимпијаде. Кад је новинар открио подвалу, нико није дао исправку.

GAJ METAN RUSIJA ZAPAD 1000 GODINA RATA Cover69649_OriginalОваква, провинцијална, примитивна препотенција медија и политичких вођа свакако је један облик расизма или робовања стереотипима који измичу надзору критичке свести. Гиј Метан сматра да русофоб реагује по моделу Павловљевог условног рефлекса. Ко је изазвао украјинску кризу, Путин или Запад? На помен Путиновог имена, одређене жлезде почињу лучити пљувачку. Почетак сукоба је, за сваки случај, пребачен у поодмаклу фазу, кад је Москва била принуђена да одговори. И сад је све јасно, think-thank је припремио јавно мњење, које од руског председника очекује све најгоре.

Запад је годинама подржавао чеченске сепаратисте и џихадисте, а кад је једна њихова ударна група начинила покољ школске деце у Беслану, за кривца је и тада, оглашен Путин, зато што није преговарао са терористима ! Да ли би се ико нормалан, после рушења њујоршких облакодера, усудио да сличан савет дадне Бушу Млађем? Можда је требало да преговара са Бин Ладеном, с којим је, иначе, америчка обавештајна служба, у прошлости, шуровала? Више или мање отворено, Путин је сумњичен да је наместио покољ у московском позоришту, па је, можда, удесио и масакр у Беслану да би добио одрешене руке у обрачуну са државним непријатељем.

Цела Европа се узбудила због 17 убијених у редакцији париског недељника, док јој је три стотине тридесет једно усмрћено руско дете послужило као додатни доказ погрешне Путинове политике. Нико у Европи није носио мајице са натписима Беслан и Одеса, нити се згрозио над спаљивањем живих људи: те су жртве изгинуле на погрешној страни историје, и нису достојне хуманистичке солидарности бораца за људска права. Путин је био оптужен и за сукоб у Грузији иако је касније утврђено да га је изазвао Сакашвили. Слично је извртање изведено и у тумачењу побуне у Донбасу, као и поводом референдума о повраћају Крима Русији. Русија је, по истом аутоматизму, оптужена и за обарање малезијског авиона премда стручна комисија то ни до данас није доказала.

Занимљив је однос према „Луцкастим мачкицама“ (Pussy Riot), знамењу слободарског отпора Путиновој тиранији. Оне су једно време биле у затвору, што је непримерена казна; од таквих несрећница довољно је с презиром одвратити главу. Кад провокаторке наступе у Цркви Светог Василија Блаженог са истуреним голим сисама, дочека их аплауз слободољубивог света, а кад покушају сличан перформанс на Тргу Светог Петра у Риму или пред Богородичном црквом у Паризу, чврсте руке чувара реда их одведу у споредну уличицу, где им је и према историјским мерилима и место. Борци за људска права су забринути због положаја хомосексуалаца у Русији иако у Москви постоје клубови и кафане у којима се они слободно састају. Закон забрањује једино проповедање једнополне љубави међу младима што човекољупцима није довољно, а при томе ћуте о прогону топле браће у земљама – извозницама нафте.

И тако даље. Вековима, исто.

Аутор прати развој русофобије од средњовековних верских подела, распаљених конкурентским односом према Византији чију је мисију, и судбину, после пада Константинопоља преузела Москва. Поводом Раскола, аутор тврди да су прави отпадници деловали у крилу Ватикана и западне цркве, да би, за сопствену шизму, оптужили православце. Средишњи део књиге описује модалитете русофобије у појединим земљама, од Француске и Енглеске, до Немачке и данашње Америке, да би на крају парафразирао Гримову бајку о Снежани и седам патуљака. У улози Краљице маћехе појављује се сујетна Европа, док је улога Снежане додељена Русији. Маћеха прогони поћерку зато што је она надмашује лепотом, поставља јој смртоносне замке, али Снежана, увек, некако, извуче живу главу.

Борба против комунизма вођена је са циљем да се нашкоди Русији. Подвала са изједначавањем нацизма и бољшевизма изведена је са великим успехом, иако је смртни ударац Хитлеру, плаћен великим људским жртвама, нанесен код Стаљинграда. Европа одбија да призна допринос који су, у спасавању њене цивилизације, дали руски „варвари“. Русофоби су, иначе, жилав сој, има их и у самој Русији. Они су старија браћа српских србофоба, а заједничко им је обољење од стокхолмског синдрома.

Са својим огромним пространствима, великим проблемима, врлинама и недостацима, Русија и даље стоји кано клисурина, док је пољуљани Запад, у клеветању, принуђен да се служи средствима која дискредитују критичара палог до тог ступња моралне нискости и интелектуалног непоштења. Правде ради, треба рећи да је и Гиј Метан западњак, и да свој частан приступ поткрепљује књигама значајних аутора са једне и друге стране Атлантика. Они су у мањини, али постоје.

Хиљадугодишња историја овог сукоба подсећа читаоца на непоправљивост људске природе у којој завист, мржња и страх од другога замрачују светлост Разума. Достојевски је веровао да ће Лепота спасити свет; ова књига нам предочава за шта је све кадра Ругоба. Њена погана игра би могла бити на известан начин забавна, онако како су занимљиви призори неизлечивог лудовања, да у позадини спектакла не стоје голема складишта нуклеарног оружја: лудовање би се, једног дана, могло завршити у незамисливом ужасу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *