Почетна / Документи / Грађа за речник 14 – Кад поменусте демократију…

Грађа за речник 14 – Кад поменусте демократију…

milovan-danojlic (2)пише Милован Данојлић

Демократија, слобода медија, људска права… Несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују. Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа

… Сетих се љубавног заноса што га је та уважена госпа код мене пробудила у тренутку оживљавања самостраначја. Најзад, и то да доживим! Био сам поносан због учешћа у обнови странке коју је некад водио Љуба Давидовић (1863–1940), свенародни учитељ правичности и трпељивости, да би под вођством Милана Грола (1876–1952) доживела смрт у присуству власти. Без великог успеха у међуратном раздобљу, та је политичка струја, по мом знању и осећању, оличавала слободољубиву душу нашег народа, оданост истини и правди, честит однос према другима и друкчијима. Веровао сам – боље речено хтео сам да верујем – да је оживљавање тог завештања традиције, и у пролеће 1990, могућно. Демократијо, љубави моја, и заблудо моја!

Живећи у Паризу, прикупио сам нешто новца од наших избеглица (петнаестак хиљада франака), што сам, на првом састанку Оснивачког одбора предао благајнику, песнику Душану Вукајловићу. Међу покретачима странке био је још један песник – Гојко Ђого – као и романсијер Борислав Пекић; било је и правних писаца, социолога, политиколога, филозофа, књижевних критичара, новинара, и свакако бисмо били вештији у уређивању књижевног часописа него у организовању политичке партије. Других, решених да се боре, у први мах није било. Волео сам их, као браћу.

[restrictedarea]

Наставак је мање узбудљив. Наишла су свакојака искушења, размирице, трвења у врху, говоркања иза леђа, расцепи са добрим и лошим образложењима. Постепено сам се повлачио, та врста успевања ме није занимала, а оно што сам имао да даднем у организацији није било места. Добри дух Љубе Давидовића ишчезао је јакоже дим. Странка, која је требало да буде нешто друго, постајала је све више банално и уобичајено прво. После једног дугог, пријатељског разговора у четири ока, Ђинђић ми рече: „Слажем се са твојим схватањима, али кад бих тако говорио, имао бих чланова колико…“ и ту помену особу чији следбеници не би напунили ни један ђачки аутобус.

Тако је код нас, а ни у свету није веселије. Демократија, слобода медија, људска права… Несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују. Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа. Катастрофално стање у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији је исход борбе за увођење демократије, што на управо одржаној конференцији у Лондону нико не рече. Тако је то кад се освајачки ратови проглашавају за хуманитарне акције, кад се поробљавање представља као ослобађање, а поход на Исток као одбрана националних интереса Дивљег запада. Па и сама демократија је распета на крсту недомисливих противречности. Гролов истоимени лист су спаљивале ударне тројке народне демократије, то јест народне владавине народа. Постоје, данас, социјална демократија, затим парламентарна, непосредна, хришћанска, исламска, самоуправна, социјалистичка, колонијална, док се владајући, узорити модел закитио епитетом либерална. Идеја се умножила и раситнила. Највиши облик потврђивања народне воље морао би, по логици ствари, бити референдум, а кад такву могућност помене Милорад Додик, Међународна заједница (шта ли је сад то?) се узнемири као да се у Бањалуци припрема фашистички пуч. Француски грађани су, пре десетак година, на референдуму одбацили Европски устав, што председника Републике није омело да исти текст са малим изменама, годину дана касније прихвати и потпише. Пошто су се и Ирци, на сличном референдуму, изјаснили против тог устава, саветовано им је да понове гласање и да гласају све док исход не задовољи Бриселску комисију. А ни та Комисија није утврђена вољом бирача, него је од неког, ко зна од кога, октроисана.

Народне масе, иначе, све чешће бојкотују изборе. У многим демократским земљама готово половина бирача уопште не гласа, а пошто се и она, активна половина цепа на две супротстављене струје, излази да одговорност за јавне послове носи четвртина становништва. Остали живе под нежељеном управом, тј. под демократуром.

Пресудну реч у данашњем свету има либерална демократија: она је врховни, обавезујући узор, док су остале варијанте, несавршени, мањкави облици. Ово, недавно, чух из уста једног париског  ТВ мислиоца. По њему, председници Путин, Орбан и Качински јесу изабрани већинском народном вољом, али је та воља била незрела и погрешна, те је по мерилима Брисела, Париза, Лондона и Вашингтона неприхватљива. Поменути председници (а пре њих Садам, Гадафи, Ел Асад, Уго Чавез, Бгагбо, Лукашенко и прочи) у тешком греху су јер су непослушни према Западу као чувару заштићеног еталона. Својеглавост и дрска непокорност су тешки преступи, док је либерална демократија идеал који се намеће људском роду свим расположивим средствима, од soft power до касетних бомби.

Либерална демократија, на својим извориштима, допушта себи и нека љупка скретања. Није јој туђ непотизам, не либи се владавине породичних кланова (династичка лоза Кенедијевих, Буш отац и Буш син, муж Клинтон и супруга Клинтон). Демократија је, очигледно, прешла у кућну потребу и навику; до тог ступња фамилијаризовања са њом грађани неразвијених земаља нису стигли.

Зрелост у одлучивању грађана и њихових представника подразумева висок степен обавештености. У неким веома развијеним земљама тај постулат није задовољен. Позната је изјава званичне представнице велике светске силе да ће се, ако затреба, ратна флота њене земље искрцати на обалама Белорусије и онда ће Лукашенко видети свога бога. Либерална демократија, кадикад, прибегава либералном односу према географији и историји. Силници себи дозвољавају свакојака права, па и погрешке због којих код нас ђаци добијају јединице. Може им се јер су и тужиоци и судије, и нико их не може позвати на одговорност.

О обавештености бирачког тела прве светске силе, од чијих процена и одлука зависи судбина земаља и континената, британски „Гардијан“ од 18. децембра 2015. доноси занимљив податак. Представљен је извештај о резултатима анкете спроведене међу симпатизерима америчке Републиканске странке. У низу озбиљних питања о проблемима данашњег света анкетари су убацили једно необично. Од политички свесних субјеката затражено је мишљење да ли треба бомбардовати град Аграбах. Тридесет одсто анкетираних се изјаснило за уништење тога града који угрожава националну безбедност Америке, у нади да ће преживели почети да уживају у дивотама западне цивилизације. Педесет седам одсто је било неодлучно, па је решење проблема оставило војним стручњацима, док је тринаест одсто исказало хуманистичку уздржаност изјаснивши се против уништења града.

Аграбах је измишљена варош из једног цртаног филма Волта Дизнија. Ни орлови, ни уздржани, ни мирољубиви нису посумњали у његово постојање. Слична обавештеност их је, свакако, одликовала и при одлучивању о судбини Србије, коју често бркају са Сиберијом.

Либерална демократија је, да парафразирамо великог Енглеза, најбољи од свих лоших режима. Њене предности су компаративне. Помисао да не живим у земљи где се прељубнице каменују, а за крађу се одсеца рука која је починила недело, наводи нас да јој опростимо многе недостатке, а пре свих империјалну самоувереност, бахатост и хипокризију.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Танасијевић Слободан

    Нажалост,свет се све више,
    све брже у понор сурвава.
    Око нас само сурови плес силе.
    Гола сила,вешто умотана.
    Привид боја а уствари тама.
    Такорећи гадна позоришта:
    Споменици од силе умрлих
    стално ничу и дању и ноћу,
    правдање бедних актова и ствари,
    гладијаторске игре језиве,
    задављена око гуше мудрост,
    јалова нада мучнога живота.
    Исцелитељски пружамо вам лек?
    А на рецепту пише:
    Стекните болест тежу!
    И на самрти ублажите бол.




    0



    0

Оставите одговор на Танасијевић Слободан Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *