Почетна / Колумне / Финансијски геноцид у Платоновој земљи

Финансијски геноцид у Платоновој земљи

Хомофобија као нови психоделикт

Дијего ФузароЗа „Печат“ из Милана Дијего Фузаро

Хајде да кажем отворено: у Грчкој којом управља Тројка и која је подређена светим законима дуга, хетеросексуалци и хомосексуалци сада могу слободно да се венчају, али неће имати ни посао, нити гарантовано здравствено осигурање, захваљујући политици Тројке и пароли „то Европа тражи од нас“

Сада је и Грчка одобрила такозване истополне везе, са 193 гласа за и 56 гласова против и како рече Ципрас: „Ставила тачку на период заосталости“, извинивши се гејевима за права ускраћена у прошлости.

Ипак, када је реч о Грчкој, природно је претпоставити да су приоритети нешто друго; и да је „заосталост“ на коју треба ставити тачку пре свега она која се тиче економског система који је довео, због дуга и политике коју је намерно наметала Централна банка, до правог финансијског геноцида у Платоновој земљи.

Укратко, не би било лоше да се извини не само за права ускраћена у прошлости већ и за она у садашњости (здравство и социјална права у првом реду), и да ради активно да поправи ситуацију. Нико не може да порекне да Ципрас није у стању да то уради, упркос томе што је имао прилику (у лето 2015). А онда, пошто није био способан да развезује економски чвор и да се супротстави финансијско-капиталистичком насиљу, Ципрас је одабрао пут на коме даје и оно што му се не тражи и на коме повија уши: истополне грађанске везе.

Уосталом, истополне везе не могу ни да окрзну односе силе, и штавише, могу бити добар начин одвраћања пажње масе, која може поверовати да је то слика еманципације и напретка, иако је стање баш супротно, јер је на делу владавина беде и експлоатације, економског насиља и ерозије социјалних права.

[restrictedarea]

Хајде да кажем отворено: у Грчкој којом управља Тројка и која је подређена светим законима дуга, хетеросексуалци и хомосексуалци сада могу слободно да се венчају, али неће имати ни посао, нити гарантовано здравствено осигурање, захваљујући политици Тројке и пароли „то Европа тражи од нас“.

Грађанска права без социјалних права су чиста апстрактна формалност. Права еманципација је у споју грађанских права и социјалних права, а не у коришћењу грађанских права као алибија за сакривање и оправдавање уништења социјалних права.  Логика наметања класних разлика – како је то већ знао Пазолини – валоризује увек и само она права која су у складу са владајућим поретком, тако да се никако не задире у суштину класних разлика, штавише, тако да се ствара илузија да су економска права крајњи врх еманципација.

Једини еманципаторски хоризонт који данашње „време беде“ (Хелдерлин) изгледа да дозвољава, поклапа се са „сувереним појединцем“ који је сам по себи монадски изолован, с тиме што је носилац индивидуалних права лишен било каквих социјалних права, без икакве повезаности међу јединкама, осим окова којима се везује за круг размене и потрошње, за производњу која је сама себи сврха и за бескрајни раст. То је шифра данашњег „историјског блока“, то је идеолошка унија непроменљивости економских и друштвених структура и одбрана минимализма у погледу индивидуалних права.

Апстрактно гледано, све тежи да постане могуће, у складу са уклањањем било каквог ауторитета који укида неограничено ширење робне форме и флуксова транснационалних токова финансијског тржишта. Али у пракси готово ништа не постаје могуће, јер неограничена виртуелна могућност налази сопствену непрелазну границу у ауторитету вредности размене. Дакле, теоретски, свако ће моћи да се ожени с ким жели, али у пракси скоро нико неће моћи то да уради због услова несигурног рада на одређено време, а с тиме је повезан и начин живота.

Укратко, еманципација није да две особе (хомосексуалци ​​или хетеросексуалци) могу да виде да је теоретски њихов однос правно признат. Еманципација се састоји пре свега у чињеници да они могу да имају загарантован посао и плату, социјална права и заштиту, тако да њихов однос, признат у апстрактном смислу, може да постоји и у пракси.

Хомофобија као нови психоделикт

Видим да је многе изнервирао мој текст о грађанским браковима у Грчкој. Посебно многе који, уместо да читају, гласно њачу, одмах ликвидирајући, као хомофобичног, свакога ко се по овим разликује од унапред зацртане линије ортодоксности једине политички коректне и дозвољене мисли.

Нисам чуо, нажалост, ниједан релевантан аргумент који је узео у обзир садржај мог става. Чују се само оптужбе о хомофобији и неартикулисани крици, што је еквивалент шутирања лопте на трибине и рушења фигура на шаховској табли.

Чак се и Твитер тресао од оптужби за умишљену хомофобију некога ко је само подсетио, као потписани, да у хегелијанско-марксистичкој перспективи prius (лат. пре свега, на првом месту – прим. прев.) јесу социјална права и да је сукоб хетеросексуалци–хомосексуалци, на крају крајева, незанимљив у класној перспективи усредсређеној на сукоб слуга–газда, рад–капитал.

У доба универзалног отуђења и интегралног фалсификовања свести чак и певачи постају маестри мисли, односно једине дозвољене мисли. Посебно ако „мисле“ критичаре у служби његовог величанства капитала, стварајући општу илузију да су максимум критике те њихове „идеје“, одавно и пре њих пројектоване на екране јавности.

Чак и Твитер, и музички сајт „99 Posse“, отворено позивају да се ућутка потписани. Нека се обрате дневном гласилу „Fatto Quotidiano“ (Фузаро има колумну у овом угледном гласилу – прим. прев.) и траже да ми ускрати право да ту пишем. Укратко, за те мајсторе сучељавања и дијалога Сократ је био аматер! Нека се обрате институцијама, ти што се представљају као антиинституционални!

У ствари, категорија „хомофобије“ је свеприсутна, данас, у лексици новинарства. Њена манијачка употреба подсећа на оно што се у Орвеловом делу „1984“ назива „психоделикт“, то јест злочин који је починио онај који се усуђује да мисли о стварима за које је „Министарство истине“ одлучило да се о њима не сме мислити.

Будимо јасни одмах, да избегнемо нову оптужбу за хомофобију (јер категорија хомофобије има баш ту специфичност да се користи против било кога ко се усуди да критички говори о хомофобији): ако под борбом против „хомофобије“ подразумевамо борбу против дискриминација, против нетолеранције и против насиља над особама због њихове сексуалне оријентације, онда је праведно и свето борити се против хомофобије. Као што је, на крају крајева, свето право борба против свих облика дискриминације и насиља.

Ако, међутим, као што се све више и чешће дешава, категорија „хомофобије“ и сама постаје нова категорија нетолеранције, која не прихвата постојање различитих перспектива, на пример, неподударних с онима које емитује ЛГБТ покрет, онда је питање сасвим другачије.

Указујем да је данас довољна и нека занемарљива ситница да се неко означи као хомофобичан: довољно је само напоменути – на пример – да постоје по законима природе мушкарци и жене, или да када се роди дете, оно жели оца и мајку; или, опет, да се људски род одувек, у својој јединствености, репродуковао путем мушко-женске различитости.

Ту не видим никакву „хомофобију“, било какву дискриминацију. Ње би било ако бих рекао – и то би била чиста лудост – да због овога што сам рекао треба дискриминисати хомосексуалце.

Мислим (и просто је смешно да се то мора рећи, али психоделикт нам је увек за петама…) да су хомосексуалци људска бића савршено „природна“: не треба их ни узвисити, нити осудити. Узвисивати их или осуђивати чини их „другачијима“, иако су једнаки по природи, са једнаким правима и обавезама, па их не треба сматрати као неку „посебну категорију“. Смешно је да морам да истакнем да у ово време универзалне лажи чак и најочигледније ствари треба гласно потврдити да се неки домен на стражи, типа „99 Posse“, не би бавио вама.

Категорија хомофобије ставља у исту раван насилнике, оне који врше дискриминацију (које треба казнити у складу са законом) и онe који желе да имају право да мисле својом главом (као да су и они ipso facto силеџије!), па мисле да је главни проблем противречност капитал–рад.

Али, зна се, слободна мисао, као и увек, нема добродошлицу код власти. Она покушава на сваки начин да је потисне, ућутка, оцрни. Некада је то рађено кукутом (Сократ) или спаљивањем (Бруно, Ванини итд.): данас се то ради тако што једина дозвољена мисао клевета ућуткава и демонизује свакога ко се усуди да пева изван хора („хомофоб“, „стаљиниста!“, „фашиста!“).

Још је Орвел у делу „1984“ уочио ту динамика кроз категорију „новоговора“: „Мисао више неће да постоји, барем не онако како је сада разумемо. Ортодоксност значи не размишљати, немати потребу да се мисли. Ортодоксност и незнање су иста ствар.“

Хомосексуалци нису друштвена класа. Марксистички гледано, нема никаквог смисла бити против хомосексуалаца или за хомосексуалце. Има смисла бити конкретно на страни радника и потлачених, без обзира да ли су хомосексуалци или хетеросексуалци, жене или мушкарци. Није јасно зашто би ​​незапослени хомосексуалац или запослен на одређено време, морао да се бори заједно (и да се осећа збратимљен) са хомосексуалцем милијардером или брокером?

Једина дозвољена мисао и у овом случају покушава да фрагментира класни сукоб и деконструише класну свест: да замени сукоб капитала и рада, експлоататора и експлоатисаних, са сукобом хетеросексуалац–хомосексуалац, мушкарац–жена, мигрант–староседелац. Да на било који начин скрене пажњу са класног сукоба.

Дакле, тамо где је класна борба у сукобу са принудним односом у економији, борба између хетеросексуалаца и хомосексуалаца, између имиграната и староседелаца, између атеиста и верника, мушкараца и жена, хришћана и муслимана, нема никаквог утицаја. Штавише, она прикрива класну борбу или зато што је не узима за директни циљ – данас је дозвољено неслагање са свим осим са хегемонијским односом силе – или зато што, као и у Украденом писму Едгара Алана Поа, скрива борбу против класног односа смештајући је у галаксију других микросукоба.

Што се мене тиче, свако ко ме чита и не осуди а приори, зна да нисам критиковао грађанске истополне везе саме по себи, већ оне који мисле да су ти бракови врх еманципације. Нека ми буде опроштено, јер сам ученик Карла Маркса, а не Владимира Луксурије (познати италијански травестит, некадашњи посланик – прим. прев.).

Борба за гејеве не помаже класној борби

Непријатељ је систем. Савезник није хомосексуалац ​​или хетеросексуалац већ радник, експлоатисани грађанин, без обзира да ли је хомосексуалац ​​или хетеросексуалац​​.

Уз саучесништво фабрике за производњу консензуса, непријатељ се сада увек открива у нечему другом, а никада у доминантном економском систему. Из тога проистиче сасвим парадоксални резултат да млади незапослени муслиман живи у заблуди да је његов ривал млади незапослени хришћанин, а не финансијски магнат који практикује делокализацију рада и испаравања капитала.

Власт достиже максимални степен контроле над умовима када успе да убеди робове да је непријатељ онај који је у њиховом истом положају, или чак и онај који је на нижем нивоу, а не онај на вишем нивоу у односу на њих, у ствари да је непријатељ хомосексуалац ​​или хетеросексуалац, десничар или левичар, белац или црнац, а не да су то финансијски капитал, планетарна подела на класе и краљеви финансија. Ово је једина темељна тачка проблема. Када се борба приказује као сукоб међу овим последњима, као на пример рат између хомосексуалних и хетеросексуалних грађана, миграната и староседелаца, мушкараца и жена, онда побеђује власт, јер класна контрадикција постаје невидљива.

На овај начин се „велико неслагање“ – тако бисмо могли да га крстимо варирајући познату Маркузеову формулу – расипа на хиљаде малих токова секундарне опозиције или, у сваком случају, тако се уситњава да скрене пажњу са главне супротности, а ствара конфликте међу том уситњеном опозицијом.

На овај начин се уситњава класна свест и унапред спречава успостављање уједињеног фронта планетарно потлачених против финансијске олигархије и успостављање одбране истински демократске структуре засноване на односима између појединаца – свеједно да ли су хомосексуалци и хетеросексуалци – слободних, једнаких и солидарних.

Из ових разлога немам ништа против грађанских права или против грађанских једнополних веза. Оспоравам, међутим, могућност да су геј бракови максимална могућа еманципација; критикујем оштро чињеницу да је данашња левица спремна само на борбу за грађанска права, а да одустаје од борбе за социјална права. Данашња динамика је баш та: дају се грађанских права да би се прикрило да се потпуно укидају социјална права.

[/restrictedarea]

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *