Почетна / Свет / Еврофоби и еврофили – прса у прса

Еврофоби и еврофили – прса у прса

Дејвид Камеронза „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

После сигнала из Даунинг стрита да би референдум о ЕУ могао да се одржи и пре назначеног рока, рат на тему Европске уније кренуо је прса у прса свим дозвољеним и мање дозвољеним средствима

Овај премијер се успешније извлачи из септичке јаме него било који у мојој политичкој каријери, али се, истовремено, уваљује у њу боље од свих које сам до сада сретао.“

Власник ове опаске о Дејвиду Камерону и његовом транге-франге маневрисању са Бриселом је крупна фигура британског конзреватизма, сер Питер Тапсел; изблиза је познавао све председнике влада од Винстона Черчила до модерног времена и, свакако, зна шта говори.

САГОВОРНИК У БРИСЕЛСКОМ ЗАМКУ Најкасније до краја идуће године Британци ће на најављеном референдуму о даљем чланству земље у ЕУ демонстрирати да ли оба краја о премијеровој „септичкој јами“ држе воду. У лондонском „Мејлу“ прошле седмице Тапселовог описа сетио се Дејвид Дејвис, значајна личност Конзервативне партије, у покушају да дешифрује Камеронову политику према Европској унији и да подсети како су конзервативци већ једном, у блиској историји, били на рубу партијске имплозије на истој теми и да би то искуство требало да користе да не би још једном доспели у „септичку јаму“.

[restrictedarea]

По Дејвису постоји пут да се избегне претећи „грађански рат“ у партији. Тај пут креће од Камеронове контроверзне, високоризичне намере – по некима и политичког самоубиства – да сви чланови његове владе, у јавним иступима до референдума, стриктно следе партијску линију према Бриселу, за шта год се Камерон буде одлучио, а никоме на Острву тренутно није до краја јасно шта му је стварни циљ – Британија у ЕУ или изван ЕУ?

Незваничне сондаже показују да већина у земљи не верује да он Британију, заиста, жели изван Уније; поготово му не верују да стварно мисли како ће у управо започетим гломазним преговорима пронаћи у бриселском замку саговорнике спремне на радикалну промену „крвне слике“ ЕУ; а само таква промена би задовољила већину Британаца.

Став већине чланова садашње Камеронове владе према Европској унији није ни нов ни непознат јавности. Конзервативна партија је већински евроскептична са јаким језгром еврофоба. Па, ако им Камерон веже руке и ноге наредбом да у овим месецима пред плебисцит морају да следе партијску линију, поготово ако им премијер после преговора са Бриселом понуди некакву „напола печену“ Европу, његови министри у влади биће, током целе кампање пред референдум, подвргнути баражној медијској ватри да изађу на чистину и изјасне се „за које су царство“. Тада ће морати да кажу, упозорава Дејвис у ауторском чланку у „Мејлу“ (30. децембар), или да дају оставку у влади, или пак да јавно лажу.. Уколико изјаве да су за останак Британије у Унији добиће аплауз јавности за личну храброст, „испашће хероји“, али они негативни, и хипокрити јер су, противно властитој савести и опредељењу, изабрали лагодни мир политичког опортунизма.

Већина коментатора на ову тему, као уосталом сам Дејвид Дејвис, већ знају за шта ће се определити они „најчаснији“ и „најхрабрији“ међу Камероновим министрима.

Вилијам ХејгВЕТАР У ЈЕДРА ЕВРОСКЕПТИЦИМА Да ли је ово политика која држи до себе и свог угледа и какве су јој последице?

„Мејл“ мисли да ће се таква политика „урушити сама, под теретом властите ступидности“. Ако се то и не деси, њена неминовна последице је, иде даље теза, да ће министри и у Влади, они који нису били спремни да савест жртвују политичкој користи, одбити да следе Камеронову дисциплину и почети да серијски дају оставке. А то ће бити само по себи ветар у једра евроскептичном блоку, какав није могао да антиципира.

Европска политика на Темзи је тренутно на клацкалици. Добар део аналитичког корпуса и даље верује да ће Камерон, макар и у последњи час, да начини „коперникански обрт“, напусти линију партијског диктата и ослободи министре да пред референдум јавно иступају по савести и политичком убеђењу… Сматра се да би било шта друго значило анатему демократије коју Лондон са толиком ревношћу проповеда и другима.

И поред „шарене лаже“ о реформисању ЕУ којом се обилато храни још неопредељени део популације, а теза је да је немогуће (у преговорима) ипак могуће – да се Брисел још може припитомити по мери и укусу Британаца – све је више значајних фигура и у Камероновом окружењу које немају илузија ни о садашњој Унији нити о Камероновом маневру да је мења. Чак и један Вилијам Хејг „проевропејац“ изјављује прошле седмице да је Европска унија „недемократска, бирократска и некомпетентна“ толико да јој никакве поправке не могу помоћи. По Хејгу, Шенгенски уговор о слободном кретању људи у Унији сада делује, ни мање ни више, као „ужас“. Практично брисање националних граница, пред овом инвазијом избеглица, довело је, каже Хејг, усред „овог катастрофалног таласа“ до „бизарне ситуације“ у којој се „од нас тражи да одустанемо од контроле наших граница како би спасавали једну институцију (ЕУ) за коју немамо интереса и коју је, напросто, немогуће реформисати“.

На ово, Дејвид Дејвис, као бивши министар за Европску унију у Вајтхолу, додаје: „Болно ми је да, као некадашњи министар за ЕУ, кажем како сам дефинитивно дошао до закључка да је и у нашем и у најбољем интересу ЕУ да будућност тражимо у једном другом, ширем свету.“

СТРАШИЛО ЗВАНО ГРАНИЦА Националне границе и апсурди граничних контрола постали су дежурно „страшило“ актуелне политике на Темзи. Колумниста Дејвид Џонсон пише у лондонском „Тајмсу“ неку врсту упозорења Камерону у коме говори да фиксација бриселске елите на некакав космополитизам „који се сада исказује као утопија“ значи, у ствари, да владе у Европској унији практично губе могућност да се заштите од „расног национализма2 на Блиском истоку и другде у свету: „Морамо да покажемо нашим грађанима да су наше границе истински сигурне.“

Сам Дејвид Камерон прихвата да је број придошлица у Уједињено Краљевство превршио меру и да је такав темпо миграције неодржив – тренутно је прешла годишњу цифру од 300 хиљада.

У Лондону мисле да је Ангела Меркел (управо је боравила у Британији) прва адреса на коју треба упутити приговор због неконтролисаног и неселективног прилива избеглица; што је, на тај начин, довела у питање Шенген – један од темељних критеријума целог либерализма ЕУ. У Шпанији на недавним генералним изборима –који су довели до пораза етаблираних партија десног и левог спектра – партија Подемос остварила је успех управо на екстремно левој, антинемачкој и анти-Меркеловој платформи.

Ангела МеркелУ Лондону је раширено мишљење које, уосталом, дели и „Тајмс“ у Џонсоновој анализи, да Европска унија у овој години неће имати нимало лак посао са имиграцијом и да ће страшило звано граница или, прецизније, даље урушавање Шенгена, бити наслов приче у бриселском бирократском замку.

Исламистички терористички удари у Паризу, Бриселу и Данској доживљавају се у Британији не само као ерозија Шенгена и хорор него као нека врста катарзе. Иступ Доналда Трампа у Америци, када је казао да муслиманским  избеглицама треба забранити долазак у САД, оцењен је у Лондону као „бомбастична предрасуда“, али и као упозорење да Европа има озбиљан проблем и са тероризмом и са масовном имиграцијом, као и све тежом асимилацијом те имиграције.

Француска и Немачка, у којима је исламска популација најбројнија, управо су највише омануле у асимилацији тих придошлица, коментарише „Тајмс“. Раширено је мишљење у Лондону да ће, ако су дешавања у Паризу, Бриселу, Копенхагену неки показатељи, проблем имиграције, заједно са проблемом граница (Шенген), бити изазов и у овој години. Тема националних граница остаће, прогнозира се, европски „врућ кромпир“, далеко више него у 2015. Британији и Француској је актуелни проблем баратање са агонијом избеглица на Ламаншу, где је Европска унија показала сву немоћ и парализу. У недостатку бољег решења предлаже се такозвана аустралијска формула – сабирни центри изван копна Европске уније у којима би се имигранти процесуирали, а и аутентични азиланти издвојили од потенцијалних терориста.

У ПРЕДЗНАЦИМА ГРАЂАНСКОГ РАТА Од Ангеле Меркел се, затим, тражи да промени курс. Ако то не учини, дужност је Камерона, иде даље теза, да јој отвори очи и убеди је како неконтролисана имиграција представља критичну опасност и по саму Немачку и по Европску унију. Меркелова је на ово већ једном упозорена у октобру, приликом посете Британији. Тада је имала прилику да чује „шта је све може снаћи“ уколико не промени политику према инвазији емиграната на Европу. На састанку са Камероном у дворцу Чекерс била је детаљно брифована од стране руководилаца кључних британских обавештајних бранши –Специјалне истражне службе (СИС), Унутрашње обавештајне службе (МИ5) и руководиоца гигантског електронског, прислушног Центра (CGHQ) у Челтенхаму, крај Лондона.

У међувремену, док ЕУ не зна као да реши квадратуру круга са Шенгеном и границама Уније, почетак године на Острву сав је у предзнацима грађанског рата два унутрашња фронта – мањинског еврофилног и већинског евроскептичног. Пуца се из свих калибара; често без фер-плеја и недозвољеном муницијом. Бизарно, укоштац су се ухватиле и две највеће евроскептичне формације – група „Гласај за одлазак“ (из Уније) и група „Напусти ЕУ“. Оба фронта се такмиче за титулу званичног носиоца кампање за излазак из Уније која доноси победнику донацију од седам милиона фунти за потребе кампање – радио, ТВ, као и достављање пропагандног материјала на кућне адресе.

Париз тероризамПрви блок „Гласај за одлазак“, који подржава бивши шеф државног трезора лорд Лосон, „сазнаје“ да га шпијунира друга група; да је унајмила професионалне обавештајце како би их уходили и снимили њихову тактику пред референдум. Оптужују да групу финансира богаташа Арона Бонкса који је пак познат као издашни донатор и финансијер екстремне еврофобичне Независне партије Уједињеног Краљевства (УКИП) Најџела Фаража.

После сигнала из Даунинг стрита да би референдум о ЕУ могао да се одржи и пре назначеног рока (крај 2017), рат на тему Европске уније кренуо је прса у прса свим дозвољеним и мање дозвољеним средствима. Тако, на пример, штампа у Лондону  директно прозива Камероновог министра финансија Џорџа Озборна, оптужујући га да се његови људи у државном трезору налазе иза „недоличне“ приче по којој је један од истакнутих еврофоба посланик Бернард Џенкин, активиста фронта „Гласај за одлазак“, нудиста.

У Британији та етикета није никаква сензација, али у борби прса у прса може да донесе покоји глас више из корпуса традиционалних, конзервативних Британаца; нарочито оних који још верују у Камеронову „шарену лажу“ да ће свим силама покушати да Унији промени „крвну слику“ пре него што је понуди народу на плебисцит.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *