Естетика замене

Пише Весна Тријић

Заменом технике пронађеног рукописа, једног од омиљених а до сада свакако већ и овешталих наративних поступака, крађом и прекопавањем по туђем таблету, ауторка је сажела сву драму савремене културе, доминацију слике над текстом, гледања над читањем и контемплацијом

Проза Љубице Арсић је увек балансирала на ивици кича: испитујући сексуалност као егзистенцијални и културни феномен, али и као замену за искуство трансценденције, она је неретко и висила над јамом тривијалне књижевности. У времену у којем је питање кича постало судбинско за уметност уопште, овакво ауторкино опредељење има вредност подвига: док се већина држала на безбедној удаљености и бавила мање компромитујућим темама, политиком и историјом, где се дејство кича теже уочава, она је „змију“ гледала право у очи. У роману „Рајска врата“ њене поетичке опсесије сазревају и разрешавају се.

Једном посејано, семе кича се незаустављиво шири. Са „сапуњавих“ тематско-мотивских клишеа (напуштене деце, препознавања изгубљених рођака, саблажњивих породичних тајни), кич се пружа ка наративном поступку и себи га потчињава: епизоде и ликови се нагомилавају као у рото-роману, порно-еротски и детективски жанрови се укрштају са мелодрамом; дијалози нису више од предаха за публику којој се од густо штампаних страница спава; детаљи новог фолклора (спомињање селфија, таблета, менаџера и он-лајн трговине) одударају од целине, као неодговарајући модни детаљи, последице вулгарног укуса. Кич, потом, захвата семантичке планове текста: покушај промоције јунакиње Ђурђе „егзотичним“ непцима и „смелошћу“ да током боравка у Фиренци скрене са стаза зацртаних у туристичким бедекерима, пропао је као јефтин и малограђански. Када критике на рачун профанизације укуса и срозавања вредности полете са њене адресе, и сâме постају кич.

Заменом технике пронађеног рукописа, једног од омиљених а до сада свакако већ и овешталих наративних поступака, крађом и прекопавањем по туђем таблету, ауторка је сажела сву драму савремене културе, доминацију слике над текстом, гледања над читањем и контемплацијом. Истовремено, међутим, она алудира да је по среди, како данас тако и јуче, задовољење исте, општељудске потребе – за воајеризмом, узурпирањем интиме другог, за задобијањем самопоштовања на рачун туђе срамоте. На тај начин, кич бива одређен као природно стање укуса и у овој прози постаје норма; естетика се, истовремено, пресељава на поље етике и замењује питањем искрености, односно хипокризије академског светоназора.

Али може ли да буде искреног сопства без одговорности? Да ли је за откриће аутентичног идентитета довољно одрешити господина Хајда или, у Ђурђином случају, Блонди, њену маску на сајту за усамљене?

Ђурђина преданост мирисима, уместо оку и гледању, требало би да буде одраз тежње за вишим смислом постојања. Укрштајући алузије на најпознатије носеве у књижевности и популарној култури, на оне код Гогоља, Пруста и Зискинда, а сценом ће минути и напете ноздрве Ханибала Лектора, ауторка је у теми мириса ујединила анимално са божанским, Ђурђу представљајући као изабрану свештеницу те паганске мистерије. Доводећи потрагу за „неодољиво непоновљивим“ парфемом у непосредну везу са самоспознајом, она међутим, испотиха, излаже патњу жене коју старење наводи да „садржаје“ почне да цени више од „паковања“; миомириси су замена за идентитет који, утемељен на либиду, и да није других јада, неизбежно остаје без достојанства. Ђурђина мала полемика о првенству Еве над Адамом и негодовање због изгона прародитеља из Раја иако не чезне за повратком у рајско стање, фарса су и религиозног и феминистичког мишљења. Једини њихов циљ била би заштита сопства од осуде и сажаљења, борба за живот без бола и стида, у крајњем случају, за отупелост.

Отуда утисак да се јунакиња, урањајући у себе, удаљава од самосвести, ка колективно несвесном као непресушном извору табуа као кича, где су логика и морал у ствари излишни. Можда зато све јунакиње Љубице Арсић делују као иста жена у више варијанти: њихов захтев за вечном љубављу је немогућ зато што је естетички, а не етички; срца су им сломљена, јер нису способна да воле упркос пропадању. Иако је растегнута до космичких размера, са алузијама на коб и хибрис, њихова мелодрама не може да буде замењена за трагедију.

Кич је, на тај начин, у овом роману потпуно разоткривен: он је језик који сви разумеју; у њему је судбина сваке узвишености; субверзивност кича је лажна, јер он није продуктиван већ умртвљујући; он је оружје нове врсте нихилизма од чијег отрова култура скапава полако и, забављена заменама теза, несвесно, без достојанства.

Да ли је због тога роман естетски успео? Не бих рекла: искрен или не, кич не може да замени књижевност.