Ердоган провоцира рат НАТО и Русије

СУ 35За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Слично као и у Украјини, Владимира Путина навлаче да у Турској пређе „црвену линију“ и нападне отворено једну НАТО земљу, после чега би све чланице Aлијансе биле у обавези да јој прискоче у помоћ

Турска војска почела је званично, не скривајући се, да гађа сиријску територију из артиљерисјких оруђа, што је све забележено видео-камером, а снимак показан на редовном брифингу руског Министарства одбране. Ова отворена агресија, у којој су, према речима портпарола руског министарства генерал-мајора Игора Конашенкова, на мети били цивилни објекти и насеља на сиријској територији, ескалирала је само дан или два након што је Анкара оптужила Москву да је њен авион Су-34 зашао у ваздушни простор Турске. Тако се понавља читава прича из новембра прошле године, када су се Турци најпре у неколико наврата жалили на наводне упаде руских ваздухоплова, а затим су један од њих оборили и убили пилота. Москва је тада оптужила Анкару за колаборацију са Исламском државом и шверц сиријске нафте, и демантовала да је њена летелица ушла у турски простор, али су Тајип Реџеп Ердоган и његова влада остали тврдо при ставу да је „руске агресије“ било. Наравно, из Турске су стигле и тврдње да су руске оптужбе о сарадњи Ердогановог режима са терористима лаж.

[restrictedarea]

ДОДАТНО ЗАОШТРАВАЊЕ Међутим, прошло је од тад више од два месеца и Руси су знатно ојачали своју сиријску групацију. Допловили су руски бродови опремљени крстарећим ракетама „калибар“, ПВО системима С-300 и другом разорном техником. Сам аеродром у Латакији ојачан је најмодернијим ПВО системом дугог домета С-400, а пристигли су и нови авиони, укључујући и понос руског ратног ваздухопловства – Су-35С. Ове роботизоване борбене машине, ловци генерације „четири плус плус“, у Латакију свакако нису долетели како би бомбардовали циљеве терориста који су, узгред, на 90 одсто фронта већ недељама у тешкој дефанзиви. Према оценама многих посматрача, терористичка братија се расула и многи од њих беже.

Руски ловци Су-35С, опремљени митраљезима за борбу у ваздуху калибра 30 милиметара, и са по 12 лансирних рампи за ракете, нису ту због брадатих фанатика улепљених знојем и пустињском прашином. Ловци су у Латакију стигли како би, у случају потребе, буквално истребили сваку ваздушну претњу која би се појавила на небу над Сиријом. Било да су то крстареће или балистичке ракете, било турски борбени авиони Ф-16 америчке производње. Суперманеварски ловац, који поседује јединствене акробатске способности у ваздуху, способан је да истовремено решава борбене задатке, чак и када су наспрам њега вишеструко бројнији противници попут Ф-16. Не само што од њих брже лети и може у ваздуху да направи такав заокрет да се од мете претвори у стрелца већ и не допушта противничким машинама да се приближе сувише близу – опремљен модерним руским радарима и новим ракетама, он види и нишани све у радијусу од 400 километара.

Све ово указује да се ситуација у Сирији додатно заоштрава уочи мировних преговора који почињу у Женеви. Наравно, постаје јасно да је сиријски председник Башар Асад поново тај који вуче конце у великом делу своје државе, након што је овог лета био сатеран готово у ћошак. Док у Женеви дефилују представници сиријске власти и „демократске опозиције“, све више се сужава простор за радикалне групације, чији су спонзори Турска, Катар и Саудијска Арабија. Управо то доводи до беса Ердогана, очигледно на ивици стрпљења с Владимиром Путином који систематски и темељно меље противнике на терену у Сирији. Да би се сиријска ситуација боље разумела, само треба замислити да су „терористи“ заправо турско-катарско-саудијска пешадија.

Надали су се да ће успети „на кварно“ да сруше Асада и ставе под контролу сиријске транспортне коридоре и енергетске потенцијале, чиме би једном засвагда закачили „сунитски катанац“ на највећи део Блиског истока, али Москва, Пекинг и Техеран не дају. Зато сада Ердоган поново оптужује Русију за „неодговорне потезе“ и прети „последицама“ ако Москва настави да угрожава ваздушни простор Турске. Иако је проста људска логика капитулирала пред Ердогановим „аргументима“ и свака полемика је сувишна, запитајмо се ипак о чему он заправо говори? Чак и да је руски авион заиста „повредио ваздушни простор Турске“, да је случајно, па чак и намерно, накратко улетео у пригранични појас Турске, зашто је то разлог да се подиже толика бука? Русија дневно изведе више стотина летова над Сиријом и могуће је теоретски, али не и много вероватно, да понеки авион „залута“. Али шта је у томе страшно? И Турци сами улећу другим земљама у ваздушни простор, па нико не прети ратом.

 

СВЕ „РУСКЕ ПРЕТЊЕ” Многи ће рећи да руски авиони на тај начин наводно шпијунирају турске положаје уз границу, али је то неозбиљно. Русија је космичка сила и њени сателити непрекидно посматрају читаву планету. Фигуративно речено, Путин може из Кремља у сваком тренутку да види колико је сати на Ердогановом ручном часовнику, па је наивно претпоставити да Турци могу да крију дивизије, а да их руски сателити не сниме. Постоји и друга теорија, по којој ваздушни упад на територију друге земље активира радаре и ПВО позиције, али ако све ово представља најстроже чувану тајну која се крије од Русије, онда то значи само једно – Турска и НАТО директно нишане руске положаје у Сирији и чекају прави тренутак за напад. У том случају, руски маневри у ваздуху не могу се сматрати агресијом већ одбраном од ње. Остаје без одговора још једно питање: зашто Турци нису спречили настанак и процват Исламске државе, него су чекали да то уради Путин? Да је Турска била агилнија по том питању, руски авиони не би ни долазили у Сирију.

Ово су наравно реторичка питања, јер је више него јасно да противник Турске није Исламска држава већ Русија. У том смислу је за Русију добро што је кренула у сусрет проблему, то јест Ердогану. Јер ако је заиста тачно да Турска стоји иза чеченског, дагестанског, кримско-татарског и других појавних облика исламског фундаментализма и тероризма који већ деценијама угрожава Русију, онда је крајње време да се томе стане на пут на самом изворишту. То што је Турска чланица НАТО, не чини је унапред заштићеном од руског деловања. Као што се види у Сирији, Москва може да удари по интересима Турске, а да формално не угрози њен суверенитет. Зато су у Анкари и измислили наводне упаде руских авиона у ваздушни простор, исто као што је Шведска измишљала руске подморнице које нико никада није видео. А у позадини се Стокхолм озбиљно наоружава и повећава војни буџет, јер је јавност уплашена због „руске претње“.

Све то ипак не значи да руске претње нема. Она постоји и врло је опипљива, али није и нужно агресивна, но то све сада уопште није важно. У већини западног јавног мњења формирана је слика о Русији као непријатељу и за сада не постоје политичке снаге на власти у водећим земљама Европе које су вољне да ту слику радикално мењају. А то, заправо, значи да Европа може бити увучена у конфликт без своје воље и противно својим животним интересима. Овај језиви сценарио је већ исписан, а Ердоган се труди из све снаге да испровоцира Путина на потезе који би увукли у рат цео НАТО.

 

ПУТИНА ПРОВОЦИРАЈУ Слично као и у Украјини, Путина навлаче да пређе „црвену линију“ и нападне отворено једну НАТО земљу, после чега би све чланице Алијансе биле у обавези да прискоче у помоћ. Напад на РФ са европске територије избацио би из игре два (од три) основна америчка конкурента – Русију и ЕУ. У Вашингтону се надају да би они, као и у претходним великим ратовима, остали ван борбе, јер је њихова територија заштићена океаном. Ипак, тешко да би се у Европи, са изузетком донекле прибалтичких земаља, Пољске, Румуније и Украјине, нашло више оних који би са пушком у руци кренули да опседају зидине Кремља. За то би могла да се искористи армија новопридошлих миграната, од којих многи имају ратно искуство. Али сва је прилика да би се ови Арапи против Русије провели као телећи бут бачен пред гладног лава.

С друге стране, као да се потцењује – случајно или намерно – руски ратни потенцијал који би се потпуно размахнуо у случају великог рата. Чак и без употребе нуклеарног оружја, Москва има начина да испоручи опасна убојита средства до америчке територије. А уколико опстанак Русије буде озбиљно доведен у питање, било би врло погрешно веровати да би у Кремљу оклевали да употребе последње, најразорније средство самоодбране. Чак и да Путин буде против тога, у случају екстремне егзистенцијалне претње – њега више нико не би ни питао. Генерали би преузели ствар у своје руке. Зато је Конашенков у праву када опомиње Вашингтон да „не дозволе да их у замку увуку турски партнери“. Ко год да ту кога увлачи у замку, мора бити свестан да тиме затеже омчу око врата целој планети. Да ли је могуће да неко то заиста и прижељкује?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Erdogan je američki igrač, na nesreću njegove nacije! Turska nikada nije bila sila, kada je bila “sluga”! Ili je sila , ili nije!? Sada je satelit Amerike kao i Engleska! I nije to problem za Rusiju, jer Putin zna gde je IZVOR problema, koji ON bez problema može da dohvati! Sa podmornica, ili sa neba, svejedno! Strašno je što amerčki narod nije svestan da su Ruske rakete mnogo bliže njima , nego sve one u “okruženju” Rusije u propagandi amerike! A i to je dobro!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *