Почетна / Интервју / др Биљана Анђелковић – Психотерапија под окриљем Цркве

др Биљана Анђелковић – Психотерапија под окриљем Цркве

Биљана АнђелковићРазговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ Фотографије Милан Тимотић

Људи који долазе да затраже помоћ лекара у Православном пастирском центру, као и они које сам раније сретала у Верском добротворном старатељству, с правом очекују да ће на овим местима бити закриљени као у Цркви

Заједничка црта оних који закуцају на врата институција Цркве, тражећи помоћ психијатра, јесте осећај празнине и усамљености, соматска стања, болови, нервоза. Већина није спремна да се суочи са собом, па као разлог наводи материјалне тешкоће, али иако оне не могу да се порекну, изнад свега стоји чињеница да смо ми духовна бића и да живимо унутрашњим богатством. Они који долазе у Православни пастирски центар, или они које сам раније сретала у Верском добротворном старатељству, очекују да на овим местима буду закриљени као у Цркви. Како се код већине људи ради о страховима, присутно је неповерење према непознатој особи, и они, полазећи од тога да нема морала без хришћанства, с правом очекују да ће управо на овим местима наићи на људе који и сами живе православно и који негују етику. Свима нама је потребан неко као Мојсије да нас изведе из Египатског ропства, каже у разговору за „Печат“ неуропсихијатар др Биљана Анђелковић, један од лекара у тиму који под окриљем СПЦ пружа бесплатну помоћ својим клијентима.

[restrictedarea]

Радите у институцијама Цркве које су везане за паралелни и психолошки и духовни развој као што су „Земља живих“ и Православни пастирски центар. Откуда ви тамо?

Живот схватам као начин изграђивања себе, психолошки и духовно, у оквирима православља. Отуда сматрам да све што радимо – радимо за Цркву. То је мој доживљај живота пошто само тако можемо да остваримо своје јединство. Где год сам радила, радила сам за Цркву, јер она је свуда. Као психотерапеут у „Земљи живих“, која се бави рехабилитацијом зависника, радим седам година, у Православном пастирском центру годину дана, а пре тога дуги низ година била сам присутна у Верском добротворном старатељству.

Моја веза са Црквом почива на психолошком напору да своју струку искористим за себе, да то што сам на факултету препознала себе као психијатра и психотерапеута, буде истовремено и трагање за сопственом личношћу – чежња за Богом. Касније сам радила на клиникама, у Институту за ментално здравље за време специјализације у Београду, да бих се потом запослила у Специјалној затворској болници. Моја тема форензичке психотерапије која се односила на истраживање унутрашњег простора помогла ми је и касније у раду ван затворских установа, јер су духовни развој и психолошки развој проналажење себе у слободном унутрашњем свету и излазак из унутрашњег затвореног простора. Радећи са клијентима у Специјалној затворској болници у Београду који су и буквално били окружени решеткама, анализирала сам и свој затворени унутрашњи простор, своје неразјашњене духовне психолошке застоје. Ово искуство било је значајно за мој даљи рад у црквеним институцијама, у „Земљи живих“ и Православном саветодавном центру. За рад у „Земљи живих“ добила сам благослов за групни психотерапијски рад са пацијентима женског пола. Са њима сам радила три и по године, а после годину дана паузе почела сам да радим са пацијентима мушког пола у Брајковцу. Сада се навршава трећа година како је пацијентима мушког пола у Брајковцу омогућена групна психоаналитичка психотерапија једанпут недељно.

Губитници транзиције, чини се, ушли су у колективно безнађе. Одлучили сте да овим људима понудите помоћ, одбацујући новчане облигације. Чиме сте мотивисани?

Суштина нашег живота је истинска служба – рад. Искуство је показало да се може радити а да се клијентима не наплаћује оваква врста помоћи. Пожељно је да научимо да улажемо и дајемо да бисмо сами доживели да имамо. Дајући, ми клијентима продубљујемо мотивацију. Друго, клијенте у таквим околностима можемо да суочимо са отпором који се испољава кроз њихову тврдњу да се не лече због немања новца. Отац Бранко Ђурчин, духовник „Земље живих“, воли да каже да ова установа постоји да би Црква нешто радила. Живот се одвија у Заједници (Оца, Сина и Духа светога) и наша вера има дубоког смисла јер кроз Заједницу пружа могућности исцељења. Уколико изоштримо своја чула, то ћемо аутентично доживети. Када је основан Пастирски центар јавила сам им се, али је Бог уредио тако да сам прво радила у Верском добротворном старатељству, па тек после код њих. Био је то позив на који нисам могла да не одговорим.

Да ли бисте могли да потврдите поједине филозофске тезе које кажу да нема велике науке без велике вере?

Могла бих зато што је наука знање, а Истину зна онај који верује. Иако у стручним круговима постоји велики отпор када је реч о православном погледу на науку, сматрам да тамо где су отпори – тамо је и Истина. Моје истраживање о Земљи живих, везано за метод хришћанске заједнице и групне психотерапије у рехабилитацији зависника, не могу да пласирам као докторску тезу на Универзитету у Београду јер немам сагласност Етичког одбора Медицинског факултета, будући да „Земља живих“ није акредитована као научноистраживачка организација. Питам се да ли ми то испитујемо етичност Цркве као мистичног Тела Христовог?

Снагу да радим и истрајем даје ми Истина која се доказује у раду са клијентима. После три године искуства рада у мушкој кући у „Земљи живих“, они који су били на почетку рехабилитације која траје око тридесет месеци, сада излазе, и срећна сам што сам пратила њихов развој. Црква пружа огромне могућности у својој суштини, у свом мистичном бићу, али колико ћемо узети, то зависи од нас.

Какав траг у колективној психологији осиромашеног народа оставља небрига главних стубова друштва? Како може да се окатегорише друштво које с једне стране заговара бригу о човеку, а с друге ту бригу препушта случају?

Траг остаје јер развој не бива без подршке околине. Када се дете развија, ако има довољно добру мајку која уме да препозна његове потребе, детету ће бити лакше. Исто је са појединцем у друштву, али нажалост та врста подршке изостаје. На нама је као јединкама да нешто променимо у себи и да ту промену понудимо средини.

Да ли је у Србији сиромаштво ендемска појава?

Не могу да се одупрем чињеници ширења духовног, а не материјалног сиромаштва. Отуда сматрам да је лепа и племенита брига о људима кроз рад Црквене народне кухиње у Београду, али да је важније од топлог оброка то да кроз ту бригу и корисници ових услуга и они који их пружају могу да се охумане и оправославе.

С обзиром на комплексну људску природу и чињеницу да је човек духовно, рационално и друштвено биће, може ли савремена медицина успешно да одговори на задатак лечења ако је оно искључиво засновано на материјалним постулатима?

Сваки појединац има избор. Медицину морамо уважити, као и психотерапију која је део медицине, а којој се неретко одузима њена научност. Такође, можда нама Бог управо помаже кроз медицину или неку медицинску установу, а да ми то не знамо. У сваком случају, једноставније је осетити застој у психолошком развоју и соматском стању у његовој елементарној форми и прво на томе радити, а тек онда приступити духовном развоју. Пост и молитва и Свете тајне пружају невероватне могућности напретка, али њих можемо успешније прихватити након адекватне медицинске терапије.

Да ли савремени човек под утицајем идеологије америчког начина живота, Божје присуство види само код срећних, богатих и здравих, заборављајући да су деца Божја и преступници, алкохоличари и психички болесници?

У Берлину код Бранденбуршке капије млади источни Немци су задивљено гледали на Западни Берлин и светла преко зида не знајући да оно долази од рингишпила.

Светло је, заборављамо, у нама и у Заједници, у Богу који се јавља кроз Заједницу. Пут почиње изнутра и иде ка споља. Нама нико не може да наметне нешто што ми својим идентитетом не прихватамо. Човек се лако уплаши ако мало има, заборављајући да се то мало увећава давањем. Сетимо се нашег патријарха Павла који је говорио да се дајући љубав увећава. Фројд опет каже да се „мора почети волети да би се оздравило“. Љубав као пут комуникације увек може да почне од нас.

Колико је у условима верске апстиненције савременог човека, тежња да се он хумано третира, лицемерна?

У молитви пред Свето причешће се каже: „Верујем Господе и исповедам да си Ти доиста Христос, син Бога живога који си дошао у свет да грешнике спасеш од којих сам први ја.“ Ко је лицемеран? Други или ја који кажем да верујем?

Да ли се код ресоцијализације успешнијом показала материјална наука и грађанска идеологија или Црква са вишевековним пастирским искуством?

Оба пута су добра и корисна. На почетку рада у „Земљи живих“ било је отпора који су се испољавали кроз тврдње пацијенткиња да је психотерапија неуспешна метода у коју су већ биле укључене у другим институцијама и која није дала резултате, нити може да их донесе. Сматрам да су обе методе добре, и метод хришћанске заједнице и метод психоаналитичке групне психотерапије, а додатна снага је у њиховом заједничком деловању. Важно је да у себи препознамо тачку на којој је могућа промена у нама и која је у најактуелнијем – садашњем времену. Успешан терапијски процес може да се одвија и у здравственој институцији и у Цркви.

Да ли је манастирско уређење живота погодно за лечење психијатријских болесника?

Код болести зависности искуство је показало да је зависницима одговарао потоњи живот по православним принципима манастирског живота, по искуству Цркве. Ипак, они којима је била потребна рехабилитација нису били сами са монасима. Показало се делотворнијим да се рехабилитација одвија у кућама где су само они који желе да победе зависност као начин функционисања, а које су организоване по манастирском начину живота. Они који су на рехабилитацији од болести зависности окружени су тимом који чине духовници, свештеници, монаси, педагози и лекари.

Како коментаришете чињеницу да су рецимо анксиозност, депресија или менаџерска болест карактеристични за друштва са социјалним и економским благостањем. Да ли повећање стандарда не значи излечење већ појаву нових болести?

Болести су увек слика недовољно досегнуте унутрашње психолошке организације. Економско благостање може да повећа тешкоће у прилазу унутрашњем свету и да створи такву унутрашњу организацију која се клинички огледа у депресији и анксиозности. Депресија је доживљај да немамо однос са Другим. Понекад атмосфера цивилизацијских достигнућа отежава досезање културних развојних вредности. Повећање стандарда не делује на излечење уколико не покренемо унутрашње зреле реакције – психолошке одбране. Владика Николај Велимировић у „Прологу“ каже да нам је богатство дато ради милосрђа, а сиромаштво ради стрпљења. Циљ је да препознамо развојни пут који нас води ка креативности и плодним односима.

Да ли је из православног угла могуће залагати се за повећање наталитета, а не говорити о његовој духовној страни?

О свему може да се говори, на скуповима или појединачно а да то нема основну природну аутентичну везу и след. Али битно је како ствари видимо, доживимо и како на њих реагујемо. Повећање наталитета је за мене уско повезано са развојем православне духовности. „Докле ће Срби да се селе и да се деле, када ће да се сложе и да се умноже“, рекао је владика Николај Велимировић. Појединац остварује своју духовност кроз плодност својих односа. Рађање најчешће продуховљује. Сећам се лица блаженопочившег патријарха Павла када је изговарао наглас питање које су му други упућивали у вези са припадањем Косова и Метохије Србији: „Зашто је вама стало да се ова земља зове Србија, када у њој нема Срба?“ Дајмо крв и примићемо Дух (из Јеванђеља). На питање шта је духовност и посебно шта је православна духовност није једноставно одговорити. Жена је најближа Богу када рађа, али жена рађа и генерално новог човека у другоме. Психоаналитичка психотерапија може да омогући психолошки, а самим тим и духовни развој – рађање. Потребно је да се поново определимо за Косовски завет: Земаљско је за малена Царство, а небеско вазда и довека. Рађаћемо се са том обновом, бићемо и духовнији и највероватније да ће и наш наталитет порасти.

Учествовали сте на више међународних конференција у Москви, Солуну…

Прошле године била сам на фестивалу „За жизњ“ у Москви у време празника Светог Петра и Февроније. Било је потребно да Српска православна црква поред представника из области друштвених наука (то је био проф. Зоран Чворовић) има и представника из области природних наука. Фестивал  је организован са циљем промоције рађања и спречавања абортуса. Моја тема се односила на значај психоаналитичке психотерапије у одржавању зачећа и рађања. Приказала сам два примера из клиничке психотерапијске праксе. Како се обично догађа оно о чему пишете, тамо сам доживела доиста дубоку комуникативну размену са организаторима. По доласку у Београд придружила сам се Удружењу православних научника који су у септембру имали конференцију у Солуну и припремила реферат који се односио на заједничко поље психоаналитичке психотерапије и православља – кроз казуистички приказ. У Солуну се осећао православно хришћански дух. Два дана смо „заједничарили“ на предавањима, обедима и молитвама. Ова конференција пружа огромне могућности личног духовног окрепљења, али јако је важно да се са православно психијатријским и психотерапијским темама појављујемо и на скуповима који немају директно православно одређена обележја, а односе се на психијатрију и психотерапију. Покушавам да допринесем томе. Прошле године крајем марта била сам у Бечу на Конгресу Европске психијатријске асоцијације (ЕПА) и изложила рад „Допринос хришћанства психоаналитичкој психотерапији“, а у новембру на Конгресу Светске психијатријске асоцијације у Тајпеју, на Тајвану, имала сам реферат „Психоаналитичко тумачење Велимировићевих Писама из Индије – импликације упућивања религије и духовности кроз емпатију и неутралност у клиничкој пракси“. Светска психијатријска асоцијација има секцију „Религија у психијатрији“ и сигурно је да Српска православна црква и њен метод може да обогати заједничке доприносе психијатара са свих меридијана да из својих духовних поднебља извуку окрепљујуће сокове за психолошко и духовно здравље.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *