Почетна / Друштво / ДЕЛАТНОСТ ЦРКВЕ ОД ИСТОКА

ДЕЛАТНОСТ ЦРКВЕ ОД ИСТОКА

Јован КронштатскиПише Наташа Јовановић

Да ли прихватајући социјални систем заснован на хришћанском учењу, Русија стаје у одбрану своје самобитности?

Полазећи од основа хришћанског социјалног учења утемељеног у Јеванђељу, Византија и државе наследнице њене цивилизацијске мисије препустиле су Цркви бригу о харитативној делатности. Ова делатност никада није изашла из оквира њеног деловања, чак ни када су времена незапамћеног нихилизма претила да ће страдања кроз која је Црква пролазила бити и последња у њеној страдалачкој историји.

ДОМ ТРУДОЉУБЉА Делатно милосрђе као наслеђе Истока сведочили су свеци Цркве у свим временима. Један од њих Јован Кронштатски, руски парохијски свештеник, молитвеник и чудотворац, знао је да коверте с новцем, примљене у маси света на улици, често једном руком прима, а другом одмах дели особама око себе, прозирући духом својим коме је од њих помоћ потребна. Кад би му запрепашћени дародавац приметио, описује нам прота Живан Маринковић, да су у коверту хиљаде рубаља, он би одговорио: „Ако, овом сиромаху (или сиротици) потребна је већа сума.“ Дешавало се да коверте с новцем дискретно тутне у руке особи са којом се сретне на улици и продужи даље без речи, или са тихом напоменом да јој је то помоћ од Господа у невољи. У свима случајевима радило се о особама које су заиста биле у материјалној невољи, а нису могле, или хтеле, да пруже руку за милостињу.

[restrictedarea]

Полазећи од тога да је најбоља помоћ сиромаху – дати му могућност да поштеним трудом заради свој хлеб – парох најсиромашнијег градића области Санкт Петербург, заједно са људима добре воље и месним властима, сакупио је средства и подигао велику, четвороспратну зграду „Дом трудољубља“.

У њему, пише прота Живан Маринковић, били су смештени: 1. дрводељска радионица, у којој је преко године радило до 25.000 људи; 2. женска радионица са три одељења: модним, белог рубља и веза; 3. обућарска радионица; 4. трпеза у којој су служени оброци хране по минималној цени, а недељом се издавало бесплатно по неколико стотина порција; 5. преноћиште по цени од 3 копејке (паре); 6. бесплатно прихватилиште сиромашних жена; 7. бесплатна амбуланта за лечење; 8. сала за бесплатна предавања из области религије, историје, литературе итд.; 9. бесплатна основна школа; 10. вечерњи курсеви ручног рада; 11. курс женског ручног рада; 12. бесплатна дечја библиотека; 13. бесплатна народна читаоница; 14. недељна школа; 15. курс цртања; 16. прихватилиште сиротиње и дечје обданиште; 17. дечје прихватилиште. А изван вароши друштво је подигло „Дом милосрђа“, који је служио као дечје летовалиште…

„На тај начин је Дом трудољубља хиљадама сиромашних пружио посла и уточишта. Временом Дом се проширивао дозиђивањем нових зграда и нарастао у читав мали град. Добротворна делатност оца Јована није престала после подизања поменутог дома него се продужила и даље. До краја свога живота он је помагао свакога који му се за помоћ обратио.“

Руска православна црква је данас, после свих искушења која јој је донео 20. век, очувала континуитет државе са духовним ликом. Отуда је, оцењујући какав би утицај Руске цркве могао бити на цивилизацијску оријентацију државне политике, Бжежински давно приметио да је за њега она опаснија од самог комунизма. Испоставило се да је са становишта западних антивредности оличених у глобализму Империје и политици дехуманизације, стратег америчке спољне политике био у праву. Руска православна црква је следећи хришћанске узоре, августа 2000. године, усвојила документ под називом „Основе социјалне политике РПЦ“, озбиљну платформу за рад образовних институција и комисија РПЦ које имају значајну улогу у ономе што данас називамо „социјалном политиком“. Такође, патријарх Кирил је јасно изнео став да земље европског Истока не желе да слепо следе правила која је неко некада формулисао без њиховог учешћа, без узимања у обзир погледа на свет њихових становника – да их следе само зато што та правила данас постоје у материјално развијеним западним земљама.

„Источнохришћанска цивилизација, као и свака друга, изградила је властити, самобитни начин живота. Филозофија и форме тога живота појавиле су се као резултат напора многих нараштаја народа који су исповедали православље, настојећи да изграде лични и друштвени живот у складу са својом верском и културном традицијом.“ И то се, каже патријарх, мора поштовати.

Две године након доношења концепта социјалне политике од стране РПЦ, Владимир Путин је у обраћању Светом архијерејском сабору исте рекао да, иако неће бити државне религије у Русији, нити ће Црква бити стављена под контролу световних власти, Црква има и имаће много задатака за добро отаџбине и народа – од милосрђа, преко присуства у војсци, до очувања духовног наслеђа највеће православне државе. Путин је додао да ће бити спречени и сви покушаји да се Црква разним провокацијама изложи некој врсти новог, „грађанистичког“ прогона.

ПРИНЦИП ХРИШЋАНСКОГ МОРАЛА Да ли Русија, која је стала у одбрану постхришћанских вредности, поред војних и политичких средстава у одбрани своје самобитности може да пружи и државно-правни и социјални систем заснован на хришћанском учењу?

„Основе социјалне политике РПЦ“, које је Руска православна црква усвојила после озбиљне припреме саборске комисије, чини 16 поглавља. У првом под називом „Основне теолошке одредбе“ стоји да „помоћ онима који пате у пуном смислу је помоћ Самом Христу и са испуњењем те заповести повезана је вечна судбина сваког човека (Мат. 25: 31–46). Христос позива Своје ученике да се не клоне света, него да буду ’со земљи’ и ’светлост свету’. Такође, Црква је позвала ’своја верна чеда’ на учешће у друштвеном животу који треба да се заснива на принципима хришћанског морала. У Првосвештеничкој молитви Господ Исус је молио Небесног оца о Својим следбеницима: ’Не молим да би их Ти узео из света, него да би их сачувао од зла… Као што си Ти мене послао у свет, тако сам и ја њих послао у свет’ (Јн. 17: 15,18). Недопустиво је манихејско гнушање животом окружавајућег света“.

Обављајући мисију спасења рода људског, у документу се напомиње „да Црква то ради не само преко директне проповеди него и кроз добра дела усмерена на побољшање духовно-моралног и материјалног стања света који нас окружује“.

„Ради тога она ступа у узајамне односе са државом чак и ако она не носи хришћански карактер, а такође и са различитим друштвеним асоцијацијама и појединим људима, чак и уколико се они не идентификују са хришћанском вером. Не постављајући обраћање свих у православље као директан задатак у својству услова сарадње, Црква се нада да ће заједнички добротворни рад привести њене сараднике и људе који је окружују до познања Истине, помоћи им да очувају или обнове верност богомданим моралним нормама, мотивисати их на мир, хармонију и доброчинство, у условима у којима Црква може на најбољи начин испунити своју спасоносну делатност.“

„Питањем социјалне улоге РПЦ“ озбиљно се бавио научник Сергеј Иванович Матвејев. У свом раду „Консолидирајући потенцијал РПЦ у социјалној политици државе“ он разматра могућност коришћења потенцијала РПЦ приликом разраде социјалне политике Руске Федерације. Реч је о компаративној анализи различитих варијанти социјалне консолидације: световне и религиозне. Матвејев је предложио низ конкретних мера у области социјалног реформисања које су усмерене на консолидацију руског друштва.

Ево шта поводом ове теме истиче Матвејев: „Државна идеологија не би смела у значајном степену противречити учењу саме РПЦ. У овом тренутку држава формира идеологију засновану на патриотском погледу на свет и социјалну самоидентификацију чланова друштва. Најважнији аспект нове идеологије представља поимање посебног историјског пута Русије у светској заједници. Према основним параметрима ова идеологија је слична црквеној перцепцији политичког живота у Русији. Управо на тој основи је могуће даље узајамно деловање државе и РПЦ. Ако у руском цивилном друштву преовладају западне либералне вредности, може се формирати ’социјална наруџбина’ за стварање либералне идеологије по западном обрасцу. У сваком случају – узајамно дејство РПЦ са државом биће тада сведено на минимум. Тада ће Црква своју делатност остваривати самостално, полазећи од сопствених потреба, често долазећи у сукоб са државом. Такав сукоб може значајно снизити ефикасност како државних институција социјализације, тако и социјалне делатности РПЦ. С друге стране, хришћанска политика државе представља алтернативу социјалном ћорсокаку, хришћанска политика постаје оптимални фундамент социјалне консолидације.“

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ДОБРОЧИНСТВО Замољен да укаже на неке практичне мере на тему коришћења потенцијала РПЦ приликом формирања социјалне политике државе, Матвејев је истакао да је значајно стварање и развој међуконфенсионалног дијалога, те привлачење религиозних организација у питања решавања кризних појава у руском друштву. Од посебног значаја је и стварање заједничког црквено-државног програма у борби са различитим социјалним девијацијама: екстремизмом, његовом крајњом формом – тероризмом, наркоманијом, демографском кризом итд.

„Значајно је повећање религиозне писмености становништва путем медија и увођењем у државне образовне стандарде религиозно-културне компоненте на факултативној основи. Такође, неопходно је пратити ситуацију унутар крупних религиозних организација, у том смислу и РПЦ, са циљем спречавања унутрашње кризе у њима.. Осим тога федерални буџет РФ мора да издвоји одређену суму за циљно финансирање најзначајнијих религиозних организација у случају њиховог отежаног унутрашњег извора финансирања. Наравно, ова мера би се остварила уз жестоку контролу наменског коришћења тих средстава.“

У последњих неколико година Руска православна црква је значајно побољшала рад на пољу социјалне службе и у добротворне сврхе. Овај рад се одвија на општецрквеном и епархијском нивоу, преко Одељења за црквено доброчинство и социјалне службе Московске патријаршије.

Социјална служба Руске православне цркве одредила је следеће програме у оквиру свог рада и сваки од тих програма има институционалну подршку Цркве и именоване клирике на челу тимова: Антиалкохолни програм, Дечји програм, Друштвена активност РПЦ у области образовања, Помоћ жртвама природних катастрофа и ванредних ситуација, Рад са затвореницима, Медицинска и патронажна подршка, Социјална служба РПЦ у Војсци, Програм за узајамно деловање Цркве са државом и друштвом у социјалној области. Такође, Сабор је усвојио и два битна документа – онај којим се од власти тражи да не прихвата тзв. „малолетничко право“ (оно омогућава, као на Западу, мешање државе у васпитање деце и одузимање потомства од „неподобних“ родитеља), и онај којим се захтева да грађани Русије који, из верских и других разлога, не желе електронска документа и електронско праћење свог живота и рада имају право на алтернативу. Илустративан је и следећи пример када је реч о социјалној бризи и брзом реаговању РПЦ на неке позитивне промене руског законодавства. Наиме, после ступања на снагу „Закона о Дими Јаковљеву“, који између осталог забрањује Американцима да усвајају руску децу, активизирао се проблем сирочића. Патријарх московски и све Русије Кирил је непосредно по усвајању тог закона путем ТВ обраћања позвао Русе да усвајају децу која су остала без родитељског старања. Питањима припреме тих родитеља хранилаца, као и проблемима сирочади и инвалида, у РПЦ се бави „Синодално одељење црквеног добротворства и социјалне службе“ на челу са епископом смоленским и вјаземским Пантелејмоном. Црква је спремна да и после усиновљења помаже породицама. У Марта-Маринској милосрдној обитељи у Москви отворен је дечји вртић за децу инвалиде у који родитељи могу да доведу дете на одређено време како би завршавали своје послове и мало се одморили.

Има ли сажетијег одговора на историјски изазов секуларног, технолошки напредног Запада?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *