Почетна / Култура / Боја згрушана у грудвице енергије

Боја згрушана у грудвице енергије

Опроштај од уметника – Милета Микарић (1956–2016)

Mileta Mikarić, Anđeo 2Пише Дејан Ђорић

За време трајања своје велике изложбе која се до краја фебруара може видети у Српском културном центру у Београду преминуо је сликар Милета Микарић; међу поштоваоцима и критичарима остаће упамћен као уметник који „на велика врата, химнички, великим форматима слика, уводи анђеоско у савремено сликарство“

Милета Микарић (рођен 1956. године) познат је у београдским круговима као један од најбољих сликара сакралне тематике. Можда је само Жељко Тоншић боље од њега сликао анђеле и небески свет не на канонски већ визионарски начин. Микарић је мученички живео за своје сликарство, неправедно му је онемогућено да даље предаје на Факултету примењених уметности што га је увело у невиђену материјалну оскудицу. Његов пут био је христолик, а он заинтересован једино за православље, свету Русију и старе Словене. Преминуо је за време трајања своје велике изложбе која се до краја фебруара може видети у Српском културном центру у Београду. Реч је о уметнику који сликарство заснива на литургијски начин, као величанствену церемонију и право славље. Његове слике блистају светлошћу, постају сасуди у којима се вртложи божанска енергија, дело је налик златном гралу, одраз унутрашње катедрале душе. „Све што постоји радује Ти се“ кличу анђели на његовим платнима, налажући опрез у приступу светом, уздижући посматрача изнад тривијалности људског схватања морала, историје и Бога. Појавио се у тами последњих времена анђеоски мајстор, савремени Фра Анђелико, који подиже глас у пустињи духа налик пророку и ангелогласнику. Улицама Београда педесетих година као некада у Русији ишао је забрађени јуродиви и викао: „Покај се, покај се, долази Страшни суд“. Сада један београдски мајстор ликовним умећем и богољубљем позива на преврат, духовни устанак, ликовну контрареволуцију, одбацивање лажних богова и илузија постмодерног света. Против је садашњег тамничења душе, а пророчка моћ не би му била дата да и сам није патио. Мало коме је припала способност сликања анђела, прозорљивост линијама, бојама и облицима. Сликарство, како сведочи повест чудотворних, блажених и мироточивих икона јесте божји дар који је овај прескромни и незлобиви сликар трошио на највишу и најтежу могућу тематику. Густав Курбе је тврдио да не слика анђеле јер их никада није видео. Шта је са онима који су их видели, хоће ли се веровати њиховим визијама? Није проблем у насликаном већ у губитку вере. Милета Микарић на велика врата, химнички, великим форматима слика, уводи анђеоско у савремено сликарство. Његова ликовна понесеност и истрајност не могу се објаснити свакодневним, о уметнику морамо размишљати као о боготражитељу, коме се не отварају ризнице овог него двери вишег света. Сликар не приноси само себе жртвено на олтар уметности већ је и његово умеће богопосвећење. Ако желимо да потражимо садашњег Робинзона, мученика, савременог Ван Гога или испосника, пронашли бисмо га у Београду. Његово је дело чудесно у много чему, почев од стваралачке предисторије до технике и стила.

[restrictedarea]

Mileta Mikarić, Vizionarski pejzažОД ДЕМОНСКОГ ДО БЛАЖЕНСТВА Некада асистент на сликарском одсеку београдског Факултета примењених уметности (дипломирао је 1986. и магистрирао 1990. године), отеран је од злобних и неталентованих, али сложних. Током првих година студија цртао је само лешеве, рашчеречена тела и убиства. Сакупљало се зло у уметнику као талог времена, наговештај ратова и катаклизми у окриљу мрака цртачког кјароскура. После више година бивања у тами црно-белих односа, власт демона сломљена је над искушеником и на првој, манифестној слици „Анђео дугог врата“ из 1983. године приказао је једног он најлепших и најмистичнијих анђела у српском сликарству, необично важног за његов опус. Од тог тренутка ништа друго није сликао осим анђела и престао је да црта. Постао је ангеололог, истраживач, хроничар, психонаут виших светова инициран у анђеоско царство. Повремено је сликао пејзаже, али су и они онострани, у њима обитавају или из њих долазе крилата бића. У историји сликарства постоје фантастични, ирационални и имагинарни пејзажи, међутим, мало ко их је сакрализовао. Ногама на земљи, а главом међу облацима, почео је од мрачног и опасног, подемоњеног цртежа, а завршио у блаженству. Поједини теоретичари цртежа уочили су везу између српске речи црта и руске речи черт у истоветном значењу црта, линија, али и ђаво или враг. Микарић се као ликови из романа Достојевског и хришћански мистици из таме узнео ка светлости, од мрака до слободе, слика је победила цртеж. Његов животни и сликарски пут, тело и дело су пар екселанс мистични, слика је реликт и реликвија, чудо у свету телевизијских и политичких сапуница. Уља овог ствараоца изненађују јер су искрена, ecce hommo, ево сликара који је у себи носио Христа. Пробој од мучног цртежа до рајских, раскошних боја, био је пут богопознања, стаза звезда посута трњем и камењем. Једна искусна колекционарка приметила је да никада није видела сликара који се тако лако креће од боје до боје, између боја, решавајући често слику у само једној гами. На појединим његовим платнима има и до тридесет слојева уљане боје, лазуре је постављао и преко рељефног, дебелог слоја, наноса који формира кањоне, планине и пределе на микроплану дела. Многе слике подвргнуте су дисциплини једнобојног са толиким бројем нијанси и прелива које само сликарево око може да уочи. Његова остварења су у сваком смислу богата. Реч је о условно речено енформелистичком поступку у служби фигурације, експресивном третману који има сакрално обележје.

Mileta Mikarić, Anđeo 1Тела анђела су од чисте боје и светлости, колико то допушта сликарски материјал. Боја се згрушава у грудвице енергије од којих се на сликама формирају анђеоска бића. Није у питању потрага за правом или првом бојом већ за светлошћу. Поједини небески ликови као на триптиху „Света тројица“ и „Анђелу добре намере“ насликани су исцела жутом бојом, најближој злату иконе, о чијој вредности и будисти имају најбоље мишљење. Жута је мање иматеријална од беле, у иконопису симбола Таворске светлости, обасјања вишег од анђеоског. Жутог је колорита и слика већег формата (235 x 195 цм) којом је настојао да превреднује икону „Свете тројице“ Андреја Рубљова. Не завршивши је због материјалних разлога, слику је започео најфинијим могућим, Рубљовљевим канонским цртежом, не изневеривши модел ни са чиме осим у колориту.

ОПЧИЊЕНОСТ РУБЉОВОМ Једино је Микарић био способан да у осетљиви линеарни склоп иконе, у коме је композиционо постављен мањи сасуд у већи, мањи путир у већи, као пехар у пехару или двоструки калеж, унесе нове бојене односе, плаву и ружичасту, а да не наруши веледело из 1425–1427 године. Поједини руски религиозни филозофи тврдили су да је доказ постојања Бога икона „Света тројица“ Андреја Рубљова. На питање шта за њега представља Рубљов и најчувенија икона, сликар је одговорио: „Године 1992. указала ми се прилика да посетим први пут Москву и уживо погледам иконе чувеног иконописца Рубљова. Пошто сам у његовим делима сагледао савршену форму створила се потреба да својом руком поновим његову икону Свете тројице. По повратку из Москве, насликао сам платно посвећено Светој тројици која су представљала оков оригиналне иконе. Платно је сликано у интензивном тоналитету жуто-златног – то су боје ваздуха и душе. Као јувелир, правио сам заштитни оклоп од чисте светлости за икону Рубљова, за вечност.“ Не треба заборавити да Микарић није кописта нити иконописац већ један од ретких уметника који је успео да формира оригинално сакрално сликарство изван канонског. „Године 2007. током припрема изложбе у Руском дому у Београду, упознао сам се са радом руских симболиста који су својом великом религиозношћу и слободом изражавања успели да достигну канонску веродостојност. То ми је помогло у сопственој слободи изражавања јер сам изгубио страх о немогућности остварења и достизања сакралности изван канонског црквеног сликарства. Само стварање из радости јесте доказ вере. У руском језику је сачуван смисао речи мир (свет) као и у српском речи свет у смислу свети“, појашњава овај мајстор свој однос према канонском, одговарајући и на питање о његовом односу према руском симболизму сребрног века, стваралаштву Врубеља, Васнецова и Mileta Mikarić, Anđeo 4Билибина. Његово тумачење иконописа посве је слободно, недогматско, можда и нетрадиционално. Не знајући зашто тако слика, али знајући да тако мора да слика јер му то налаже интуиција, тј. Свети дух, за своје радове користио је само најквалитетније боје и акварелске кистове. Ако је (пост)модерни човек пао у ктисиолатрију, обожавање материје, овај сликар га уводи у обожавање светлости, настојећи да обожи сликарску материју, ослободи је земаљског, палог и трулежног. Метод који је користио сасвим је другачији од иконописног, чак и супротан. Његов опус одређују непосредност, спонтаност, случај, можда и импровизација у виду цурења боје, коју су на вишем нивоу од апстракције открили надреалисти као технику названу декалкоманија. Другачијим принципом сликања светих слика од иконског мало ко влада, до случаја се треба уздићи. Уместо да као иконописци полаже златну основу и отвара врата раја на слици, која је како каже Павле Флоренски „прозор у вечност“, на Микарићевим иконама злато је оживљено, покренуто, претворено у вибрацију, „енергију коју усвајаш и која усваја тебе“, како каже. Зато се његов колорит приближава апсолутном, израженом у плошности иконописа. Ништа у естетском смислу није тако огорчило староверце као прве западне слике које су стигле у Русију, на којима је Христос приказан као меснати и задригли гојенац. Народ је на измаку средњег века имао финији естетски критеријум од владајућег слоја. Микарић се попут иконописца не бави телесним и материјалним, блиска му је и апстракција јер је свет који представља натчулан. Уздижући жуту, али и плаву, зелену и црвену као вид превласти духовног, наглашава анђеоску симболику и колорит као обележје појединих светих бића. Уклонио је сенку, па чак и цртеж са слике, оставивши да лик и светлост говоре сами о себи. Колорит касније насталих слика садржи већ његова прва представа анђела. Магистрирао је, нимало случајно, радом на тему анђеоске хијерархије и приредио магистарску изложбу од петнаест слика црвених анђела. Назвао их је „Анђели снаге“ и приказао на камерним, али и двометарским форматима. Схватио је да све што ствара подређује Светом тројству, свака је његова композиција тројична, у форми триптиха, од којих неки нису завршени. „Све мора три пута да се понови да би се разумело“, каже сликар и додаје: „Моја мајка је рођена другог дана славе Свете тројице и родила је три сина. Та прва слика из чисто емоционалне сфере касније је прерасла у потребу за бављењем сакралном уметношћу, уметношћу опредељеној ка вечности.“

Mileta Mikarić 1ПОДСВЕСТ И – НАДСВЕСТ Многи данас сликају анђеле, али најчешће у виду лаке, јефтине и кичасте фантастике која се гади правим познаваоцима. Микарић није сликар измаштаног, његово царство не припада подсвести већ надсвести, у правом смислу је надреалиста, реалиста који представља неземаљску стварност. На њега је велики утисак оставило јеванђеље Есенског братства у којем прахришћани описују тајне небеског света, главни предмет интересовања овог уметника. За неке Србе је љубав према Русији вид религије, а поједини кажу да је и више од тога. Постоји свакако света Русија. Кључан на путу духовног узрастања био је двомесечни боравак овог сликара у Русији где је упознао црквену културу, злато и славу светости и светлости, литургијски се напојивши на извору.

У радовима овог волшебника нема ничег баналног, ни трага од западне естетике разуларене ружноће и јаросних игара са човеком. За разлику од западњачке, у руској традиционалној култури нема естетике ружног. На питање да ли је руско сликарство свеукупно славље одговара: „Када сам погледао филм Сокурова Руски ковчег, насликао сам Анђела Сребрног Доба који тера лешинара што долази са Запада. Појавио се анђео заштитник као знак вечне победе живота над смрћу. Јер суштина Бога је љубав, а не казна. Где има Бога има живота и уметности која је управо ода животу, а удаљавањем од Бога долази до нестанка праве уметности која неповратно одлази у сензaцију као манифестацију моћи. Таква уметност је ода смрти која се изражава у глорификацији естетике ружног.“ Упоришта за своју ангеологију није проналазио само у хришћанству већ и у словенском паганству. „Осим заједничке вере православља, словенског језика, културе и традиције, Руси и Срби су уједињени у врхунској идеји добра које настаје искључиво у заједници са Богом. Та вера у љубав и једнакост између лепог и доброг овековечена на фрескама и иконама српске средњовековне уметности, на иконама Рубљова, сликама руских симболиста, представља јединство нашег и небеског света. Царство је увек од Бога дато и царство је онолико колико је по Божијем закону. Империја је зла“, каже сликар. Да ли су благи, али у праведности строги анђели овог урбаног монаха једно од последњих српских ликовних упоришта одбране од растућег зла и бесмисла савремене (пост)модерне уметности?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Вечнаја памјат ! И радост стваралачка, за великог,истинског уметника…




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *