Почетна / Свет / Битка за Алепо

Битка за Алепо

Преломни тренутак рата у Сирији

Untitled-1Пише ФИЛИП РОДИЋ

Борба за Алепо могла би да представља оно што је Стаљинградска битка била у Другом светском рату – пресудни догађај који одлучује о исходу рата. Уколико сиријске и курдске снаге успеју да одрже обруч, побуњеничке формације у Идлибу могле би да доживе судбину 6. немачке армије и потпуно уништење. Потом би Исламска држава остала једини непријатељ на терену и сва силина би тада била усмерена само на ову терористичку групу

Ал Каида преокреће ситуацију у корист побуњеника у борби за источну Сирију“, наслов је текста у којем је лондонски Гардијан јула 2012, у јеку велике побуњеничке операције „Дамаск вулкан“ чији је циљ било заузимање два највећа сиријска града Дамаска и Алепа, писао о „херојској“ борби Асадових непријатеља. Описујући „борце који су напустили Слободну сиријску армију због дисциплине и идеологије глобалног џихада“, Гардијан наводи да је „борце под командом Абу Худера тешко разликовати од било које друге бригаде у сиријском грађанском рату“. „Али ово нису обични припадници Слободне сиријске армије. Абу Худер и његови људи боре се за Ал Каиду. Они себе зову гураба, или странци, по чувеној џихадистичкој песми којом се слави време кад су Осама бин Ладен и његови следбеници ратовали у авганистанским планинама, и тек су једна од бројних џихадистичких формација које формирају своје упориште на истоку земље“, наводи се у овом тексту. У другом тексту из истог времена, исти Гардијан пише: „бројни страни џихадисти прешли су из Турске у Сирију током протекле две недеље и планирају да се прикључе одлучујућој борби против режимских снага у Алепу“. Дакле, у писању Гардијана, који је само насумичним избором узет као парадигма западне штампе, јасно је да су у јулу 2012. у борбама у Алепу највећу улогу имале џихадистичке снаге тесно повезане са Ал Каидом, крвожедним терористима због којих су Американци и Запад пре 15 година извршили инвазију на Авганистан и које прогањају по целом свету, осим у Сирији. Данас, када је „умерених побуњеника“ против Асада далеко мање него пре четири године, када такозвана Слободна сиријска армија више и не постоји, осим на папиру, и када је успостављена апсолутна доминација џихадиста различитих струја, Гардијан и Запад ламентирају над судбином „храбрих“ бораца који се суочавају са поразом у Алепу. „Ако Алепо падне, крвави рат у Сирији ће кренути потпуно новим правцем, оним који ће имати далекосежне последице не само по регион него и по Европу. Најновији напад владиних снага на опкољени сиријски град, који је последњих дана натерао нове десетине хиљада људи у избеглиштво, кључни је моменат за односе Запада и Русије, чије ваздухопловство игра одлучујућу улогу. Пораз анти-Асадових побуњеника, који су делимично контролисали град од 2012, на терену би оставио само Асадов режим и Исламску државу, а сва нада за дипломатско решење у које би била укључена и сиријска опозиција би нестала“, пише Гардијан у броју од 5. фебруара.

ПРЕСЕЦАЊЕ РУТА ЗА СНАБДЕВАЊЕ Неистинито је да би пораз џихадиста у овом граду на терену оставио само режимске, Асадове снаге и Исламску државу. Ту су, на пример, и Курди, које Гардијан можда већ сврстава међу режимске снаге, или терористе, следећи политику НАТО савезника, Турске. Да ли то Гардијан и Запад ламентирају над, изгледа, неизбежним поразом Ал Нусра фронта, који је од 2012. постао кровна организација за све џихадисте у овом делу Сирије и који је несумњиво део мреже Ал Каиде? Зашто забринутости за цивиле и избеглице није било 2012, када су стварни терористи напали овај град и преузели контролу над једним његовим делом приморавајући већину становништва верног легалној власти на егзил? Или током побуњеничке офанзиве раније у 2015. години у провинцији Идлиб и око Алепа, када су скоро успели да од остатка земље изолују део града који је под контролом владиних снага и приморају Дамаск да помоћ војсци и цивилима шаље ваздухом? Вероватно због тога што једина истина у ових првих неколико реченица Гардијановог текста, чији остатак следи исту матрицу, јесте да је битка за Алепо од пресудног значаја. У суштини, сиријска офанзива око Алепа била је у плану од самог почетка руске интервенције не само што је у овом граду било много терориста него и због његовог стратешког значаја.

Град Алепо и територија северно од њега налазе се на важном путу који води од турског града Газиантеп до провинције Идлиб и западног дела провинције Алепо које су под контролом побуњеничких снага, углавном Ал Нусра фронта, али и делова такозване Слободне сиријске армије. Овај пут је од суштинског значаја за њихово снабдевање оружјем, храном и борцима. У акцијама које су започете одвојено, али су се временом показале да су заједничке и добро координиране, легална Сиријска арапска војска и курдске снаге пресекле су овај пут ослободивши више места, укључујући и градове Нубл, Ал Захра и Дер Џамал, као и војни аеродром Менага, недалеко од, за поубњенике важног града Азаза, у близини границе с Турском. До 10. фебруара курдске и званичне сиријске снаге учврстиле су контролу над овим местима и чак су код Кафина, између Дер Џамала и Алепа, успоставиле заједнички контролни пункт, што је јасан знак сарадње курдских милиција и сиријских снага. Треба напоменути да су у међувремену Асадове снаге и курдски борци успоставили још један вид сарадње – четири теретна авиона Сиријске арапске армије пренела су 7. фебруара оружје и муницију за курдске борце преко аеродрома Камишли, на северу земље. Оружје је испоручено како би се подржало курдско напредовање ка граду Ал Шадади, под контролом Исламске државе. Пресецањем пута Газинтеп–Алепо, Курди и сиријски борци практично су изоловали Ал Нусра фронт и друге побуњеничке групе у Идлибу и направиле огроман „џеп“ који ће, уколико побуњеници не успеју да поново успоставе коридор до Турске, временом бити угушен. Истина, побуњеници у Идлибу још имају приступ граници с Турском преко региона Хатај, али ту постоји озбиљан тактички проблем – са турске стране овај регион је углавном планински и тежак за војно маневрисање, док је са сиријске стране границе претежно раван и руска авијација лако може да уништава конвоје који овим путем улазе у Сирију. Поред овога, курдске снаге најавиле су офанзиву са циљем да споје територије под својом контролом у Сирији и повежу градове Кафин и Кобане, чиме би и Исламска држава остала одсечена од Турске. Треба имати на уму да је новопечени савез Асада и Курда остварен највероватније уз посредовање Русије, што с једне стране сведочи о утицају који Москва тренутно има на терену, али и о њеном утицају у будућности. Посебно ако Курди, после елиминације Исламске државе, осете потребу да поново крену у борбу за своја права у Турској.

СТРАХ АНКАРЕ, РИЈАДА И ВАШИНГТОНА Успех који су сиријске и курдске снаге оствариле у овом делу земље огроман је и не би био могућ без подршке руске авијације. Због тога је изазвао врло нервозну, односно паничну реакцију непријатеља Башара Асада, пре свега Турске, али и Саудијске Арабије, па и Вашингтона.

Премијер Турске Ахмет Давутоглу изјавио је да ће његова земља вратити историјски дуг „браћи у Алепу“ и заштитити их од надирућих курдских и сиријских снага. „Вратићемо свој историјски дуг. Својевремено, наша браћа из Алепа бранила су наше градове Санлиурфу, Газиантеп, Караманмараш, а сада ћемо ми бранити херојски Алепо. Сва Турска стоји иза његових бранилаца“, рекао је Давутоглу. Подједнако снажно наступио је и председник Реџеп Тајип Ердоган који је Вашингтону запретио да мора да бира између Турске и Курда. „Да ли сам ја ваш савезник, или су то терористи у Кобанеу“, упитао је Ердоган бесан и због курдских успеха у Сирији и због посете високог америчког званичника курдским лидерима у овој земљи. Давутоглуова и Ердоганова изјава опасне су јер показују спремност Турске да мимо било каквих легалних основа нападне свог суседа, на шта Москва упозорава већ неко време, као и на извесну неурачунљивост водећих људи у Анкари. Као што нам је показао случај са обарањем руског бомбардера у новембру, за разлику од руског лидера Владимира Путина, који калкулише и одлучује тек након исцрпног разматрања и консултација, Ердоган је импулсиван и ћудљив човек за којег је вероватније да ће одлуку донети сам, без адекватног промишљања. Ердоган је потпуно погрешно проценио јачину руског одговора и недостатак подршке његових НАТО савезника.

Иако је, дакле, врло тешко предвидети шта би човек карактера попут Ердогановог могао да одлучи, ипак би морао да буде свестан да се турска војска не може поредити са оним чиме располаже Русија. Ако ништа друго, требало би макар да се сети да је његова земља и у Први светски рат ушла тако што је отворила ватру на Русију, од које је поражена практично до понижења. Такође, уколико би Ердоган био толико несмотрен да започне инвазију на Сирију и уђе у отворени сукоб с Русијом, то би био прави кошмар за његове америчке и НАТО савезнике, који би у складу са Атлантском повељом морали да се сврстају на његову страну, упркос жестоком противљењу свог јавног мњења.

Исто тако је самоубиствена, да не кажемо смешна идеја Саудијске Арабије да пошаље копнене снаге у Сирију. Прво, сиријска војска се показала као потпуно неспособна у сукобу са војно слабим и неопремљеним Хуситима у Јемену, а може се само замислити какав би исход био у случају сукоба са професионалним ветеранским јединицама сиријске, иранске или руске војске. Због тога се саудијска иницијатива може протумачити само као блеф, посебно што је Ријад саопштио да би се у такву авантуру упустио једино уз подршку америчких инвазионих снага, а то би, и да није изборна година у САД, било мало вероватно.

Вашингтон пак тренутно не може да учини било шта него да застрашено упозорава како би пораз такозване сиријске опозиције, у овом случају Ал Каидиног Ал Нусра фронта, ојачао Исламску државу и ове терористе оставио као једину контратежу Асаду у Сирији. Ту се поставља кључно питање шта САД заиста желе и шта им је прече – окончање крвавог рата у Сирији или свргавање Асада с власти по сваку цену. Ако је ово прво, искључивање једног играча са терена је добар корак ка миру, а ако је ово друго, могу да га руше и помоћу Исламске државе, што су и до сада радили. Ако сиријске и курдске снаге, уз помоћ Русије успеју да униште побуњенике у Идлибу, Запад предвођен Америком ће се наћи у сличној ситуацији као и 1945, па би морао да се „трка до Берлина“, односно надмеће с Москвом ко ће први уништити Исламску државу и изаћи као победник. Проблем је, међутим, у томе што за овако нешто на Западу не постоји стварна политичка воља, иако би то био једини начин да сачува образ и умањи значај Русије у елиминисању ове терористичке звери. Још један начин био би сврставање на страну Москве, али нажалост то је изван опсега лидера у Вашингтону и Бриселу у чијим очима је „Путинова Русија“ претња већа и од варварске Исламске државе.

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ У СИРИЈИ

Тенк Т-90, једно од најмодернијих оружја која су ушла у састав руске армије, управо пролази кроз ватрено крштење на бојиштима Сирије, пре свега у околини Алепа. О присуству модерних руских тенкова у Сирији први су јавили турски и ирански медији, а ових дана то су потврдили и извори из руског министарства одбране. Турски провладин дневник Јени шафак јавио је, цитирајући локалног побуњеничког команданта Махмута Хасана, да их „напада више од 80 тенкова Т-72 и Т-90“. Истовремено, иранска агенција Фарс јавила је да сиријска војска у околини Алепа користи тенкове Т-90. „Захваљујући супериорности коју пружају тенкови Т-90, сиријске снаге и њихови савезници опколили су важне градове Кан Туман и Ал Карси, недалеко од пута који повезује Алепо и Дамаск“, наводи иранска агенција. Руска агенција РНС објавила је 5. фебруара, позивајући се на изворе из руског министарства одбране, да је велика количина тенкова Т-90А, који су претходно били у служби у руској војсци, крајем 2015. испоручена Сирији. И ова агенција наводи да се тенкови користе у околини Алепа као подршка за јуришне групе сиријске армије. Руска војска је прве тенкове Т-90А, побољшану верзију Т-90, добила 2004. године. Овај модел има бољи мотор, куполу опремљену термалним камерама, експлозивни реактивни оклоп треће генерације, који га штити и од пројектила најмодернијих америчких и немачких тенкова М1 Абрамс и Леопард 2.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *